Srbija i Republika Srpska – neformalno i nezvanično, ali sa dosta državne pompe – 15. septembra obeležile su šesti put zaredom Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Od samog početka napravljen kao surogat za svesrpski nacionalni praznik Vidovdan i kao simbol bezglutenskog nacionalizma koji može da prođe ispod radara evropskih cenzora, ovaj nepraznik, koncipiran po uzoru na ozloglašeni i kičasti (ali među Albancima itekako popularni) Dan albanske zastave, uglavnom je ignorisan među najvećim delom srpskog naroda koji nema partijsku obavezu da ga obeleži.
Ove godine, međutim, obeležavanje "Dana jedinstva" pada na sam početak veoma agresivne predizborne kampanje u kojoj jedinstvo figuriše kao ključna reč svih glavnih političkih igrača u zemlji. Uvijajući se poput spirale Fibonačijevog niza, na političkoj sceni imamo sve partikularnije i partikularnije pozive na zbijanje redova i stajanje u stroj – dok vlast poziva celi narod da bude deo "Ujedinjene Srbije", najveća opoziciona grupacija okupljena oko Studentske liste zahteva "ujedinjeni nastup cele opozicije", dok, ako ne najveća, a onda svakako najglasnija desničarska grupacija okupljena oko Nove (Novog?) DSS poziva sve "autentične srpske junake" da ne rasipaju svoje glasove, nego da "svi zajedno" podrže "Autentičnu desnicu". Čak i pokret "Mi – glas iz naroda" ima očigledne probleme sa slogom i pokušava na svaki način da obezbedi da "mi" progovorimo jedinstvenim "glasom".
Ono što svaki od ovih poziva na jedinstvo podrazumeva i što je više nego očigledno svakome ko iole ima iskustva sa srpskom političkom scenom jeste otvorena borba za političku dominaciju unutar sopstvene političke konstelacije, u kojoj se narod tretira upravo onako kako to predviđaju svi srpski ustavi od usvajanja višestranačja – kao beslovesna glasačka mašina čiji se interesi, politička volja i mišljenje bacaju u zapećak onog trenutka kada ispune svoju "građansku dužnost".
Baš kao što "Ujedinjena Srbija" ne samo da isključuje, nego čak ostrakizuje, šikanira i otvoreno dehumanizuje građane koji "blokiraju procese ujedinjenja", tako i predstavnici Studentske liste diskvalifikuju svakoga ko neće slepo da ponudi podršku i glas njihovoj mački u džaku kao "sluge režima", predstavnici "Autentične desnice" etiketiraju sve ostale desničare kao "neautentične", a ko je sve na sceni "udbaška podmetačina" ne može se više ni nabrojati.
Jedinstvo kao "mač bez balčaka"
Problem sa jedinstvom kao političkim pojmom jeste što se njime uvek i praktično po definiciji manipuliše. Ne moramo kršiti Godvinov zakon podsećajući na to šta je pojam "ujedinjene Evrope" značio 1939-45. godine (spojler: isto što znači i danas), niti da je pojam "jedinstvene Bosne i Hercegovine" 1992. godine podrazumevao etničko čišćenje srpskog naroda – dovoljno je da se svako od nas seti situacija koje se sigurno seća iz svoje osnovne škole.
Na mikrodemokratskom nivou odeljenske zajednice, tom prvom iskustvu političkog života za svakoga od nas, pozivi na "jedinstvo" po pravilu su iskrsavali kada najlošiji đaci i najveći mangupi hoće da organizuju kolektivno bežanje sa časa, kako bi pozivom na solidarnost iskoristili bolje đake kao živi zid za zaštitu svojih ličnih interesa.
Sigurno se sećate i kako bi u tim situacijama prolazili oni đaci koji "nisu solidarni" i koji "narušavaju jedinstvo odeljenja". Ovakvo "školsko jedinstvo" mogli smo upečatljivo da vidimo na delu na fotografijama bojkota direktora Jovine gimnazije u Novom Sadu, gde su nedvojbeno stoprocentnom plebiscitu gimnazijalaca najglasnije aplaudirali upravo oni koji su najviše skloni da se podsmevaju ubedljivim rezultatima Radničke Partije Koreje na izborima za Vrhovnu skupštinu DNRK.
Kolektivističko razmišljanje nije strano ni slovenskom duhu, ni srpskoj političkoj tradiciji, niti demokratsko-narodnjačkoj političkoj kulturi koja se na Balkanu neguje od antičkih vremena. Ipak, baš kao u slučaju najmoćnijeg srpskog političkog oružja – inata – i duh zajednice je mač sa dve oštrice, odnosno čak, kako to opipljivo slika Stiven Erikson u Malaškoj knjizi palih – mač bez balčaka.
