Kada se za srpski narod govori da je mitotvorački, ilustracije ne treba tražiti dalje od centralnog nacionalnog praznika Srba svih i svuda. Ne samo da je Vidovdan praznik neverovatno bremenit različitim mitovima, već on nastavlja da neprekidno stvara nove mitove i da pomoću njih izoštrava srpski moralni kompas. Vidovdan je kao svetioničko sočivo kroz koje se prelama cela istorija srpskog naroda da bi bacalo daleko svetlost prema kojoj se svako novo pokoljenje Srba upravlja jedreći kroz burne i mutne vode realpolitike. Ova alegorija sa svetlošću nije slučajna.
Ako govorimo o "vidovdanskoj etici", kako je "kosovski zavet" ili "kosovski konstitutivni mit" krstio naš veliki helenista Miloš N. Đurić, onda ona zahvata mnogo širi domen javnog diskursa i nacionalne svesti od svima poznatog narodno-crkvenog predanja o Lazarovom i Miloševom izboru, Brankovićevoj izdaji, kneževoj kletvi, o izgubljenom (i stečenom) Carstvu. Vidovdan je više od toga, i sve što on dotakne iz istorijske izmaglice izlazi – na videlo.
Sveti Vid i Svetovid
Samo poreklo imena praznika je predmet mitologizacije.
Teoretičari se uglavnom slažu da se u vreme Kosovske bitke na Vidovdan obeležavao danas u velikoj meri zaboravljeni latinski svetac i mučenik sa prelaza trećeg i četvrtog veka – Sveti Vit/Vid, čiji je kult bio široko rasprostranjen u Srednjem veku (njegovo ime, između ostalih, nosi jedna od najznačajnijih katoličkih katedrala u Češkoj).
Ovu tezu podržava i ruski pravoslavni kalendar, koji predviđa da se 15. juna (tj. 28. juna po novom kalendaru) praznuju "Fit i Amos", tj. upravo latinski svetac Vit/Vid/Fit i starozavetni prorok Amos. Srpska pravoslavna crkva je krajem 19. veka proglasila Vidovdan za dan kada se, pored proroka Amosa, praznuju Sv. mučenik knez Lazar i sveti srpski mučenici, ali je zadržala originalni naziv praznika.
Sa druge strane, među Srbima su popularne mistifikacije, donekle zasnovane na naučnim hipotezama, a zatim "razrađene" narodnom maštom, koje naziv "Vidovdan" vezuju za pagansku prošlost Južnih Slovena, koja u 14. veku još uvek nije bila zaboravljena.
Tako su neki naučnici ovaj praznik interpretirali kao dan slovenskog boga (Sveto)Vida (Svjatovida/Sventovita), koji se kod Zapadnih Slovena povezivao sa ratom i pobedom, dok su svedočanstva o postojanju njegovog kulta među Srbima u najmanju ruku apokrifna. Ipak, u vreme nacionalnog romantizma, kada su paganski koreni evropskih nacija ponovo postali moderni, među Srbima su postale popularne narodne predstave da je u pitanju neka vrsta slovenskog Apolona – "vrhovnog boga svetlosti", tj. upravo "vida".
U toj zavrzlami oko imena ostaje činjenica da je dan Svetog Vida u 14. veku padao otprilike u vreme letnje ravnodnevice (23. juna po novom kalendaru), što u najmanju ruku daje težinu osnovanoj pretpostavki da je za ovaj praznik bar po asocijaciji bilo vezano mnoštvo paganskih verovanja i običaja koji su povezivani sa "danom kad je sunce najjače", a "videlo najduže". U narodnom folkloru Vidovdan se tako, pored sećanja na zavetnu bitku kojom su Srbi izgubili zemaljsko, a stekli Nebesko Carstvo, pretvorio i u poveznicu koja moderne, pravoslavne Srbe spaja sa njihovim mnogobožačkim, slovenskim korenima. U vreme procvata jugoslovenske ideje ova varijanta zvučala je naročito primamljivo.
Višak vrednosti
Ovo, naravno, nije jedina istorijska mistifikacija vezana za Kosovski boj.
Ako ostavimo po strani etnografsku građu koja je nastajala u vekovima posle bitke, lepa ilustracija mehanizma na koji Vidovdan "proizvodi višak vrednosti" u moderno doba jeste popularna priča o "zvonima crkve Notr Dam u Parizu", koja su, navodno, zvonila da obeleže, ne poraz, već upravo pobedu hrišćanske vojske na Kosovu. Nauka je odavno ustanovila da je u pitanju greška nastala u 19. veku, kada su izvori o obeležavanju hrišćanske pobede na Osmanlijama na Rovinama (bitka u kojoj je kao turski vazal poginuo Marko Kraljević) pripisani Kosovskoj bici.
