O koncertu Pelageje na Trgu, ili: sve naše ruske pesme

Ko se 5. juna zatekao na beogradskom Trgu republike, imao je priliku da prisustvuje kratkom, ali spektakularnom koncertu jedne od najvećih zvezda ruske muzičke scene. Grupa Pelageja na čelu sa istoimenom pevačicom iz Novosibirska predstavila je Beograđanima svoju specifičnu fuziju tradicionalne ruske muzike i tvrdog roka. Masa od nekoliko hiljada ljudi na Trgu bila je čak iznenađujuće velika ako se ima na umu da je koncert bio slabo medijski propraćen, pogotovo kada se ima u vidu da je u pitanju ruska muzička zvezda prvog reda.

Pelageja Hanova proslavila se u Rusiji svojim snažnim glasom i izražajnim pevanjem još kao devojčica. Sa samo 11 godina, nastupila je na koncertu povodom 850. godišnjice osnivanja Moskve sa jednom od sada već najslavnijih verzija tradicionalne kozačke pesme Lюbo, bratcы, lюbo. Taj koncert je održan u veoma sličnim okolnostima u kojima kod nas danas peva "slavuj iz Orahovca" Pavlina Radovanović, Rusija je bila na kolenima, politički ponižena, i ekonomski zavisna od "partnera sa Zapada". U kontrastu sa svakodnevnom bedom sa kojom se suočavala zemlja, pesma devojčice iz Novosibirska podsetila je sve na neukrotivu snagu ruskog naroda i nezaustavljivu moć njene pesme.

Pelageja je veoma brzo donela odluku da iz čisto tradicionalne muzike pređe u ono što se kod nas obično zove "etno" ili world music, a što Rusi rutinski zovu "folk-rokom". Kada je 2009. godine moskovska radio stanica "Naše radio" pokrenula projekat "Solь" u okviru koga su moderne ruske grupe izvodile tradicionalne ruske pesme, pilot-pesma celog projekta i jedan od njegovih najvećih hitova postao je još jedan Pelagejin kozački standard – vojnička žalopojka Oй da ne večer. Od tog trenutka Pelageja postaje neizostavni deo ruske mejnstrim rok scene, i tu je ostala do današnjeg dana.

Naravno, veliko je pitanje da li bi koncert u Beogradu toliko odjeknuo da se nije našao na meti NATO-propagandiste Dragana Šormaza, koji u poslednje vreme svoj politički hleb zarađuje bacajući kamenje na sve rusko što može da nađe u Srbiji. Ova kampanja je kulminirala tragikomičnom najavom koncerta u listu Danas, koji je, u najboljem maniru svojih medijskih uzora sa Zapada, na sasvim korektan prikaz Pelagejine muzičke karijere (prepisan sa Vikipedije) nakalemio tabloidni naslov "Ko je ruska pevačica za čiji koncert Dragan Šormaz traži da se odloži?". To je otprilike kao kada bi neko "Rolingstonse" u Beogradu najavio kao "englesku grupu koju voli Toma Nikolić".

Pet ruskih pesama

Pelagejin koncert nije prvi koji je neka velika ruska rok grupa održala u centru srpske prestonice u znak podrške ruskog naroda srpskom. Daleke 1999. godine, legendarna grupa DDT na čelu sa Jurijem Ševčukom došla je u bombardovani Beograd o svom trošku i svirala na jednom od čuvenih antiratnih koncerta na Trgu. Devet godina kasnije, na prvi Vidovdan nakon proglašenja nezavisnosti i talasa međunarodnih priznanja "Republike Kosovo", na Trgu su svirali Konstantin Kinčev i njegova grupa Alisa, čije su pesme Nebo slavяn i Nepokornыe delimično inspirisane srpskom borbom za slobodu tokom devedesetih godina XX veka. U to vreme srpska publika bila je u stanju da prepozna da su u pitanju vrhunski muzičari, i bila je zahvalna za gestove podrške, ali pesme koje je slušala jednostavno nije razumela – ni na planu muzike, ni na planu teksta.