Solidarnost sa zajednicom je neverovatno moćna stvar kada se narod diže na ustanak protiv stranog okupatora ili kada dolazi da učestvuje u religijskoj procesiji, ali je isto tako štetna i kontraproduktivna kada celu zajednicu sprovode u poslovični voz za Jasenovac. Neka čitaoci oproste na ovoj jarkoj slici, jer Bog nam je svima svedok da su analogije sa Drugim svetskim ratom unutar srpskog političkog diskursa izgubile svaku meru ukusa, ali slika je tu da podvuče jednostavnu činjenicu – pre nego što pozovemo sve na jedinstvo sa nama, potrebno je prvo da imamo nedvosmislen odgovor na dva ključna pitanja: ko smo mi i šta hoćemo.
Ko smo ti – mi?
Reći da "Srbi loše stoje sa slogom i jedinstvom" toliko je opšte mesto u našem viđenju samih sebe, da zvuči praktično kao pleonazam. U lamentiranju nad odsustvom jedinstva se, međutim, često previđa da to kod Srba uopšte nije pitanje individualnog moraliteta, nego – kolektivnog identiteta.
Objasnimo to ovako: poziv na jedinstvo je jedna stvar kada dolazi od viteškog kralja Aleksandra koji se nalazi u procesu izgradnje "trojedine jugoslovenske nacije", a sasvim druga stvar kada dolazi od kukavnog generala Milana Nedića čija Vlada narodnog spasa treba od Srba da napravi pokorne građane gore pomenute "Ujedinjene Evrope".
Bez ulaska u vrednosne ocene, u pitanju su dva plastična primera dve Prokrustove postelje za srpski narod – dok jedna projektuje srpski nacionalni identitet, tj. kulturni, duhovni i politički domen "nas-koji-treba-da-budemo-jedinstveni" na celi korpus južnoslovenskih naroda (sa ili bez Bugara, kako koga pitate), druga mu krati noge i ruke i glavu svodeći ga na okvire Okupacione zone "Srbija", koja je našim zapadnim partnerima očigledno prava mera srpske veličine. I dok jedan koncept jedinstva podrazumeva da treba da ginemo da Italijani ne bi dobili Poreč i Rijeku, drugi podrazumeva da nas se ne tiču čak ni leševi koji plivaju niz Savu.
Uz još jedno izvinjenje zbog jarkih slika u inače histerična vremena, ove dve geopolitičke i kulturne paradigme – Jugoslavije i avnojevske "uže Srbije" – predstavljaju funkcionalne identitetske matrice i u naše vreme. U pitanju su stvarni srpski identiteti, ali to što su stvarni ne znači da nisu štetni, niti da je na njima zdravo graditi nešto toliko ozbiljno kao što je "nacionalno jedinstvo". Pritom su obe ove paradigme fluidne i lako otklizavaju u još veće ekstreme – jugoslovenstvo u bezličnu maglovitost evropejstva i pripadanja "zapadnoj civilizaciji", malosrbijanstvo u konkretne regionalne lokal-šovinizme koji "prave Srbe" izjednačavaju samo sa svojim neposrednim komšilukom.
I mada se ovo prvo češće osuđuje, ovo drugo nije ništa manje maligno, a imamo ga istovremeno kada pristalice studenata perpetuiraju rasističke stereotipe o svojim sunarodnicima iz Krajina, Hercegovine, Crne Gore ili sa Kosova i Metohije, i kada vlast nacionalno jedinstvo izjednačava sa ujedinjavanjem avnojevske Srbije pod predkumanovskom zastavom, ali i kada i jedni i drugi smatraju da ih zulum koji svakodnevno trpe naši sunarodnici oko Ibra, Sitnice ili Drima ne obavezuje na išta više od poneke krokodilske suze.
Šta hoćemo?
Ali čak i ako pretpostavimo da možemo pronaći funkcionalan kolektivni identitet oko koga svi Srbi mogu da se ujedine (a sveži primeri toga i te kako postoje), to jedinstvo će opet samo da nam pravi štetu ako ne znamo radi čega se ujedinjujemo. Svi se sećamo Domanovićevog Vođe – ako narod ne zna kuda je krenuo i gde treba da stigne, jedinstvo mu donosi više štete nego koristi. Ako ne znamo kuda ćemo, a nejedinstveni smo, postoji bar šansa da neko zabasa u pravom smeru, pa da pokaže put i drugima.
