Vidovdan je kod Srba dan sa sopstvenom, nepredvidivom gravitacijom, pa nije čudno što od njega ne zaziru samo naše nedobronamerne komšije i zabrinuti strani mentori, već, u velikoj meri, i mi sami. Dan Svetog kneza Lazara i kosovskih mučenika, dan Principa i Mlade Bosne, prvi dan ustavnosti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, dan rezolucije Informbiroa i dan sramotnog izručenja bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, Vidovdan je više od običnog "crvenog slova" u srpskom kalendaru. Štaviše, moglo bi se reći da je on – najcrvenije slovo.
Nikoga, stoga, ne treba da iznenadi što se srpska politička javnost prema ovom datumu odnosi sa oprezom, zebnjom, pa čak i svojevrsnim sujevernim strahom. Nominalno nacionalistička državna vrhuška koja već duže od decenije ne propušta priliku da na nivou bezopasnog folklora dokazuje svoju srpskost i patriotsko opredeljenje, izbegava da na ovaj datum organizuje bilo šta više od sterilne javne akademije za državni vrh i partijsku elitu.
Nominalno nacionalistička opozicija, koja ne bira reči kada govori o urgentnosti smene vlasti u zemlji, iz godine u godinu propušta priliku da na Vidovdan organizuje bilo šta više od rutinske protestne šetnje čiji je aksiološki maksimum prošlogodišnji nenametljivi i akademski govor profesora Mila Lompara. Čak je i knez Filip Karađorđević – nominalni pretendent na nominalni presto nominalne Kraljevine (Jugoslavije?) – u svom predvidovdanskom obraćanju sipao mlaka opšta mesta kao što su "zajednica sećanja" i "dostojnost nasleđa", potpuno primereno bilo kom drugom crkvenom i narodnom prazniku bilo koje druge zemlje. Očekivao bi neko da ljudi koji sebi postavljaju prilično ambiciozne istorijske zadatke na centralni praznik srpskog naroda mogu više da se potrude.
Organizatori studentskog protestnog skupa u Kraljevu su, doduše, nadahnuto odabrali slogan pod kojim će se taj događaj održati. Vidovdan jeste dan kada se sve vidi. Vidi se da je car go i da njegova politika "beskompromisne zaštite interesa Srbije" nije u stanju ni da zaštiti nekoliko ambulanti na Kosovu i Metohiji od pravnog nasilja lutkarskog pozorišta iz Prištine koje sebe naziva "državom".
Vidi se da nijedna politički relevantna opoziciona snaga nije spremna da se investira u bilo kakav oblik temeljnog političkog diskonitinuiteta sa kolonijalno-oligarhijskim režimom koji Srbijom upravlja već duže od četvrt veka, mimo tragikomične diogenovske potrage za "srpskim Zoranom Zajevom, Peterom Mađarom, odnosno Jakovom Milatovićem (zli jezici bi dodali "i Edijem Ramom"). I nije stvar u tome da su Srbi postali toliko kukavni, da odjednom nekako Zoran Milanović figuriše kao operabilna paradigma srpskog političara. Stvar je u tome da se Srbi plaše samih sebe, pa se samim tim plaše i Vidovdana.
Vidovdan u eri postmodernog imperijalizma
Ništa se toliko dobro ne vidi na Vidovdan, koliko ispraznost jalovog, fasadnog nacionalizma i bezopasnog, folklornog srbovanja. Zapadni kopirajteri srpske političke utakmice bave se svojim poslom već veoma dugo i znaju i te kako da drže pod kontrolom narode i države koje koketiraju sa različitim oblicima patriotizma, nacionalizma, pa čak i šovinizma. Štaviše – kod gazda iz Berlina, Brisela, Londona i Vašingtona sve može da prođe – i ksenofobija, i radikalni islamizam, i neonacizam, dokle god su usmereni tamo gde treba – protiv Rusa u Donbasu, protiv kineskih investicija, protiv iranskog nuklearnog programa, protiv afričkog suverenizma, protiv bolivarskog socijalizma.
Ako si spreman da duvaš u evroatlantske diple i padaš ničice pred Bezalternativnim Evropskim Putem™– makar i neiskreno, makar se samo pretvarao – onda više ne smeta ni pravoslavlje, ni ćirilica, ni komunizam, ni četnička ikonografija, ni srbovanje. Ako nisi spreman, odjednom ti patrijarh postaje nedostojan, jezik i pismo netolerantno, socijalna politika neodrživa, nacionalne zastave fašističke, a srbovanje – maligno, toksično i opasno.
Naoružavanje vojske i zveckanje oružjem prihvatljivo je, i čak preporučljivo, ako kupuješ NATO naoružanje i šalješ vojnu pomoć Ukrajini, a povod za zabrinutost i pasivno-agresivne pretnje ako se slučajno odlučiš da organizuješ vojnu vežbu sa Rusijom ili Belorusijom, ili makar promarširaš Crvenim trgom na Dan pobede. Strane investicije, zelena energija i rudarenje retkih minerala su jedini put za razvoj – osim ako nije reč o kineskom kapitalu, onda je to ekonomsko samoubistvo i porobljavanje. Globalno otopljavanje je laž i treba povećavati potrošnju energije, osim ako nije na račun ruskog gasa i ruskih nuklearnih elektrana itd. itd.