Pritom, daleko od toga da Srbi ne vole rusku muziku – ali reč je uglavnom o muzici koja je stekla međunarodno priznanje još u vreme carske Rusije i SSSR. Tu spadaju velikani ruske klasike, tradicionalne romanse, sovjetski marševi i sl. Kada se sve to prelomi kroz prizmu srpske kafane, dobije se tačno pet pesama koje će svaki kafanski orkestar u Srbiji moći da vam odsvira, a ako čuje da su u vašem društvu Rusi, odsviraće svih pet zaredom – i nijednu više. Ta famozna "velika petorka" su pesme Katюša, Kalinka, Rяbinuška, Podmoskovnыe večera i, naravno, Oči čёrnыe. Srpska publika ove pesme voli preko svake mere, kompenzujući preko njih svoje načelno nepoznavanje ruske kulturne scene koje stoji u večitom raskoraku sa globalno proslavljenom srpskom rusofilijom.

Patriotska patetika

Publika koja zna ruski jezika mogla je takođe da primeti koliko Pelagejine pesme sadržinski odudaraju od tipičnih tema srpskih narodnjaka. Dok se srpski etno, kao i estrada, fokusira na ljubavne i srodne "životne" muke, u ruskom folkloru omiljene su i široko rasprostranjene patriotske teme – o rodnom kraju, nostalgiji, kao i mnoštvo pesama o sudbinama običnih vojnika u ratu. Ovakve pesme su dugo vremena bile omiljene i kod Srba, ali su kombinacijom više političkih i kulturnih faktora decenijama potiskivane sa srpske estrade.

Kada bi se prosto prevele na srpski, ove pesme bi Srbima verovatno zvučale patetično, preterano, možda čak i smešno. U najmanju ruku, pokušaji da ovakva muzika zaživi na modernoj srpskoj muzičkoj sceni nisu urodili plodom, i patriotske pesme su se uvek zaključavale u zlatni kavez "tradicionalne muzike", koji bi povremeno probila poneka novokomponovana kafanska pesma (poput Pukni zoro).

Ipak, ruske patriotske pesme, poput nekih koje je u Beogradu pevala Pelageja, prolazile su kod Srba na emociju, korespondirajući ne sa vlastitim poimanjem ljubavi prema Otadžbini, već upravo sa srpskim stereotipima o dalekoj i moćnoj Rusiji. Uostalom, na sličan način Srbi vole i cene irsku ili američku patriotsku muziku – pre kao žanr, nego kao nešto što predstavlja izraz njihovih patriotskih osećanja.

Dva pojma folka

Ovo nerazumevanje sa Rusima može se pratiti već na pomenutom nivou terminologije – folk kod nas i kod Rusa označava sasvim različite pojmove. U Srbiji je narodna muzika neodvojivo srasla sa estradom i zapadni muzički pravci se decenijama bore sa njom za svoje mesto pod suncem. To je dovelo do uzajamne netrpeljivosti između popa i folka, odnosno tzv. zabavne i tzv. narodne muzike, koje su sebe doživljavale kao konkurenciju u bici za dušu naroda. Taj kulturni rat kulminirao je sa otvorenim prezirom urbane elite prema narodnjacima i turbofolku, koji su nasilno izjednačeni sa balkanskim primitivizmom, civilizacijskom zaostalošću, i istočnjačkom dekadencijom.

U Rusiji je situacija drugačija. Tamo je narodna muzika decenijama bila zatvorena u vlastite "zlatne kaveze" akademske etnomuzikologije i narodnog folklora, dok su se pop i estrada nadovezivale na urbanu tradiciju romanse i šansone. Pod nekontrolisanim uticajem zapadnog popa nakon pada Gvozdene zavese ova sovjetska tradicija spojena je sa bezdušnom komercijalnom muzikom sa Zapada da bi stvorila himeru koja je imenovana prezrenim, ozloglašenim i proskribovanim imenom popsa.

U Rusiji su tako turbofolk postale starogradske pesme koje srpski kulturšovinisti priznaju kao legitimnu kafansku muziku, dok je srpski turbofolk postala narodna muzika sa orijentalnim primesama koja je opet kod ruskih kulturšovinista nešto sasvim legitimno, šik i privlačno. Istovremeno, dok folk-rok grupe kao što su Pelageja, Melьnica, Olьga Arefьeva i Kovčeg, ili Kukuruza,  nisu imale nikakav problem da uđu u mejnstrim ruskog roka, u Srbiji se ogorčena rovovska borba za status narodnjaka kao autentičnog srpskog rokenrola još uvek nije završila (iako narodne snage nesumnjivo pobeđuju).

