Kolumne i intervjui
Srbi i Iran – povesne paralele i prepletene sudbine
Iranci nas mogu da nauče šta se sve može ostvariti ako je društvo spremno za žrtvu i odricanje u ime sopstvenih svetinja i političkih ideala. Mi njih možemo naučiti šta sledi dalje kada pristaneš na iznuđeni mir nakon što ti je neki mahniti zapadnjak pretio da će tvoju zemlju poravnati "kao ovaj sto"
Početkom šezdesetih godina prošlog veka, FNR Jugoslavija i Država Šaha nad Šahovima Iran bile su dve zemlje veoma nalik jedna na drugu, ali na dvama veoma različitim istorijskim trajektorijama. U pitanju su bile države srednjeg reda sa sličnim brojem stanovnika, sličnim stepenom razvoja, sličnim personalnim autoritarnim režimom na čelu i sličnim geopolitičkim položajem, koji se u velikoj meri oslanjao na umereni antagonizam prema SSSR i hipertrofirani politički i kulturni uticaj SAD. Štaviše, u zapadnoj propagandi, kao što je Titova Jugoslavija bila "najliberalnija zemlja socijalističkog bloka", opsednuta zapadnom modom i američkim filmovima, tako je i Pahlavijev Iran bio "najzapadnija zemlja Bliskog istoka" – čuvena po lakim ženama, lakim drogama i lakoj ruci slobodnog tržišta koja je upravljala njenim ogromnim mineralnim resursima.
Od tog trenutka, međutim, dve zemlje su pošle različitim putevima – dok je Jugoslavija gradila kargo kult "uređenog Zapada" i negovala vlastite komplekse niže vrednosti do te mere, da je u trenutku krize bukvalno prepustila zapadnim kuferašima da joj crtaju granice, pišu zakone i uspostavljaju pravne presedane ("bar se znao red", uostalom, "takav smo narod" itd.), u Iranu se plima radikalne religijske reakcije na opšti nemoral, dekadenciju i kolonijalna poniženja pretvorila u Islamsku revoluciju, koja je od ove zemlje stvorila sinonim za državu-pariju, ostrakizovanu, satanizovanu i sankcionisanu skoro 40 godina.
Kada su ti paralelni procesi privedeni kraju, početkom dvehiljaditih godina, rezultati nisu mogli biti dramatičniji. Iran je uprkos sankcijama postao suverena, industrijalizovana i nuklearna zemlja, koja ne samo da je sposobna da se sama hrani, brani i naoružava najsavremenijim oružjem, nego i država koja je u stanju da izaziva i rešava globalne ekonomske krize, a koja je u međuvremenu demografski učetvrostručila svoje stanovništvo, primarno za račun srednje klase. Jugoslavija, koju su osamdesetih godina umesto sankcija zasipali stranim kreditima i dobronamernim savetima, raspala se u spektakularnom građanskom ratu koji je doveo do jedne od najvećih depopulacija u Evropi, a od nekadašnje regionalne sile ostao je arhipelag političkih patuljaka koji se utrkuju u servilnosti stranim kolonijalnim gospodarima, a koji pored poneke sportske medalje za 30 godina "nezavisnosti" i "suvereniteta" nisu ostvarili ništa vredno pomena.
Mars u martu – sve žrtve američkog imperijalizma liče jedne na druge
Tu postoji jedan važan izuzetak. Srpski narod je prvo u okvirima Jugoslavije, a zatim delujući kroz institucije novoosnovanih priznatih i nepriznatih srpskih država tokom ratova za jugoslovensko nasleđe uspeo da iza sebe ostavi i kulturnog, i političkog, i istorijskog traga (slučajno ili ne – baš u ono vreme dok se u srpskoj prestonici i dalje vijorio jugoslovenski trikolor). Upravo taj srpski otpor globalnoj američkoj hegemoniji – neslavno slomljen, ali nikada zaboravljen – otvara novo poglavlje paralela između istorije Srba i Iranaca. Neko bi rekao da tu nema ništa slučajno i da je tradicionalna indoevropska epika snažno oblikovala političku svest i Srba i Persijanaca. Da li je na Srbe više uticala hipotetička iranska prapostojbina, ili čuvena konferencija Velike trojke u (tada okupiranom) Teheranu na kojoj je Jugoslavija podeljena između Rusa i Amerikanaca "pola-pola", ostaje istoričarima da procene. Ali ono u šta svakako nema sumnje, jeste da Iranci ovih dana očigledno povlače paralele sa SR Jugoslavijom ’99. godine, dok Srbi, gledajući masovna okupljanja naroda po trgovima i mostovima Teherana, Širaza i Isfahana ozbiljno klimaju glavama i ponavljaju da smo "sve radili prvi".
