Penzija za doktora Džounsa (i američki avanturistički film)

"Indijana Džouns i artefakt sudbine" duhom i razigranošću ne dobacuje baš do zlatnog standarda prva tri filma, koje smo godinama reprizirali dok ih nismo naučili napamet, ali uspeva taman toliko da zagrebe njihovu atmosferu i duh da nam omogući da iz bioskopa izađemo zadovoljni. U ovo vreme oskudice velikih filmskih narativa, uspešan derivat voljenog obrasca je najviše čemu možemo da se nadamo. I to je upravo ono što nam ovaj film daje – ni više, ni manje.

Ipak, Indijana Džouns je toliko ikonična figura, toliko značajna za razumevanje američke pop kulture na svom vrhuncu, da njegovo pojavljivanje na velikom platnu ne može, a da ne izazove potrese.

Kao ženskaroš i mačo muškarac sa jedne strane, a kao produkt kolonijalističkog žanra avanture koji poreklo vodi još iz književnosti 19. veka, doktor Henri Džons Mlađi prirodno već godinama privlači na sebe gnev i mržnju zapadnih feministkinja, rasnih revanšista i dekolonizatora, i najnoviji film o ovom heroju jednostavno nije mogao da zaobiđe suočavanje sa ovim opštim mestima moderne političke kulture. A pristup za koji su se autori filma opredelili bio je – inteligentna subverzija.

"Artefakt sudbine" tako, na prvi pogled, štiklira sva opšta mesta nove „vouk kinematografije“. Ostareli doktor Džons je uparen sa svojom kumicom Helenom Šo (igra je Fibi Valer-Bridž), koja predstavlja komitetski sastavljen obrazac samodovoljne, nezavisne i "osnažene" žene, i koja u velikoj meri preuzima na sebe njegovu seksualnu energiju, koju ostareli Harison Ford više i ne može na iole ukusan način da iznese.

Ovo prenošenje stereotipnog muškog ponašanja iz starih avanturističkih filmova na ženske likove je praksa kojoj Holivud pribegava već neko vreme, što predstavlja elegantno zaobilaženje problema "toksičnog maskuliniteta", uglavnom bez štete po tradicionalni herojski narativ.

Pored Helene Šo, značajno mesto u vizualnom pripovedanju u filmu zauzima crnoputa, agent CIA Mejson (Šonet Rene Vilson), čija je uloga da se šeta naokolo i izgleda opasno, da bi skoro komično bila uklonjena sa scene čim je postigla politički korektnu minutažu.

Ipak, naspram opštih mesta koja svakako privlače pažnju, uloga ovih likova u samoj priči, baš kao i način na koji je u nju pohranjena nezaobilazna priča o nacizmu, okreće savremenu političku korektnost naglavačke. Helena Šo, koja bi trebalo da dekonstruiše lik samog Indijane, ispostavlja se kao običan kockar, probisvet, i trgovac ukradenim umetninama, i tek njeno suočavanje sa čvrstim moralnim integritetom generacije svoga oca, oličenom u tradicionalnoj figuri kuma, ponovo uspostavlja svoj moralni kompas i automatski uskače u potpuno tradicionalnu žensku ulogu.

Agent Mejson izgleda opasno i rasno afirmativno, ali se ispostavlja kao najobičniji telohranitelj za – ni manje ni više – otvorenog nacistu i rasistu, koji joj na kraju i dolazi glave. Najzad, niz orijentalnih likova – poput siročeta iz Tangera Tedija (surogat za čuvenog malog Kineza Kratkog iz Indijane Džonsa i ukletog hrama) i čitave plejade marokanskih mafijaša zauzima potpuno stereotipne rasne uloge iz međuratnih avanturističkih romana, stripova, i filmova, što je u modernom Holivudu skoro pa nezamislivo. 

Saradnja sa nacistima i opsesija vraćanjem vremena unatrag

Kada se pažljivije pogleda celi zaplet ovog filma na veoma suptilan način uspostavlja dijalog između pre 40 godina samorazumljive slike Amerikanaca kao dobrih momaka, koji na organskom nivou ne podnose naciste, i modernog doba, u kome se američka država u dobrom delu stanovništva (različitih rasnih identiteta) percipira kao "fašistički sistem" zasnovan na rasnom ugnjetavanju.