Nažalost, u srpskoj javnosti trenutno nema nikakve svesti o tome. Trenutno su svi pozivi na jedinstvo cinično pragmatični i fokusirani na kratkoročne rezultate sledećih izbora. I da stvar bude još apsurdnija – bez obzira na to na koje od ponuđenih "jedinstava" se pretplaćujete – režimsko, opoziciono, studentsko, autetnično-desno, zeleno-levo – i dalje ćete svi biti ujedinjeni u perpetuiranju političko-ekonomskog statusa kvo, čiji je nedvosmisleni šampion aktuelna vladajuća stranka i njen vrhovni vođa.
To je upravo lice lažne i oktroisane pseudodemokratije Vašingtonskog konsenzusa i "bezalternativnog evropskog puta" – možete se gložiti na krv i nož oko Kurte ili Murte koji će da sedi u ovom ili onom ministarstvu, možete pevati koje hoćete pesme i pisati kojim hoćete pismom, možete čak i mlatarati pričama o referendumima i okretanju kursa države u predizbornoj kampanji, ali kada predizborni doboši utihnu – politički kurs države ostaje uklesan u kamenu.
Stoga, pre nego što iko pozove Srbe na jedinstvo, treba prvo da objasni čemu to jedinstvo treba da služi. Ako nam je jedinstvo potrebno da bismo "privlačili strane investitore", razvijali "specijalne i strateške odnose" sa državama koje nas na nivou zvanične politike sistematski uništavaju, ili da bismo pravili oružje kojim treba da se ubija naša pravoslavna (i romejska) braća po Donbasu ili Bliskom istoku, onda verujte – naše strateške partnere iskreno nije briga ko će potpisivati zakone koja nam pošalju u skupštinu i ko će seći crvene vrpce na otvaranju fabrika dronova.
Ako nam je, međutim, jedinstvo potrebno da bismo bili suverena, samostalna i srpska država, koja će voditi suverenu, samostalnu i srpsku politiku, to onda povlači i opredeljenost da se povlače neki potezi koji se našim strateškim partnerima neće ni najmanje dopasti. A ako nismo spremni da im se zamerimo u predizbornoj kampanji, male su šanse da ćemo smeti kasnije.
Ukratko, tek kada znamo šta hoćemo, možemo znati šta treba da radimo, a tek kada znamo šta treba da radimo možemo pozvati svoje sunarodnike i sugrađane da se oko te radne platforme ujedinimo, ili da se za nju borimo. A ako već razmišljamo u tom smeru, treba i da znamo da nam suverenu, samostalnu i srpsku državu ni politički, ni ekonomski, ni kulturno neće moći obezbediti jedinstvo čiji su dometi granice avnojevske Srbije, a pogotovo ne eksluzivistički shvaćeni interesi "Srba u Srbiji".
Kao što vidimo, čak je i jednoj Rusiji potrebna pomoć Severne Koreje, a jednom Iranu pomoć Huta iz Jemena. Opsadni mentalitet od Srba u najboljem slučaju može napraviti samo frustrirane američke klijente, a u najgorem slučaju – nešto poput Izraela. A to ne treba nikome na Balkanu, ponajmanje Srbima.
Nema jedinstva bez Crkve
Čime god da se bavite, a pogotovo kada se bavite politikom, stvar je epistemičke racionalnosti i elementarnog zdravog razuma da sebi uvek postavljate pitanje cui bono. Imati svest kome koristi nešto što se od nas očekuje da javno uradimo nikada nije loše, a često je čak i otrežnjujuće. To se pogotovo tiče poziva na jedinstvo, zbijanje redova i identitetsku solidarnost. Sve zavisi od tog spoljnog konteksta, pa je tako jedinstvo istih ljudi oko iste stvari nekada dobro, a nekada loše.
Isti ljudi koji su onomad balkanizovali Jugoslaviju, sada jugoslavizuju (Zapadni) Balkan – tada je trebalo biti jedinstven oko toga da je regionalna integracija nešto "katastrofalno po nas", danas je to "jedini put u našu zajedničku budućnost".
Što se Srba tiče, naš narod je u tim igrama i manipulacijama veoma dobro verziran i itekako sposoban da razazna u koju vrstu javne delatnosti i ispoljavanja solidarnosti sa zajednicom treba koliko da se investira. Samo za poslednjih nekoliko meseci imali smo zaista potresne primere na šta su Srbi sposobni kada se slože oko nečega što im je bitno.