Mart u Srbiji je inače mesec sećanja na razorne posledice američkog imperijalizma – tokom ovog meseca se obeležava godišnjica Martovskog pogroma na KiM i početka nelegalne i nemoralne agresije NATO na SRJ, ubistvo starog svata na Baščaršiji koje je pokrenulo Bosanski rat, ali takođe i godišnjice smrti Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, dvojice centralnih igrača srpske postjugoslovenske tragedije. U tom smislu svakako nije preterivanje reći da su Srbi posmatrali razobručeno divljanje američke avijacije i administracije na jednoj, i hrabro, drčno i nadasve srpsko držanje iranske vojske i naroda na drugoj strani, u atmosferi svečane i trezvene jeze. Uprkos višegodišnjim kampanjama koje su prozapadni mediji u zemlji – kako opozicioni, tako i režimski – vodili protiv Irana, nacionalni konsenzus među Srbima ovih nedelja bio je nedvosmislen. Jednostavno, sećanje na agresiju iz ’99. nikome nije iščilelo iz sećanja, osim onima koji za svoje negledanje u prošlost primaju subvencije i dotacije onih istih centara moći koji su nas tada bombardovali.
Kako se ispostavilo, nisu Srbi jedini zapamtili krvavo proleće ’99. godine – paralele između SRJ i Irana, između Srba i Iranaca i između krvožednih kampanja satanizacije "loših momaka" koje "treba bombardovanjem oterati u kameno doba" iskrsavale su na sve strane i na svim meridijanima – od Šangaja do Buenos Airesa i od Pariza do Bagdada. Tome su u velikoj meri doprinosili i sami Iranci, koji su u svom simboličkom otporu agresoru – sa masovnim javnim protestima i poplavom duhovitih mema, pesama i karikatura na internetu – mnogo više ličili na junačku (indoevropsku) epiku Srba od pre 30 godina, nego na kukavnu i kolonijalističku "ženedjecaba" patetiku "sirotih malih divljaka" iz Sarajeva, a po kojoj su prepoznatljivi svi projekti globalističke zapadne levice. Pritom ne treba zaboraviti da tokom cele "opsade Sarajeva" nije viđeno ništa slično onome što je američka avijacija u Minabu učinila u jednom danu.
Stare fore stare (Epstinove) škole
Paralele između SRJ i Irana, međutim, ne staju samo na veoma sličnim strategijama otpora – one se mogu gledati i u širem kontekstu. Pre svega, kako ratovi za jugoslovensko nasleđe u celini, tako i Kosovski rat ’98-99. predstavljaju samo etapu (pritom nikako konačnu!) u kontinuiranom rovarenju, demoralizaciji i političkoj kastraciji naroda koji je prepoznat kao problematičan i subverzivan. Ovi oružani sukobi imali su svoju predistoriju u višegodišnjim kampanjama političkih progona, indoktrinacije i destabilizacije (za koje danas niko ne krije da su ih finansirale obaveštajne službe Amerike i njenih saveznika), a socijalni pritisci i politički inženjering samo su pojačani nakon što su bombe prestale da padaju. Tako su se i Srbija i Republika Srpska našle u pozicijama da su "u miru izgubile više nego u ratu".