Na ovoj nepažnji nastao je raskošan mit koji Srbi dan-danas rado raspredaju, u kome je stvar uprošćena i dovedena do toga da su zvona u Parizu zvonila na sam Vidovdan (iako su bile potrebne nedelje da vesti o bici stignu do Francuske), što se veoma lepo uklapa i u tradicionalni kosovski ep. Ako se 15. juna 1389. po starom kalendaru srpska vojska na čelu sa knezom Lazarom "vinula u nebesa", onda su u zvona Notr Dama mogli da zvone i anđeli božji, najavljujući radosnu vest o istinskoj pobedi – pobedi vaskrsenja nad smrću.
Koliko je vidovdanska povest moćna svedoči i činjenica da ovaj dan za većinu postjugoslovenskih zemalja (i postsrpskih naroda) nastavlja da igra naglašeno mitsku ulogu.
Sama Jugoslavija je sakralizovala Principov atentat na Ferdinanda, pretvorivši mladobosance od zbunjenih anarhista i radikala u Vidovdanske heroje, što je narativ koji nije bio zaboravljen čak ni u komunistička vremena.
Kod bivše braće se na to nadovezuje Miloševićev mit(ing) – masovni srpski sabor na Gazimestanu predstavlja konstitutivni mit za šovinističke (ali istovremeno i autokolonijalne) elite Bošnjaka i Hrvata, i u tom obliku su ga preuzeli i širili zapadni mediji i Haški tribunal, koji su u Vidovdanu 1989. prepoznali momenat "buđenja srpske nemani".
Teza o "Miloševićevom gazimestanskom govoru" kao izvorištu jugoslovenskih ratova bila je u to vreme toliko popularna, da, ako Čeda Jovanović i Zoran Đinđić, prema svojim tvrdnjama, zaista nisu bili svesni da su Miloševića izručili Hagu na Vidovdan, praktično je nemoguće da to nisu znali oni koji su izručenje orkestrirali, a koji su temu Vidovdana posle godinama eksploatisali kao instrument što spoljne, što unutrašnje borbe protiv srpskog naroda.
Demitologizacije i remitologizacije
Vidovdan nastavlja da se mitologizuje i remitologizuje našu stvarnost i u naše vreme – srpski autošovinisti (baš kao hrvatski, bošnjački, odnosno montenegrinski nacionalisti) ismevaju praznik kao deo srpskog "kulta poraza" i "kulture gubitništva". Istovremeno, niz bošnjačkih, hrvatskih, i albanskih istoričara se upinje iz petnih žila da prisvoji kompletan srpski vidovdanski ep, i proglasi ga za bošnjačku/hrvatsku/albansku borbu sa Osmanlijama.
Naspram njih, jedan deo srpskih istoričara i kulturnih delatnika pokušava da "demitologizuje" Vidovdan, predstavljajući Kosovski boj u drugom, "pozitivnijem" svetlu.
Jedan deo njih revidira nasleđeni mit dajući drugu "geopolitičku težinu" (ne)uspehu srpske vojske. Kada se ne tvrdi otvoreno da su Srbi pobedili 1389, onda se naglašava pogibija osmanskog cara (jedina u istoriji na bojnom polju) i "usporavanje turskog napredovanja na Evropu" (u najboljem duhu jugoslovenske istoriografije, koja je usrdno računala koliko je nedelja Jugoslavija kupila SSSR-u da se pripremi za nemački napad u Drugom svetskom ratu).
Druga grupa remitologizuje Muratovo ubistvo, izmišljajući priču o "srpskom elitnom odredu" (u kome su se našli neizbežni "vitezovi Reda zmaja") koji je sproveo uspešnu "specijalnu operaciju" obezglavljivanja turske vojske, da bi ih kasnija turska istoriografija oklevetala pričom o vitezu koji se "na nečastan način" približio Padišahu i "neviteški" mu okončao život. Naravno, Obilićeva pripadnost "Redu zmaja" u mnogim krugovima se uzima kao "istorijska činjenica".