U eri u kojoj globalna postmoderna jede svoju decu, pitanje nacionalne samosvesti, patriotske politike i suverene države prestaje da biva pitanje ideologije i postaje pitanje konteksta. Zvuči sitničavo i inadžijski, ali i dalje stoji kao najvalidniji lakmus test globalne političke scene: ako vaša politika ne nailazi na otpor i otvorenu agresiju američke diplomatije, ako je ne opstruiraju globalističke metainstitucije i ne kleveće zapadni medijski mononarativ, ako bar, u najmanju ruku, ne izaziva poslovičnu "zabrinutost EU", možete biti sigurni da je vaša politika benigna, bezopasna, beznačajna i – što je najvažnije – potpuno beskorisna po vaše nacionalne interese, koliko god vaš jurodivi predsednik, premijer ili lider desničarske stranke grmeli sa kratkih klipova na jutjubu i tiktoku. Problem je u tome što, kao što dobro znamo – oko Vidovdana nema ničeg bezbednog, bezopasnog, niti banalnog.
Srpsko političko ketmanstvo, ili tuča političkih bogalja
Dok govorimo o svemu ovome, veoma je lako pasti u defetizam i očajanje i ostrviti se na srpski narod nesposoban da bude na nivou istorijskog zadatka – bilo onaj njegov deo koji uporno glasa za kompradorsku i autokolonijalnu partiju na vlasti, bilo onaj deo koji je legitimizuje kroz prazne i bezopasne političke performanse koji se svode na poziv stranim gospodarima da nam nameste okove koji će malo manje da nas žuljaju. Naprotiv, srpski građani uopšte nisu toliko dezorijentisani, niti sluđeni, koliko ih kleveću sa obe strane političkog spektra. Oni su sasvim u stanju da izdvoje ono malo slobodnog vremena koliko mogu da posvete promišljanju sopstvenog političkog položaja i glasaju u skladu sa sopstvenom procenom veoma ograničenog dobitka ili gubitka koje takva odluka nosi. I strastvenost njihovog angažmana je direktno proporcionalna očekivanoj koristi ili šteti, makar to bio samo osećaj moralnog samozadovoljstva i neodređeno ideološko "vajbovanje".
Razlog što Srbi, naizgled, ne shvataju politički život ozbiljno i što ga u najvećoj meri prepuštaju u ruke ohlokratskog, monoideološkog duopola koji kormilari zemljom već četvrt veka nije posledica odsustva, već viška političke racionalnosti. Srbi i oni koji se tako osećaju usvojili su nakon decenija disciplinovanja jednu specifičnu vrstu političkog ketmanstva. Dok običan svet nastoji da organizuje svoje živote i prehranjuje svoje porodice kao da je država elementarna nepogoda od koje se treba zaštititi, oni politički ambiciozni biraju nišu unutar koje mogu da rade, burgijaju i prosperiraju bez paljenja lampica u Berlinu, Briselu i Vašingtonu (ili, ako hoćete kukavniju varijantu iste stvari – u Zagrebu, Sarajevu i na Cetinju).
Većina njih misli da može da izigra sistem i "pobedi kuću", te da će njihov bezglutenski patriotizam u skladu sa preporukama Venecijanske komisije i pregovaračkim klasterima EU, pored lične koristi za njih i neposrednu familiju takođe "oposliti nešto i za narod".
U datom kontekstu, nazvati aktuelno neurotično nadgornjavanje režima i opozicije "tučom bogalja" (engl. cripple fight) predstavlja nesumnjivo zloban komentar, ali on lepo pogađa suštinu. Srpska politička scena je obogaljena i svedena na borbu petlova koji jedni drugima čupaju perje i vade oči – ali samo kada vlasnici arene mogu da zarade na kladionici. Srpsko društvo je naučilo i interiorizovalo pravila rezervata – toleriše se i tvrda igra, i kocka i piće, i kriminal, samo nema preskakanja ograde. U pitanju je politička scena koja se i dalje – opravdano ili ne – štreca od svake senke, misleći da su NATO bombarderi. Evropski put nema alternativu. Zašto nema? Nemci su to.
Formalno i sadržinsko Srpstvo
U tom kontekstu treba posmatrati i najnovije stidljivo nadmetanje vlasti i opozicije za politički potencijal Vidovdana, gde je opšti utisak da su obe strane pre svega zainteresovane da se ne dozvoli instrumentalizacija tog praznika kao političkog oružja druge strane – i ništa više od toga. Naprednjaci će da dovedu svoj putujući cirkus u prestonicu dan pre Vidovdana da to slučajno ne bi nekoga podsetilo na onaj Vidovdanski skup –(znateveć koji, onaj kada je znate-već-ko pustio duhove sukoba i nacionalizma na idilično jugoslovensko Štrumf-selo). Studenti će organizovati Vidovdanski skup u Kraljevu – gde ne postoji potencijal da se dogodi išta politički incidentno iz perspektive stranih ambasada, a istovremeno patriotičnije stanovništvo iz unutrašnjosti može donekle da zamaskira nezaobilazno odsustvo građanističkog dela opozicije, koji se o Vidovdanu nekako uvek podseti da smena štetočinskog režima ne mora baš po svaku cenu.