Na tom planu se najbolje vide povesne razlike između američke agresije na dve zemlje. Ne ulazeći u realpolitičke okolnosti koje su objektivno neuporedivo povoljnije po Irance, nego što su bile po Srbe vo vremja ono (od kojih se deo tiče objektivnih povesnih tokova, ali deo – poput pomenute razlike u kulturnim i demografskim trendovima – predstavlja odgovornost samog naroda), pozicije u kojoj se nalaze SAD danas i pre 30 godina značajno se razlikuju. Dok je sposobnost Amerike da uvek bude u centru globalne pažnje nekada garantovala da će celi "civilizovani svet" (od Tokija do Milvokija) u likovima Radovana Karadžića, Ratka Mladića ili Slobodana Miloševića videti "novog Hitlera" koji se "mora zaustaviti", danas praktično nigde nema nikakve sumnje da je najopasnija "odmetnuta nacija" na svetu – Amerika, a najopasniji "do zuba naoružani neuračunljivi ludak" i "zli kasapin" – Donald Tramp. Paradoksalno, Bil Klinton je, uprkos kudikamo udobnijim spoljnopolitičkim okolnostima i kudikamo totalnijoj medijskoj dominaciji, morao više da vodi računa da održava svoj imidž "dobrog momka" nego što to mora potpuno razobručeni i raspištoljeni Tramp.
Naravno, danas već znaju svi, a Srbi su znali još tada, da među ovom dvojicom nema razlike i da obojica nose na sebi "pečat zveri" sa Epstinovog ostrva, prema kome najbaroknije propagandne izmišljotine koje su izbacivane na račun Sadama, Gadafija i Miloševića, pa čak i teškaša kao što su Kim Il Sung, Idi Amin, ili Pol Pot – deluju pitomo. Ništa od toga ne menja ni jotu u američkoj politici – ona se i danas svodi na drumsko razbojništvo, ogoljeno nasilje i mafijaški reket baš kao što se svodila pre trideset, pedeset ili sto godina – samo danas svi znaju nešto što su nekada znali samo Srbi, Vijetnamci ili Kubanci. A "humane i uređene pravne države" razvijenog sveta danas, kada sve to znaju, neće po tom pitanju učiniti ništa, baš kao što ništa nisu činile kada su se pravile da ne znaju.
Ko je Srbima neprijatelj?
Ovaj specifični kulturni kontekst, međutim, znači da histerična transatlantska Imperija, pored kriznog pi-ara i kontrole štete koju mora da uposli kako bi zamuljala i relativizovala svoju masovnu evakuaciju vojnih baza na Bliskom istoku, tragikomičnu bežaniju mornarice i nosača aviona iz dometa iranskih raketa i nezapamćeni fijasko vezan za "spasavanje oborenog pilota" (a zapravo pokušaj da zarobe iranske zalihe obogaćenog uranijuma) pod Isfahanom, mora da ulaže i napore u onemogućavanje "persijskog virusa slobode" da zahvati druge tačke planeta, pogotovo one "odranije poznate organima" po bundžijskom duhu i prkošenju američkom siledžijstvu. Između ostalog – i u Srbiji.
Srbi, dakle, nikako ne bi trebalo da razmišljaju o tome koliko je bogatstvo i prosperitet pod američkim (nepostojećim) bezbednosnim kišobranom relativna stvar. Ne bi trebalo da obraćaju pažnju koliko je relativno i "slobodno kretanje" robe (Hormuz), ljudi (Gaza), kapitala (ruske rezerve u zapadnim bankama) i informacija (snimci štete od iranskog bombardovanja u Izraelu i Emiratima teže se probijaju u etar od pornografije u Teheranu). Najzad, ne bi trebalo da razmišljaju ni o tome da je "američka zaštita" koju uživa teroristički režim u Prištini još klimavija od one koju uživaju zalivske petromonarhije, a da je evakuaciju Bondstila kudikamo lakše organizovati od evakuacije Al Udeida. Umesto toga u srpskoj javnosti su se negde baš u vreme prošlogodišnje američko-izraelske agresije na Iran volšebno pojavile i zapatile fantastične tvrdnje o "tri hiljade Iranaca koji su ubijali Srbe po Bosni", a koje obavezno iskrsavaju u komentarima na bilo koju reč solidarnosti ili podrške koju neki Srbin izrazi na račun Iranaca i njihove borbe protiv zajedničkog arhineprijatelja.
