Sasvim nedavno, internet je bio utočište srpske pismenosti. Iako su tvitovi, komentari i lične poruke već decenijama bili izvor goriva za lamentacije na temu "kako smo kolektivno postali nepismeni", situacija na mrežama ipak je bila vidljivo bolja od situacija na drugim poljima na kojima se koristi srpski jezik i pismo – a pre svega u poređenju sa drugim modernim medijima poput televizija ili reklamnih plakata. Ova razlika najlakše se mogla meriti prisustvom ćirilice – tradicionalnog i sakralnog pisma koje srpski narod koristi praktično tokom cele svoje zapisane istorije i koje predstavlja neodvojivi deo njegovog kulturnog i etničkog identiteta.
Trend pada upotrebe ćirilice u javnom pisanju i štampi je dokumentovan i može se pratiti decenijama, od čega je fatalni udar nastupio osamdesetih i devedestih godina, kada su se – u kombinaciji sa kompleksnom kombinacijom kulturne nebrige i političkih pritisaka – nove tehnologije štampe i pisanja počele razvijati brže nego što je srpska kulturna politika bila sposobna da ih prati, pa su tako godinama Srbi bili bez mogućnost da normalno koriste svoj jezik i pismo na računarima, mobilnim telefonima, računovodstvenim i bankarskim programima, bazama podataka i sl.
Iako je problem relativno brzo popravljen, šteta je načinjena – za ogroman deo stanovništva ćirilica i pismenost postali su nekakva vrsta etničkog kolorita i pitanje gole estetike, za šta nema mesta u modernim digitalnim komunikacijama, u poslovnim odnosima, u grafitima na ulicama, ukratko, u bilo čemu što je savremeno, dinamično i brzo. Pismenost i jezik u najboljem slučaju postali su pitanje džangrizavog kulturnjaštva i snobizma, a u najgorem – nacionalizma.
Piraterija kao problem, amaterizam kao rešenje
Nedovoljno se govori o tome koliko je razornu ulogu u tom procesu odigrala digitalna piraterija. Bez ikakve sumnje, u pitanju je bio značajan faktor emancipacije srpskog naroda, čije su se čitave generacije kompjuterski opismenile, a samim tim i stekle veoma tražene zanate na globalnom tržištu rada, zahvaljujući sajber-hajdučiji koja je decenijama obezbeđivala da skupi i ekskluzivni softverski sistemi potrebni za držanje tehnološkog koraka sa svetom nastave da "ispadaju iz kamiona".
Problem je, međutim, u tome što je prekopirati (i "krekovati") licencirani softver lako, ali napraviti njegovu jezičku lokalizaciju na srpskom jeziku i pismu ne samo da je kompleksan i mukotrpan, nego i skup posao. A budući da je Srbija toliko dugo sve svoje potrebe za softverom namirivala piratski, njeno na regionalnom nivou respektabilno tržište bilo je praktično nevidljivo za proizvođače, pa samim tim nisu imali nikakav komercijalni interes da svoj proizvod učine dostupnim na srpskom jeziku i pismu. Ovaj problem i dalje postoji i to je razlog zašto je, recimo, "Diznijeva" bioskopska produkcija raskošno sinhronizovana na srpski jezik i reklamirana na ćirilici, ali materijali sa "Dizni Plus" kanala nemaju čak ni srpski titl, koji je relativno jeftin za proizvodnju. Sličan je problem sa nizom sličnih digitalnih platformi – "Netfliksom", "Amazonom", "Epl TV", itd.
Istorijsko rešenje za ovaj problem bio ja posvećeni amaterizam srpskih programera, digitalnih radnika, kao i prosto korisnika različitih platformi, koji su ulagali individualne napore da te materijale učine dostupnim "kako Bog zapoveda". Stotine i hiljade njih su – najčešće besplatno i bez ikakve koordinacije sa relevantnim jezičkim institucijama Srbije i srpskog naroda – ponudile svoje usluge stranim korporacijama i omogućile da njihovi sveprisutni proizvodi – gugl, fejsbuk, tviter, vindous i sl. – automatski (što bi naši stari rekli "po difoltu") bude dostupan na srpskom pismu i u veoma pedantnim prevodima na srpski jezik. Taj posao su radili zanesenjaci zaljubljeni u srpski jezik, ljudi kojima kultura nije posao, već strast – pa je samim tim i rezultat bio upečatljiv.