Nema u svemu tome ničeg sramotnog – srpsko društvo se već decenijama bori da ponovo zadobije svoje nacionalne simbole, a eksponenti kolonijalnih centara moći im se uvek suprotstavljaju kroz isti dvokorak. Simbol se, naime, prvo odbacuje kao neprihvatljiv, a kada to ne uspe, onda se rekontekstualizuje i relativizuje. Srbima se dozvoljava njihova trobojka – dokle god je u pitanju zastava avnojevske Srbije sa predkumanovskim grbom. Srbima se dozvoljava pravoslavlje – dokle god je fanariotsko i antirusko NATO-pravoslavlje. Srbima se dozvoljava da se zevzeče sa impotentnim pojmom "Srpskog sveta", ali ako se neko usudi da pomene Srpsko more, vrata pakla se otvaraju.
Ista stvar se događa sa Vidovdanom. Prvo je svaka pomisao da se on obeležava bila neprihvatljiva. Onda su nam oktroisani zapadnjački Dan primirja i himerični Dan jedinstva, slobode i zastave, kako bi se dozvolilo folklorno mahanje zastavama i ponos slavnom vojnom prošlošću, dokle god za zastava nije zastava "sve Srbije od Dunava do mora sinjega", a slavna vojna prošlost nije odbrana RSK, RS i SRJ od američke imperijalne hegemonije. A kada je postalo jasno da se duh Vidovdana ne može spakovati u bocu, počela je potraga za bezbednim i bezopasnim načinom da se Srbima omogući da obeleže taj esencijalni nacionalni praznik. Problem je u tome što Vidovdan nije Savindan i ne može se svesti na raskošni bal za dijasporu i svečanu akademiju. Vidovdan se pokazao jačim od svake rekontekstualizacije. I zato je opasan.
Kad se X na Kosovo vrati
Vidovdan se ne može sterilisati, ne može kastrirati, ne može obesmisliti. U pitanju je metafizički praznik, praznik smisla i suštine. Praznik nesputane slobode. Praznik beskompromisne pravde. Praznik radikalne vere. I organizatori studentskog skupa jesu u pravu – sve se vidi na Vidovdan. I ko je pogazio Kneževu kletvu. I ko ne sme da izađe na Kosovo. I ko ne sme okači srpske zastave po srpskim gradovima na najveći srpski praznik.
Ali vidi se i ono drugo – ko od Kneževe kletve pravi praznu apstrakciju u koju se može upakovati bilo šta – od "Pupinove inicijative", preko "borbe protiv kurupcije", pa sve do performativnog pravoslavlja koje palaca jezikom na Srpsku pravoslavnu crkvu i njene arhijereje. Ko od Kosova pravi običnu kamenicu koja se može baciti na izdajničku vlast, a zatim zaboraviti, kao što ju je i vlast nekada bacala, pa zaboravila.
Uostalom, to je i poenta Vidovdana – da sami sebe pogledamo u oči i da se vidimo kakvi smo, koliko nas ima i kako se sameravamo sa divovima na čijim leđima i dalje stojimo. Nije nikakva tajna da smo ih odavno svi nedostojni, a samim tim i nedostojni Vidovdana. Kilavo obeležavanje ovog praznika je stoga još jedno svedočanstvo srpske političke trezvenosti. Duboko u sebi, ispod svih dnevnopolitičkih neuroza, svesni smo da Vidovdanu nismo dorasli. Ta svest je neophodna da bismo jednog dana to postali.
Do tada, nema smisla da obeležavamo praznik koji nas sve kolektivno poziva da dokažemo kakvi smo pripadnici srpskog roda tako što ćemo novim pulenima Zemaljskog carstva izaći na crtu na polju Kosovu, dokle god se u našoj zemlji stih "kad se vojska na Kosovo vrati" tretira kao nekakav politički radikalizam. Ako Srbija uopšte treba da ima vojsku, onda treba da je ima da se na Kosovo vrati. Jer Srbija se ne može vratiti na Kosovo, dok se tamo ne vrati poslovična "vojska". Ali i ta rasprava je prazna, dok Srbija korak po korak gubi na Kosovu i sve ono ostalo, što nije vojska.
Mnogo se govori o "amputaciji teritorije", "ograničavanju suvereniteta" i "ugroženim slobodama", ali malo se razmišlja šta to znači. Ako je srpska politika obogaljena, obogaljena je na Kosovu. I ako Srbija želi da ozdravi, samo na Kosovu može da ozdravi. To je ono što se najbolje vidi na Vidovdan.