Tako u ovom filmu na površinu isplivava detalj američkog "prljavog veša" za koga jednostavno nije bilo mesta u originalima: glavni negativac u filmu – naučnik, arheolog i okultista doktor Jirgen Foler, zapravo filmska verzija oca američkog svemirskog programa Vernera fon Brauna – predstavlja neprikrivenog i moralno nepomućenog nacistu koji sve vreme, i bez obzira na zločine koje otvoreno čini, uživa apsolutnu podršku i zaštitu američke države, sve do trenutka kada im, istovremeno kad i agentu Mejson, ne zabije nož u leđa.

Glavni makgafin filma – antikitera,Arhimedov "brojčanik sudbine", odnosno računaljka koja služi da se odrede tačna mesta i vreme temporalnih anomalija koje ljude mogu da vraćaju u prošlost – takođe veoma suptilno zahvata dubinsku promenu američkog narativa prema Drugom svetskom ratu u svetlu novog geopolitičkog sukoba sa Rusijom.

"Vraćanje u prošlost i ubijanje Hitlera" je opšte mesto američke popularne kulture, koja pridaje veliki značaj uticaju pojedinaca na istorijske događaje (otud njihova opsesija "lovom na ljude", bilo da su u pitanju Osama bin Laden, Sadam Husein, Muamer Gadafi, ili Milošević, Karadžić i Mladić), i američki filmovi, stripovi i video-igre su se decenijama igrali sa ovom tropom.

Ipak, osnovna ideja "atentata na Hitlera" uvek je bila "da se spreči pojavljivanje nacizma". Doktor Foler, međutim, želi da se vrati u 1939. i ubije Hitlera da bi sprečio poraz nacizma. Kako je on to tačno zamislio nije baš najjasnije, ali čini se da je njegova ideja da se izbegne napad na Poljsku i konfrontacija sa zapadnim svetom, koga on posmatra kao prirodnog saveznika u borbi protiv "nižih rasa".

Pritom je indikativno je da se u celom filmu Rusi – koji su u filmu iz 2008. bili glavni negativci i "surogat nacisti" – ovaj put nigde ne pominju. Ovo naročito bode oči kada Indijana Džouns nabraja koga sve bi Foler mogao da likvidira da bi obezbedio pobedu u ratu, pominjući Čerčila i Ajzenhauera, ali ne i brkatog Gruzina koji je nacističkoj Nemačkoj zaista slomio kičmu.

Mematski momenti

Kada se svi ti elementi pomešaju sa obaveznim opštim mestima žanra i protkaju neophodnom minutažom za osamdesetogodišnjeg Harisona Forda u ulozi akcionog heroja, dobije se jedan galimatijas filmske klasike, holivudske autosatire i bezdušnog korporativnog proizvoda koji ne bi trebalo da može da funkcioniše kao ubedljiv film.

Srećom, bukvalne erupcije genijalnosti, uglavnom vezane za scene u kojima Harison Ford lično ne mora da radi ništa naročito upečatljivo, spasavaju film i uspevaju da ga pretvore u nešto vanserijsko i nezaboravno.

I zaista, ništa ovaj film ne vuče nadole koliko to čini sam Indijana Džouns koji je, uprkos ikoničnosti i prepoznatljivosti, ipak jedan onemoćali starac koji, hteo-ne-hteo, nema snage da bude ono što je bio pre 40 godina. Kao, uostalom, i Holivud. Kao i Amerika.

Zato su najsnažniji uzleti ovog filma manje-više iščašeni iz njegove celine, i pre se mogu posmatrati kao nezavisne meme, nego kao koherentni deo narativne celine.

Prolog filma, u kome je mladi Harison Ford (mora se priznati, besprekorno) kompjuterski animiran sa svojom preteranošću i nemogućom fizikom, više deluje kao video-igra nego kao film o Indijanu Džounsu, i to je ono što ga čini ubedljivim – video-igre su odavno relevantniji umetnički pravac od holivudskih blokbastera.

