"Barbi" – feministička propaganda, antifeministička satira, ili oboje?

Prethodni vikend predstavljao je redak praznik za ljubitelje bioskopa – u program su istovremeno stigla dva originalna, visokobudžetna filma koja jednostavno ne treba propustiti na velikom platnu. Dok je Openhajmer Kristofera Nolana raskošno snimljena istorijska drama o nastanku atomske bombe, čija estetika i epske razmere jednostavno traže žablju perspektivu da bi bile ubedljive, Barbi Grete Gervig doneo je nešto skoro zaboravljeno van sveta stripovskih i naučnofantastičnih franšiza – povratak bioskopu kao kolektivnom kulturnom iskustvu.

U dugim redovima ispred bioskopskih blagajni tokom vikenda je dominirala ružičasta boja – devojke koje su odrasle igrajući se Barbikama obukle su svoju najnapadniju odeću i veselo čavrljale sa svojim momcima ili drugovima, a ovi su loše krili svoju radoznalost iza poze "ja sam ovde sa njom".

Jedan pogled na taj spontani ružičasti "fleš mob" bio je dovoljan da potvrdi da su producenti Barbi "pogodili živac" i pronašli neiskorišćenu američku ikonu, koja je u našem vremenu još uvek globalno relevantna.

Disekcija Amerike po slojevima

Ako bi se Barbi ocenila jednom rečju, ta reč bila bi – višeslojno. I ta višeslojnost odnosi se i na način na koji je film snimljen – sa različitim nivoima priče unutar kojih se koriste različiti narativni obrasci – ali, pre svega, na mogućnost različitih interpretacija filma.

Na prvi pogled, Greti Gervig i ekipi je pošlo za rukom da zahvate suštinu Barbike kao igračke – kič, površnost i izveštačenost, ali istovremeno radost, samouverenost i neprolaznost – i da to prenesu u sasvim različit medij.

Baš kao i lutka – Barbi je napisana i snimljena kičasto, drečavo, pretenciozno, nametljivo i tupavo – i na taj način je, krajnje neuobičajeno za savremeni Holivud, iznenađujuće istinito i verno zahvatila svoj predmet.

Rezultat je – još jednom poput lutke – bio proizvod koji ne može da omane. Politički korektna i ideološki osvešćena (tj. "vouk") Amerika dobila je film na kome je popunjena cela čeklista feminističkih, rasnih i klasnih opštih mesta (osim onog najaktuelnijeg, ali o tome malo kasnije), konzervativna Amerika dobila je film o tupavosti feminističkih fantazija i emaskulaciji muškaraca u globalnoj popularnoj kulturi. Autori su takođe uspeli da isporuče ono što su obećali u trejleru – film i za one koji vole i za one koji ne vole Barbike. Ili, ako hoćete, film i za one koji misle da Amerika i dalje vlada svetom i za one koji misle da je Amerika propala i više nije u stanju da svoje vrednosti i narative bilo kome nameće.

Barbi svet, stvarni svet, stvarni stvarni svet

Radnja filma naizgled se odvija na dva nivoa – u "Barbilendu", svetu lutaka u kome žive samo Barbike i Kenovi (i poneka druga lutka iz "Barbi" franšize), i u "Stvarnom svetu" u koji jedna od Barbika (Margo Robi), u pratnji jednog od Kenova (Rajan Gosling), odlazi da bi rešila svoj problem sa postepenim pretvaranjem u stvarnu osobu. Ipak, ubrzo se ispostavlja da i "Stvarni svet" predstavlja još jednu fantaziju – u pitanju je naglašeno iskarikirana stvarnost "patrijarhalne", korporativne Amerike, kakvom je zamišljaju feministkinje i "osvešćena inteligencija". Preko ovog, imamo još dva nivoa – jedan je neodređeni "Svet duhova", u kome se odvija razgovor Barbike sa svojim Tvorcem, dizajnerkom igračaka Rut Handler (Rea Perlman), kao i hipotetički "Stvarni stvarni svet" – metasvemir u kome se nalazi naratorka filma (Helen Miren).

Već na nivou osnovnog zapleta, priča filma je subverzivna – "Barbilend" predstavlja izmišljenu stvarnost u kojoj su "feministički snovi ostvareni", a žene vladaju svetom i zauzimaju sva vodeća mesta u društvu – predsednik, naučnik, laureat Nobelove nagrade, sudije Vrhovnog suda, one rade u građevinarstvu, medicini, programiranju, i svi muškarci – Kenovi – jesu samo bezlične senke koje služe da afirmišu njihovu žensku moć.