Jezička robotska apokalipsa
Sve se, međutim, promenilo kada se pojavila tehnologija velikih jezičkih modela, tj. ozloglašeni četbotovi. Ako su u digitalnom svetu normativna pitanja pismenosti i slovesnosti do tada bila u rukama najpismenijih (kojima je do te teme bilo najviše stalo i koji su bili spremni da utroše lično vreme i trud da bi doprineli digitalnoj kulturi u Srbalja), sa četbotovima su tu ulogu preuzeli bezlični i (sic!) beslovesni statistički i računarski procesi.
U pitanju je kompleksna pojava, koja se manifestuje kroz dve paralelne grane. Prva se tiče degradacije jezičke kulture i robotizacije živog jezika, a druga aksiološkog obesmišljavanja gramatike i pismenosti. Prvo je najlakše ilustrovati na primeru tvitera – njegov sistemski tekst prevodili su, lektorisali i proveravali posvećeni volonteri. Kada se pojavila opcija automatskog prevođenja tvitova na stranim jezicima, u pitanju je bio algoritam koji je uzimao u obzir rad ovih prevodilaca i koji je podsticao korisnike da koriguju loše prevode. Samim tim, prevodi su bili dobri i upadljivo su automatski izlazili na ćirilici.
Od trenutka kada je ovaj posao preuzeo "Iksov" veliki jezički model – čuveni Grok – prevodi su se, da tako kažemo, "uprasili" i na njima su se pojavile zabrinjavajuće digitalne "krmače". Pre svega, pošto Grok ne govori srpski, već ga samo statistički procesuira, njegov model je zasnovan na "sastrugavanju" (scraping) celog srpskog sadržaja tvitera, koji u proseku nikako nije etalon pismenosti. Efekti su odmah bili vidljivi – pored automatskog prelaska na latinicu, koji je sam po sebi problematičan, u prevodima su počele da se pojavljuju grube pravopisne, semantičke i sintaksičke greške. Umesto da srpskim uglavnom jezički nemarnim tviterašima prinese prozor prema pismenosti i slovesnosti, plaforma iks im je prinela – ogledalo.
Deus ex machina na Turingovom testu
Kudikamo veći problem, međutim, predstavlja druga grana četbotovskog udara na srpsku pismenost. Komunikacija na društvenim mrežama nikada nije bila prostor koji se preterano vezivao za jezičku kulturu (što je, doduše, greška, jer se tu više nego bilo gde drugo kristališu i oblikuju moderne jezičke prakse), ali četbotovi nisu samo napravili robotsku invaziju na njih, već na sve što pišemo i čitamo. Za samo par godina, četbotovi su počeli da nam sastavljaju mejlove, da prevode uputstva, vesti i čitave knjige, oni su počeli masovno da sastavljaju domaće, studentske i čak objavljene naučne radove. I to su – na prvi pogled – počeli da rade pismenije od ljudi.
Ovde treba naglasiti da nas je eksperiment sa velikim jezičkim modelima naučio nešto novo o prirodi jezika i mišljenja. Praktično milenijumima je sposobnost korišćenja jezika, tok praktično mističkog i božanstvenog Logosa, bila ono što ljudska bića razdvaja od životinja i mašina. Na toj pretpostavci počiva i čuveni "Turingov test", koji za stvarnu "veštačku inteligenciju" proglašava onaj računar koji se u pismenoj komunikaciji ne može razlučiti od živog čoveka. U zavisnosti kako interpretiramo Turingove kriterijume, čini se kao da smo taj prag odavno prešli. Štaviše, uspešno izigravanje živih ljudi predstavlja osnovni posao četbotova i glavni izvor prihoda za kompanije koje ih izbacuju na tržište.
