Ko nabeđuje Srbe da su bili gubitnici u Drugom svetskom ratu?

Nije ništa novo da živimo u vremenu u kome je pojam "istorijske činjenice" do te mere obesmišljen, da pozivanje na "objektivne istorijske istine" izaziva, ako ne otvoreni podsmeh, onda u najmanju ruku nelagodu kod svake osobe koja se ne bavi otvorenom propagandom. "Kreativno tumačenje" povesnih događaja nije rezervisano samo za davna vremena o kojima ima malo podataka, dok su izvori nepouzdani. Čak i bliski događaji kojih se još uvek seća dobar deo naših baba i deda, koji su veoma precizno dokumentovani, predstavljaju predmet ideoloških reinterpretacija, renormativizacija, i, naravno, revizija.

Banalna pitanja poput onih "ko je pobedio u Drugom svetskom ratu", "ko se borio protiv koga", i "ko je koga branio od koga" podležu izvrtanjima, relativizacijama, i čak otvorenom falsifikovanju. Tako dolazimo do situacija poput one da se godišnjica oslobođenja Aušvica obeležava u prisustvu predstavnika svih zemalja koje su u zločinima u Aušvicu saučestvovale, ali ne i one zemlje koja je Aušvic, zapravo, oslobodila.

"Naši" protiv "njihovih"

Ovo pretvaranje čvrste istorijske građe u meku glinu koju svako oblikuje kako hoće može se primetiti i kod nas, gde se globalna borba za prevrednovanje svih vrednosti i prečinovljenje svih činjenica dodatno zapliće u klupko nejenjavajuće borbe unuka partizana i četnika za nasleđe antifašističke borbe, a samim tim i za dušu srpskog naroda u već poodmaklom 21. veku.

U pitanju je "borba neprestana" u kojoj više nije sigurno i nesporno ništa osim linije fronta, koja po svim elementima podseća na stare dinastičke borbe u srednjevekovnoj Evropi, samo što u ratnim koalicijama i "igri prestola" ne učestvuju porodice velikaša, već, bezmalo, sve porodice u srpskom narodu. "Svaka kuća" u ovom ideološkom sukobu brani svoju čast, dostojanstvo svojih predaka, kao i verziju nacionalne istorije koja se u oba tabora, u najboljem nacionalnom maniru, prenosi sa kolena na koleno.

Konačni cilj ove borbe jeste da se "svoji" nesporno i nedvosmisleno uguraju u "pobednički tabor" i ovenčaju pobedničkim vencima, a "oni drugi" da se osramote kao zlikovci, pioni stranih sila i neprijatelji sopstvenog naroda. Ali u tom takmičenju meta je pokretna, a ni jednoj, ni drugoj strani – kao, naizgled, ni celoj Evropi – više nije jasno ko su pobednici uz čije se krilo treba priviti, i pod čiju zastavu treba stati.

Vaskrsnuće okupatorske propagande

Srbi tako već 30 godina gledaju kako Nemačka, sve pod krinkom demokratije, evropskih vrednosti i borbe protiv totalitarizma, amnestira, uzdiže, i nagrađuje sve svoje satelite iz Drugog svetskog rata. Njima se dopuštaju ideološki ekscesi, simbolički izgredi i manifestacije naopakih političkih uverenja kakve su pre pola veka u Evropi bili nezamislive.

Stoga ne treba da nas iznenadi što jedan deo naših sugrađana danas zauzima nakaradni stav da su narodi koji su četrdesetih godina prošlog veka paktirali sa Nemcima, pa čak i prolivali svoju krv za njih na Istočnom frontu, zapravo bili "pametniji od Srba", koji su sa svojim jogunastim, svojeglavim, i inadžijskim insistiranjem na slobodi i savezništvu sa narodima izloženim nemačkoj agresiji (poput Čeha, Grka, Francuza, kasnije i Rusa) "sami sebe namestili za (nevoljnu i iznuđenu) nemačku odmazdu".

Ako vam argumenti kao što je "Nemačku Jugoslavija nije zanimala", "Nemci su samo hteli da prođu", "britanska agentura je uvukla Srbe u rat za svoj račun", ili "komunisti su ubijali srpske domaćine kojima pod Nemcima nije falila dlaka s glave" odnekud zvuče poznato, to je zato što oni od reči do reči ponavljaju propagandne slogane okupacionih vlasti u Srbiji 1941-1944. godine.

Tragedija se u ovom slučaju zaista ponavlja kao farsa – potomci sukobljenih strana u građanskom ratu nastavljaju da se glože na krv i nož u virtualnom svetu, a na tome – danas isto kao i nekada – profitira okupaciona propaganda, koja zabrinutim glasom naizmenično podseća da je "Srbija mala i nemoćna", da "nema dece za ratovanje", ali i da "Nemačka ima posla za sve".

I dok unuci partizana uzvikuju kako su četnici bili "bradati koljači i gibaničari", a unuci četnika kako su partizani bili "teroristička banda i probisveti", dok i jedni i drugi zatrpavaju one druge što stvarnim, što izmišljenim prljavim vešom, u pozadini tiho odjekuje ono maligno, puzavo i slugeranjsko "Nemci su bili gospoda".

U NATO vreći nema rogova

Raspetljati čvor četničko-partizanske titanomahije nama možda deluje kao nemoguć zadatak, ali dobro-staro pitanje cuibonodanas, baš kao i nekad, baca na celu priču svetlo iz drugog ugla.

I zaista – nepomirljivi ideološki sukob među građanima Srbije 80 godina nakon Drugog svetskog rata najviše odgovara onima koji žele da srpski narod drže potčinjenim, razdeljenim, duhovno, ekonomski i vojno okupiranim, nesposobnim da u svojim zemljama čini išta drugo, nego da životari, preživljava, i naravno – svojom radnom snagom, resursima, i tržištem podržava privredni razvoj Velike evropske porodice, a pre svega njenog Velikog brata.