Scene na brodu u Grčkoj, kojima dominira Antonio Banderas koji još uvek nema nikakvih problema sa kanalisanjem svog muškog seksepila, izgledaju kao da su istrgnute iz nekog filma koji jeste sniman krajem šezdesetih, i plene svojim prirodnim tempom i klasičnom dramom.

Ipak, sve to ostaje u senci velikog raspleta, u kome vidimo blesak onih starih Spilberga i Lukasa koji su nekada s pravom pustošili blagajne bioskopa celog sveta i zahvatali maštu publike na svim meridijanima.

Suočavanje nemačkog bombardera „henkel 111“ sa rimskom flotom u opsadi Sirakuze nije nešto žanrovski neviđeno, ali besprekorna pripovedačka i vizualna izvedba ovih scena celom filmu daje potpuno novi kvalitet i pravo da se poredi sa voljenim originalima.

Pritom simboličko suočavanje originalnog Rajha u nastanku – Rimske republike iz trećeg veka p. n. e. – i nabeđenog nemačkog falsifikata iz 20. veka, a sve u organizaciji grčkog matematičara koji pokušava da spreči nestanak vlastite civilizacije sa istorijske scene, predstavlja jedan od velikih momenata istorije filma. To je ono zbog čega već više od sto godina idemo u bioskop.

Holivudska autofagija i skupljanje sekundarnih sirovina

Kada se na kraju podvuče crta, ostaje činjenica da bi Artefakt sudbine bio kudikamo bolji film da u njemu nema Indijane Džounsa. I to nema veze sa činjenicom da je Harison Ford prestar – sedamdesetogodišnji akcioni heroji jednostavno nemaju više mnogo toga da nam ponude u okviru žanra koji ih je stvorio.

Da je glavni junak filma neki drugi lik, nasumični arheolog, šifrant ili matematičar, ne bi bilo potrebe da se radnja opterećuje scenama koje podsećaju na vratolomije koje je Harison Ford izvodio osamdesetih, a da to ima ikakvog smisla.

Sa druge strane, takav film u današnjem Holivudu jednostavno ne bi mogao biti snimljen, jer ga ikona iz osamdesetih, koja je i tada bila jedan proizvod nostalgije za starim radio-dramama i međuratnim petparačkim romanima, drži uzemljenim u narativima na kojima je nastao Holivud, a koje jednostavno više nije sposoban da proizvodi mimo povremenog plasmana već etabliranih proizvoda.

Ovaj film stoga predstavlja ono što i sam tematizuje – odlazak u penziju za doktora Henrija Džonsa Mlađeg. Taj odlazak u penziju je dostojanstveniji nego u slučaju nekih drugih akcionih junaka, ali nije ništa manje tužan. Jer naš heroj iz detinjstva je fizički onemoćao, seksualno je impotentan, a za njegovu strastvenu mržnju prema pravim nacistima u njegovom društvu više nema mesta.

On je kao ratni brod "Neustrašivi" sa slike koju gledaju Džejms Bond i Kju u još jednom "penzionerskom" filmu – Skajfolu iz 2012. – veličanstveni simbol moći jedne civilizacije, koji tegljači izvlače na obalu da bude rasturen u sekundarne sirovine jer ga je vreme pregazilo. U velikoj meri, to je ono čime se Holivud bavi u poslednje vreme – kanibalizovanjem vlastitih remek-dela za sekundarne sirovine.

Na kraju, vredi podvući još jedan detalj, a to je sama "antikitera" – makgafin za kojim tragaju junaci i koji im omogućuje putovanje kroz vreme. U svojim najslavnijim iteracijama, Indijana Džouns je tragao za judaističkim i hrišćanskim relikvijama, potvrđujući mesijansku viziju Amerike kao Novog Jerusalima i Blistavog Grada na Brdu.

Magijska vrednost hrišćanskih svetinja, centralno mesto evropske književnosti duže od milenijuma, više nije u centru pažnje američkih filmadžija. Oni više ne tragaju za magijskim predmetom koji će da potvrdi njihov status Božjih izabranika. Oni traže način da vrate vreme unazad. Ali, kao što znamo, putovanje kroz vreme je nemoguće, a točak istorije se ne može zaustaviti, još manje okrenuti u suprotnom smeru. O tome se eventualno može snimiti još poneki dobar film.