Obaška što u Bosni ukupno nije bilo stranih dobrovoljaca koliko se pripisuje samo Iranu (dok se to pitanje nikada ne poteže u odnosima sa Saudijskom Arabijom ili Egiptom) i obaška što su ti borci tamo išli kao predstavnici sunitskih islamističkih sekti koje su se u međuvremenu dokazale kao udarna pesnica upravo američke (i izraelske) spoljne politike, koje se prema šiitima odnose sa jednakom netrpeljivošću kao prema hrišćanima, i kojima je Islamska Republika Iran jednako neprijatelj koliko i (pravoslavna) Republika Srbija. Mašina laži radi i nastavlja da Srbima prodaje rog za sveću, a osvedočene neprijatelje koji su nam uništili državu, satanizovali narod i indoktrinirali čitave generacije antisrba u zemlji i regionu proglašava za naše dobročinitelje i strateške partnere, a zemlje koje odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova i koje lome zube našem kolonijalnom okupatoru proglašava za nekakve "srpske neprijatelje". Ili, ako hoćete to plastičnije – ljudi koji prinose žrtve u dečjoj krvi Molohu, Baalu i Mamonu treba da nam budu bliži od ljudi koji njihove idole spaljuju po trgovima.
Šta je Srbima Iran, a šta Iranu Srbi
Bez ikakve sumnje, i Srbi i Iranci su robovi svojih starih zabluda i duboko ukorenjenih manipulacija. Srbi i dalje koriste Gadafijev genijalni i politički progresivni izraz "džamahirija" da označe nešto zaostalo i retrogradno i ponavljaju papagajski da "nećemo valjda da živimo u Severnoj Koreji" (jednoj od retkih zemalja koja je u stanju da garantuje bezbednost života svojim građanima), Iranci i dalje prolivaju suze za "sirotim malim Bošnjacima" koji su "branili Islam u Evropi" tokom raspada Jugoslavije i koji su bili "žrtve genocida u Srebrenici". Milioni i jednih i drugih i dalje očekuju da će im prosperitet i blagostanje pasti sa neba (iz američkih bombardera). I upravo zato je važno da kanali komunikacije između ove dve države i ove dve kulture budu otvoreni, a da se dijalog odvija bez posrednika.
Jer i Iranci i Srbi znaju šta znači biti satanizovan na globalnom nivou, znaju šta znači biti u totalnoj ekonomskoj izolaciji, znaju na koje se saveznike mogu osloniti i čijoj reči mogu verovati, a na svojim leđima su iskusili koliko globalnom tirjaninu "zakon leži u topuzu" i, što je još važnije, koliko, zapravo, njegovo nečovještvo zaista smrdi. I upravo zato što oba naroda politički stoje na identičnim pozicijama, kritično je važno da međusobno dele svoja različita iskustva koja proističu iz decenija vođenja različitih politika prema hegemonu. Iranci nas mogu da nauče šta se sve može ostvariti ako je društvo spremno za žrtvu i odricanje u ime sopstvenih svetinja i političkih ideala. Mi njih možemo naučiti šta sledi dalje kada pristaneš na iznuđeni mir nakon što ti je neki mahniti zapadnjak pretio da će tvoju zemlju poravnati "kao ovaj sto". Oni mogu da nas podsete kako izgleda kada se boriš za svoju zemlju, svoje svetinje i svoju budućnost, mi njih – kako budućnost izgleda kada prestaneš za nju da se boriš.
Ili možemo prosto da se uspavamo pred laskanjem naših strateških partnera iz Amerike, koji ovih dana obigravaju oko nas, nose darove i odjednom "otkrivaju našu fascinantnu istoriju i nepokolebljivi duh". Narodski rečeno, dok gledamo kako Atlantistička imperija truli i raspada se na naše oči, oni pokušavaju da nas ubede da "pristupimo četnicima ’45". S tim što pristupanje četnicima kao tipično srpski čin inata i prkosa može da se razume i opravda kada se u vidu ima dug časti prema srpskom miropomazanom Kralju i velikoj jugoslovenskoj otadžbini. Ali takav dug ne postoji prema američkom mahnitom kralju u pokušaju i njegovoj polupanoj imperiji čiji su dani već odbrojani.
Live