Podržavanje i razbijanje stereotipa

Uprkos ovom dubokom i slojevitom nerazumevanju dvaju muzičkih scena, koncert Pelageje na Trgu je pokazao da situacija nikako nije beznadežna, da se led pomerio, a da je zid pet ruskih pesama probijen. Iz kratkog Pelagejinog repertoara (koncert je trajao samo sat vremena) srpska publika je znala dve pesme i pevala ih je zajedno sa njom, priredivši joj upravo onu beogradsku atmosferu zbog koje je naš grad svojevrsna muzička prestonica Balkana.

Jedna od te dve pesme bio je već pomenuti kozački tradicional Oй, da ne večer, koji se do srpske publike probio upravo u njenom izvođenju. Druga je bila još jedna, novokomponovana patriotska pesma na kozačke motive – Konь,  čija popularnost među srpskim rusofilima daleko prevazilazi njen značaj i uticaj na domaćem terenu, iako je i u Rusiji nesumnjivo omiljena. Ove pesme, manje svojim tekstom, a više svojim muzičkim aranžmanom, potresnim vokalima i horskim pevanjem podržavaju jedan tipično srpski stereotip o ruskoj moći i veličini. Te pesme zvuče onako kako Srbi zamišljaju Rusiju.

I kako je rusofilija u Srbiji postajala mejnstrim, tako su se i ove pesme širile iz krugova slavista i poznavalaca jezika na širu srpsku publiku. Koliko su se raširile moglo se lepo čuti na Trgu Republike. Dragan Šormaz ne bi bio zadovoljan.

Povratna sprega

Muzika je, međutim, dobar primer na kome se vidi i da su rusko-srpski kulturni odnosi dvosmerna ulica, i da u ovoj razmeni Srbija ne daje ništa manje nego što prima. Uticaj srpske muzike, i to upravo narodne muzike, na rusku estradu kudikamo je vidljiviji i snažniji od uticaja ruske muzike na srpsku.

I dok nama iz Rusije stidljivo dolaze patriotske i religiozne teme, mi Rusiju učimo konkretnom balkanskom i orijentalnom zvuku. I taj srpski uticaj nailazi na izuzetno plodno tlo, delimično zahvaljujući ogromnoj popularnosti koje u Moskvi uživaju Emir Kusturica i Goran Bregović, ali i zahvaljujući vlastitim kopčama sa Orijentom koje Rusi neguju vekovima, što preko muzike moldavskih Cigana, što preko folklora naroda Srednje Azije i Kavkaza.

Ovaj uticaj nije nešto apstraktno – on je vidljiv, opipljiv, i izmerljiv. Ruska grupa Džango objavila je 2013. godine hit pesmu Leto na semnadcatoй alee zajedno sa orkestrom Bobana Markovića, koja godinama nije silazila sa ruskih radio stanica. Grupa Lenjingrad Sergeja Šnurova je spot za pesmu Kandidat iz 2017. godine snimila su kao očigledan kratkometražni omaž Kusturici. Novija ruska grupa The Hatters otišla je korak dalje – ne samo da njihov muzički stil, koji oni opisuju kao džipsi-folk-rok, u potpunosti kopira stil i manirizme "No smoking orkestra", već su za snimanje spota za svoju pesmu Vsё srazu angažovali Kusturicu lično. Radoznalci koji ovih dana uključe moskovski "Naše radio" mogu tamo čuti još jedan potpuno "srpski" hit grupe "Rvi meha orkestar" – Russian Disco.

Rusko-srpske veze u muzici, dakle, postoje, uzajamne su, i prevazilaze uobičajenu komunikaciju među globalizovanim narodima sveta posredstvom zapadne industrije zabave. Glavna barijera na ovom planu ostaje nepoznavanje jezika, kao i pripadnost različitim kulturnim miljeima. Ali te barijere se polako i sigurno osvajaju. I ne samo da se dva naroda sa sve većim interesovanjem uzajamno upoznaju sa muzikom koju stvaraju i slušaju, već muziku onih drugih prihvataju kao nešto svoje, što umetnički zahvata i kanališe njihov specifični način života i nacionalni duh.

Ako je koncert Pelageje na Trgu republike išta pokazao, onda je to da postoji snažna želja i potreba za dodatnim zbližavanjem i kulturnom razmenom među bratskim narodima. I to ne samo iz inata prema NATO lobistima i oktroisanoj kolonijalnoj pseudokulturi. Već prosto zato što – volimo.