Ništa toliko ubedljivo ne svedoči o tome da je sukob naslednika četnika i partizana, odnosno konzervativne desnice i progresivne levice, veštački izazvan i sistematski podržavan izvana, koliko apsolutno odsustvo ovog istog sukoba kada je reč o "četnicima" i "partizanima", odnosno "desničarima" i "levičarima" koji se nalaze u službi NATO.

Mir, harmonija, i apsolutno jednoumlje vlada među nepomirljivim protivnicama, bilo da je reč o "razvijenim zemljama Zapadne Evrope" (ko je primetio razliku u politikama "konzervativnih" i "levičarskih" vlada koje su se smenile u Italiji ili Finskoj?), bilo da je reč o bivšim udarnim pesnicama Varšavskog pakta, danas glavnim logističkim centrima za perpetuiranje rata protiv Rusije, bilo da je reč o srpskim zapadnjacima koje ideološki predznak ni najmanje ne sprečava da horski ponavljaju šta god im tog dana Centrala ispiše na ekranu "idiota".

A među stvarima koje šapatom ponavljaju jeste i da su Srbi bili "glupi" te ’41-45. jednako kao i ’91-99. (ostalom, kao i ’12-18.), da su Hrvati, Litvanci, Rumuni, Bugari i dr. bili (i ostali) "pametni", kao i da nas naša srpska "mitomanija" i "inat" od rata do rata vode "iz poraza u poraz".

Sloboda koju smo izborili

Ali da bi iko mogao ikako da odgovori na pitanje da li su Srbi u Drugom svetskom ratu pobedili, ili su poraženi, treba prvo znati za šta su se borili. A borili su se za opstanak pred potpunim uništenjem, i preživeli su. Borili su se za očuvanje srpskom krvlju stečene države Jugoslavije, i očuvali su je.

Najzad, borili su se za slobodu – ne maglovita zapadnjačka "ljudska prava i slobode", već upravo za slobodu u izvornom smislu, koji podrazumeva da jedna zemlja i njen narod sami sebi propisuju svoje zakone i svoju politiku, bez diktata i nametanja spoljnih sila. Da su upravo takvu slobodu izborili, Jugoslavija je dokazala i kada je oborila američke avione 1946. godine, i kada je odbila diktate SSSR 1948, i kada je osudila intervencije SSSR u Mađarskoj 1956. i Čehoslovačkoj 1968, i kada je podržavala grčke komuniste ’46-’49, i kada je principijelno stala na stranu zemalja Trećeg sveta u procesu dekolonizacije.

Svaka od tih odluka može se kritikovati kao dobra ili loša, principijelna ili neprincipijelna, ishitrena ili iznuđena, ali nema sumnje da je svaka od njih bila plod političke slobode za koju se, između ostalih, srpski narod borio u oba svetska rata. Slobode koju je, kao što je poznato, Jugoslavija kasnije neslavno proćerdala, delimično i zahvaljujući sledećoj generaciji Srba koji odbranu te zemlje nisu shvatili ni blizu onoliko ozbiljno koliko njihovi roditelji, bez obzira da li su se borili u partizanima, ili u četnicima.

Smrt fašizmu – sloboda ili smrt

O greškama, propustima, i pogubnostima različitih političkih realija komunističke Jugoslavije mogu se pisati stotine stranica, ali to ni za jotu ne menja jednostavnu činjenicu da oni Srbi koji se danas klanjaju stranim okupatorima traže opravdanje za svoje lične poraze, nemoć i kukavičluk u relativizaciji i omalovažavanju Pobede koju su njihovi preci izvojevali te ’45. godine.

Oni svesno zatvaraju oči pred činjenicom da su tadašnji Srbi svim srcem, na nivou masovne, narodne kulture, bili antifašisti – i kada su kao dobrovoljci išli da se bore u Španskom građanskom ratu, i da pomažu braći Česima nakon sramnog paktiranja zapadnih zemalja sa nacistima u Minhenu 1938. godine, a pogotovo kada su 27. marta 1941. godine masovno izašli na ulice da potvrde da Jugoslavija ne može u njihovo ime da prezre žrtve uzidane u njene temelje tako što će se, makar samo simbolično, pridružiti Nemcima u uništavanju i rasparčavanju zemalja čiji su vojnici zajedno sa Srbima prolivali krv na Solunskom frontu.

Ti Srbi iz ’45. godine su preživeli genocid, preživeli su mere represije i kaznene ekspedicije, preživeli su bombardovanja i nacista i saveznika, preživeli su i krvavi građanski rat, i opet su uspeli da sa osmehom na licu, uzdignutih čela, i sa puškom u ruci dočekaju bratsku Crvenu armiju, a zatim zajedno sa njom proteraju okupatorske falange iz svoje zemlje.

Okupatora su proterali, njegove saradnike su kaznili (i kasnije lovili po svetu), a rasparčanu Jugoslaviju su odbranili, i čak povećali. Šta god mi danas mislili o njihovim ciljevima i prioritetima, bili mi zadovoljni rezultatima i posledicama njihove borbe, u pitanju je nesumnjivo bio titanski uspeh, i celoj toj generaciji u najmanju ruku dugujemo dubok naklon i iskreno poštovanje.

U uslovima koji su u svakom pogledu bili neuporedivo gori od ovih u kojima se mi nalazimo, oni su uspeli da – pobede. Umesto da bacamo senku na njihovu pobedu, umesto da relativizujemo njihov uspeh, umesto da kaljamo njihovu čast, trebalo bi da vidimo kako bismo mogli da budemo bar malo – kao oni.