Ova tehnologija robotske mimikrije unela je potpuno novu dinamiku u naše prakse čitanja i pisanja. Odjednom više nije bilo bitno da novinarima, studentima i advokatima ispravljamo pravopisne greške – te greške su postale pečat autentičnosti, dokaz da je to što čitamo pisalo ljudsko biće. U poplavi veštački generisanih sadržaja na internetu, delovalo je da je problem nepismenosti potpuno prevaziđen. Umesto "gramatičkih nacista", odjednom su nam postali potrebni gramatički blejd raneri.
Pismenost je za robote
Teško je prenaglasiti kategorijalni lom koji je ova tehnologija unela u srpski jezik. Ako ste profesor koji pregleda studentski rad, pravnik koji čita dopis, ili zaposleni u firmi koji čita ponudu, izuzetno je važno da znate da li je materijal pred vama pisao stvaran čovek, ili je u pitanju simulakrum napravljen samo da vam uzaludno protraći vreme. A najlakši način da se prepozna "robotski stil pisanja" je preterana pismenost. A u određenim kontekstima čak i – ćirilica.
"Roboti pišu robotski, šta je tu čudno", reći će neko s pravom. Ostavimo sada po strani finese ove priče, u kojima četbotovi itekako znaju da imitiraju i formalne, i neformalne stilove pisanja, i žargon, i humor, i profesionalnu terminologiju (pa opet sve to radi` previše rigidno i veštački, tako da izazivaju onu naročitu vrstu nelagode koju Amerikanci zovu uncanny valley). Uzmimo samo činjenicu da su ove platforme praktično na naše oči kidnapovale pismenost i učinile je osobinom bezdušnosti, neljudskosti i nerazumnosti, umesto pokazateljem obrazovanja, kulture i brige za jezik i misao.
Još jednom, glavna žrtva ovog procesa je ćirilica. Četbotovi će analizirati zahtev koji dobijaju, pa će korisnicima koji pitanja postavljaju ćirilicom (oni takođe obično više vode računa o pravopisu, jer korišćenje ćirilice i jeste stvar pravopisa, ali to je druga tema) najčešće odgovarati na istom pismu i istim stilom. Sve ostale će, međutim, bombardovati latinicom, ponavljajući i perpetuirajući sve mane i nedostatke jezika koje su zatekli u "skrejpovanom materijalu". Pritom model uopšte ne razlikuje latinicu i ćirilicu (kao što u suštini ne razlikuje jedan jezik od drugog), za njega je to sve statistička aproksimacija. Ako ga pitate da vam objasni neki poslovni ili medicinski pojam, on često ni sam neće biti svestan da se prebacio sa jednog pisma na drugo (pa čak ni sa jednog jezika na drugi), nego će prosto početi da izlistava ono što ima "sastrugano" u svojoj bazi podataka, takvo kakvo je – ne samo sa svim greškama koje su se mogle potkrasti u materijalu koji se kopira, nego i sa svim akumuliranim aspektima tehničke nepismenosti koji prate našu kulturu decenijama, i koje smo u digitalnom svetu tako pomalo počeli da popravljamo i iskorenjujemo.
Da ne pominjemo činjenicu da će na masovno polatiničenim fidovima srpskojezičnog instagrama, fejsbuka i tvitera pojava ćirilice odjednom postati "znak mašine", koja u bazi podataka ima da postoji nekakvo "zvanično pismo", ali ne zna da je na internetu većini Srba "lakše da ga ne koriste".