Jedan primer bilo je masovno narodno poklonjenje Pojasu Sv. Bogorodice, koje je Beograd na par nedelja pretvorilo u globalni duhovni centar pravoslavlja, pa u velikoj meri i hrišćanstva uopšte. Drugi primer je sahrana generala Ratka Mladića, nesumnjivo manje masovan skup, ali ništa manje dostojanstven i impresivan, pogotovo kada se ima na umu kakvom su pritisku bili izloženi svi naši sunarodnici koji su bili spremni da u tom svečanom događaju učestvuju.
I mada su svakako u pitanju različiti događaji koji su različito procesuirani u javnosti, u njima, pored masovnog učestvovanja i širokog konsenzusa među srpskim narodom, postoji nekoliko važnih sličnosti. Jedno je to što su na oba događaja lajali, siktali i palacali jezikom svi dežurni svedoci, vernici i prvosveštenici Bezalternativnog evropskog puta. Drugo je to što su oba događaja srpski narod sa periferije globalnih događaja u uslovima dva džinovska rata i globalnih turbulencija ponovo stavili pod reflektore svetske istorije. A treće i najvažnije jeste što je na njima demonstrirana ona najveća i najvažnija politička istina koju smo u amanet nasledili još od Vizantije – da narodnog jedinstva nema bez Crkve.
Jedino funkcionalno i istorijski produktivno jedinstvo koje Srbi trenutno imaju, i u čijem temelju stoje svi opipljivi politički rezultati u ovom veku – bilo da je u pitanju opstanak Srba na Kosovu i Metohiji, bilo odbrana svetinja u Crnoj Gori, bilo simboličko suprotstavljanje histeričnoj rusofobnoj politici Zapada – ostvareno je kroz svedočenje srpske vere i stajanje uz srpsku Crkvu. Ovoga su i te kako svesni gospodari srpske političke čaršije koji, kako kroz delovanje srpskih proevropskih vlasti, tako i kroz delovanje srpske proevropske opozicije (i proevropskih studenata, i proevropske desnice, i proevropske levice), na sve moguće načine nastoje da srpsku Crkvu korumpiraju, kooptiraju i kontaminiraju prljavštinom dnevne politike.
Nije ih teško prepoznati – to su oni kojima je Crkva dobra samo kada govori nešto što mogu politički da spinuju, kojima je oltar samo predizborna govornica, koji u hram dolaze da se slikaju, a ne da se pričeste, i koji postaju "veći hrišćani od Patrijarha" onog trenutka kada iz njegovih usta čuju nešto što ih nagoni da preispitaju vlastite odluke.
Jedinstvo pred Lazarom i Milošem
Oslonac na Srpsku pravoslavnu crkvu ne predstavlja nikakav srpski ekskluzivizam u odnosu na druge balkanske narode kojima sloboda, suverenost i samostalnost od stranih diktata nije potrebna ništa manje nego Srbima. Ako šiiti iz Jemena i Irana mogu da pomognu da se suniti i hrišćani Bliskog istoka, a sa njima i cela pokorena i okupirana Evropa, spasu iz kandži američkog korporativnog imperijalizma, onda mogu i pravoslavni Srbi da budu tačka kristalizacije za zbacivanje kolonijalnih lanaca sa "evropskog Bliskog istoka" – Balkana.
Ali za tako nešto je potrebno da Srbi razmišljaju malo krupnije i od "ujedinjene opozicije", i od "ujedinjene Srbije". Tu se mogu ugledati na Crkvu, koja predstavlja jedinu srpsku nacionalnu ustanovu koja ne funkcioniše unutar avnojevskih granica. Ili, ako pričamo o nacionalnim praznicima, mogu umesto oktroisanog "Dana jedinstva" početi da slave Vidovdan, praznik koji nas podseća da je jedino jedinstvo prema kome imamo moralnu obavezu – jedinstvo celog naroda pred sudom Lazara i Miloša.
Ako nismo spremni na takve žrtve i na takvu vrstu kolektivne delatnosti, onda nam, zaista, jedinstvo i nije nikakav imperativ. Demokratija i postoji pod pretpostavkom da je svako od nas sposoban da proceni da li će u svom životu imati više koristi od opstanka ili od rušenja jednog političkog režima. Ako se naša javna delatnost iscrpljuje u učestvovanju na izborima, onda po pravilima igre nismo dužni nikome ništa.
I ne moramo ni da brinemo – Srbija i Srpstvo neće propasti ni ako Aleksandar Vučić padne, ni ako ostane na vlasti još koju godinu. Na sledećim izborima Lazar i Miloš će nas i dalje čekati tamo gde smo ih ostavili. Na Kosovu. Na Vidovdan.