Oba ova naknadna mita predstavljaju "evropeizaciju", odnosno "neoromantičarsku reevaluaciju" srpske pravoslavne tradicije o svesnoj žrtvi i mučeništvu za hrišćansku veru. U ovoj modernoj reiteraciji priče "odbrana Evrope" odjednom postaje važnija od Carstva nebeskog, veoma nalik na u Poljskoj i Hrvatskoj omiljene predstave o Antemurale Christianitatis. Umesto folklorizovane i zavetne verzije Poslednje večere, Izdaje, Raspeća, i Vaskrsnuća, afirmiše se folklor "evropskog viteštva", u 14. veku uglavnom nepoznat u pravoslavnim zemljama Balkana.
Ali kada se vratimo srpskom narodu, sve ove manipulacije, izvrtanja, i falsifikate sam Vidovdan sa lakoćom prozire i prezire, stojeći istovremenokao gromobran i za kritike "srpske mitomanije", i za "lažne mitove" koji se Srbima poturaju u nastojanju da se iščupaju iz svojih dubokih vidovdanskih korena i presade u saksiju u "evropskoj bašti" Žozepa Borelja.
Nakovanj za Srpstvo
Uprkos klevetama, omalovažavanju, i krivotvorenju, Vidovdan ostaje praznik istine, a ne praznik istorije. On je poslovični sneg na kome "svaka zverka pokazuje svoj trag", čarobno ogledalo koje sve i svakoga pokazuje onakvim kakav jeste, a ne onakvim kakav se izdaje.
Mutljag srpske istorije Vidovdan stavlja u kontekst nacionalnog epa, kroz njegovu prizmu se vidi zbog čega treba da "zvone zvona na Notr Damu", šta je u stvari bio smisao posete Franca Ferdinanda Sarajevu, za šta se zaista borila Mlada Bosna, zašto su Srbi ustali protiv Trojnog pakta 27. marta 1941. i protiv NATO pakta 1999. godine, i zašto postpetooktobarski političari izgledaju kao politički pigmeji u poređenju sa Slobodanom Miloševićem.
Vidovdan sa lakoćom raskrinkava "borce protiv mitomanije" kao izdajnike i otpadnike (upravo oni stalno brane Vuka Brankovića od "kleveta" Crkve i narodne poezije), a Bošnjake i Hrvate (one što su pobedili na Kosovu) raskrinkava kao naše bivše sunarodnike koji u potragama za vlastitim modernim identitetom nikako ne mogu da raskrste sa sopstvenim potisnutim Srpstvom.
Vidovdan čak baca svetlo i na napade na srpski kalendar – jer niko nikada nije rekao "treba da slavimo Vidovdan 15. juna kao sav normalan svet". Ako se ta priča može zamuljati kada je reč o Božiću ili Uskrsu, nema nikakve sumnje da mi pomoću našeg kalendara određujemo kada se slavi najveći srpski praznik.
Ukratko, Vidovdan je nakovanj na kome se kuje Srpstvo, neverovatan praznik epske tradicije koji pokazuje i dokazuje dubinu identitetskih korena srpskog naroda. Niko u Evropi nema nacionalni (sic!) praznik tolike starosti, a tolikog značaja. Sa njime se eventualno mogu porediti Dan Svetog Patrika u Irskoj, ili Dan mrtvih u Meksiku, svi ostali su manje ili više vezani za širu hrišćansku tradiciju i praznovanje Božića, Uskrsa, ili pojedinačnih hrišćanskih svetaca.
Radni dan
Zašto je onda u Republici Srbiji praznik skrajnut, dok se u Republici Srpskoj zvanično čak i ne obeležava? Upravo zato što je to Vidovdan, što ga srpski političari nisu dostojni i što su i sami toga svesni. Povrh toga, oni ga se i plaše – plaše se strašnih izbora koje stavlja pred njihove kukavne, sitne duše, a još više se plaše gneva svojih stranih mentora, koji su svoju presudu Vidovdanu davno izneli. U Hagu.
Vidovdan tako svake godine baca "videlo" i na njihov kukavičluk. Ali čak i njima polazi za rukom da daju svoj doprinos ostvarenju nacionalne ideje. Jer zakon kaže – Vidovdan se obeležava radno. I to je onako kako i treba da bude. Ko hoće da radi za dobrobit Srpstva, nema šta da slavi 28. juna. Umesto toga, imaće pune ruke posla. A kada se posao privede kraju i kada ponovo budemo dostojni Lazara i Miloša, biće prilike i da šenlučimo.
I kao što feministkinje govore za 8. mart, a sindikalci za 1. maj, tako i pravi Srbi znaju da Vidovdan treba da bude svaki dan. U Nebeskoj Srbiji on to i jeste.