Znak mašine, ili, biti gluplji od četbota
Kada su nas zastrašivali "robotskom apokalipsom" pre tridesetak godina, holivudski studiji slikali su uzbudljive scene robota koji gaze po ljudskim kostima i oružjem istrebljuju poslednje ostatke ljudskog roda, ili ih, što je još strašnije, pretvaraju u resurs i zatvaraju u tamnice njihovih sopstvenih svesti, izgubljenih u virtualnoj stvarnosti u kojoj se više ne zna šta je stvarno, šta je istinito, niti šta je ljudsko. Niko nije očekivao da će roboti ljudske egzistencije ugrožavati tako što će ih ostavljati bez posla, da će ih istrebljivati na internetu zamenjujući njihove tekstove, crteže i snimke automatski generisanim "pomijama" (slop), niti da će ih pretvoriti u digitalni rezervat koji služi samo za treniranje modela na kojima će njihovi vlasnici zarađivati milijarde.
Da veštačka inteligencija predstavlja neodređenu "opasnost" – jasno je svima. Malo ljudi, nažalost, razume da je prva meta te opasnosti ono što nas najviše čini ljudima – jezik kao izraz ljudskih stavova, misli i osećanja u intersubjektivnoj stvarnosti. Ljudi su već duže vreme podstaknuti da pišu, govore i misle nepismeno, nejasno, haotično i nerazumljivo da bi zaobilazili cenzorske algoritme na društvenim mrežama. Danas ta nepismenost i kognitivna šljampavost postaje orden časti – dokaz da nisi robot. Glupost i šljampavost u studentskom radu je znak ljudske greške, pedantnost i savršenstvo je znak mašine.
Ali šta to znači, da treba da budemo šljampavi, neoprezni, nezainteresovani za sadržaj koji pišemo, samo da ne bismo ispali bot? Ta reakcija je prirodna i već je vidimo na sve strane, ali ovaj pristup ne predstavlja gest otpora, već priznanje poraza. Ako moramo da degradiramo svoju sposobnost mišljenja i govora da bismo se spasili od robota, onda je apokalipsa već stigla i ne smeši nam se svetla budućnost.
Slovesnost, a ne pismenost
Ako, međutim, na celu stvar pogledamo iz nešto drugačijeg ugla, ukazaće nam se nešto drugo. Ovaj desant mašina na jezik i pismenost – invazija koja mnogo veću štetu čini manjim jezicima koji nisu bili statistički toliko rasprostranjeni u "sastruganim" materijalima – predstavlja poziv da ponovo promislimo šta nama kao društvu znači naš jezik i pismenost. Jer mašine nas mogu zameniti samo ako smo prethodno sami pristali na "mašinsko" poimanje jezika – kao gole "alatke", kao običnog "sredstva komunikacije".
Ako biti "pismen" znači samo slepo reprodukovanje gramatičkih pravila i imitaciju negativnih trendova u masovnoj upotrebi (poput latinice), onda roboti ne samo da mogu biti pismeni, već itekako mogu biti "pismeniji od nas". Stoga, umesto da im kontriramo tako što ćemo mi biti "manje pismeni", treba da se vratimo pomalo zaboravljenom pojmu slovesnosti. Slovesna osoba nije samo neko ko je u stanju da papagajski i nerazumno niže reči i rečenice u skladu sa mehaničkim pravilima, ona napisano razume na jedan suštinski način.
"Pismena" osoba može ismevati ljude na internetu što pišu "neznam", "samnom" ili "sumljam", a da nema trunke svesti o tome da sama piše "ošišanom latinicom" ("samo na telefonu, tako je lakše, razumete"). Slovesna osoba ne priča i ne piše papagajski, nego misli i razume. Ona ne samo da zna šta govori, nego i zašto je važno da tokom pisanja, govora i mišljenja brine o jeziku. Ona, između ostalog, zna i da ćirilica nije samo jedan marginalan kod u moru relevantnijih kodova, već sastavni deo zaveta celog jednog naroda sa Bogom, svetinja koja nije na prodaju. Biti slovesan ne znači samo znati šta i kako napisati, već i znati zašto ne treba pisati "onako kako je lakše, brže i jednostavnije". Jer roboti će uvek od nas da budu brži, tačniji i efikasniji. Jedino što nama u toj situaciji preostaje jeste da mi budemo – promišljeniji, razumniji i – slovesniji.