Sticajem (potpuno besmislenih) okolnosti, "patrijarhat Stvarnog sveta" kreće da se izliva u "Barbilend" i pretvara ga u svoju sliku, u kojoj dominiraju Kenovi. Srećom, osvešćene feministkinje koje su potlačene u "Stvarnom svetu" dolaze u "Barbilend" da bi spasile stvar. Tako što će osvestiti (sic!) Barbike da žive u simulakrumu kojim upravlja bezdušna Korporacija na čijem su čelu isključivo muškarci? Naravno da ne – tako što će izmaštani svet vratiti na početak i obrisati svaku pomisao u Barbikama da postoji bilo kakva stvarnost mimo njihove ružičaste fantazije. Baš kao što obično i rade.

Vouk vatromet i feministička propaganda

Čim su se pojavili prvi trejleri za Barbi, u celoj zapadnoj javnosti (pa tako i kod nas na periferiji) počele su rasprave o tome "da li će film biti vouk, ili ne". Konzervativna javnost očekivala je eksploziju feminističke propagande, ne samo zato što je Barbika u izvesnom smislu "feministička ikona", nego i zato što je Holivud na mnoštvu primera pokazao da više ne ume da snima drugačije filmove.

Ipak, ono što smo dobili umesto "eksplozije vouka" bila je – u duhu filma Openhajmer sa kojim je Barbi, naizgled, neraskidivo povezana – fisiona lančana reakcija u kojoj se politički korektna kultura na oči publike spektakularno poluraspada sve dok ne dođe u svoju suprotnost. U tome zaista treba skinuti kapu Greti Gervig i producentima, koji očigledno čvrsto stoje na "vouk liniji", ali koji nisu dozvolili da ih njihova ideologija spreči da jednu inteligentno postavljenu premisu puste da se razvije do svog logičnog kraja.

To ne znači da film nije pun direktne i neironične feminističke i voukovske propagande, budući da i "Barbilend" i "Stvarni svet" predstavljaju samo različite feminističke i ideološke hiperbole. Ali taj feministički i "osvešćeni" narativ je do te mere preteran, tupav i nesuvisao da je svako ko ne pripada toj ideološkoj ekipi (a to je većina publike, ne samo u svetu, nego čak i u Americi) to može doživeti isključivo kao parodiju, satiru i izvrgavanje ruglu.

Istovremeno, vouk publika u svemu tome ne vidi ništa problematično i celu stvar doživljava kao potpuno neposrednu i neironičnu promociju svojih vrednosti. U tome im pomažu jednako tupavi i ekstremni američki konzervativci koji nemaju dovoljno smisla za humor, niti dara za ironiju, da shvate da gledaju film koji im ide na ruku. Tako je konzervativni američki novinar Ben Šapiro u znak rezignacije filmom snimio četrdesetominutni Jutjub klip tokom koga je spaljivao Barbike, Kenove i njihove igračke, na opšte oduševljenje vouk medija kao što je "Hafpost".

Patrijarhat uzvraća udarac

Inteligentniji konzervativci nisu imali ovakve probleme. Kao što su svesni da "osvešćena" propaganda inače sama sebi kopa raku u javnom diskursu, tako im je bilo jasno da ovako ekstreman nivo ideologizacije može biti shvaćen samo kao sprdnja. Ako osnovni zaplet filma počiva na feminističkoj premisi da "feminizam treba da izađe iz svoje ružičaste kućice za lutke" i "ode u stvarni svet", ono što se u filmu događa je upravo suprotno – marginalizovani, beskarakterni, obespravljeni, i sasvim bukvalno kastrirani Kenovi podižu pobunu u "Barbilendu".

Ova pobuna je i napisana i snimljena kudikamo inteligentnije od tirada koje u filmu iznose feministkinje i bez previše napora može se čitati kao simbolički revolt tradicionalne, muške Amerike protiv emaskulacije koju im priređuje korporativna, vouk kultura.

Kenovi neće da budu ničiji privesci, neće da budu bezlični i impotentni slabići čija je uloga da "osnažuju žene", oni hoće da jašu konje, voze moćna kola, piju pivo uz utakmice i zavode devojke uz gitaru pored logorske vatre. Oni hoće patrijarhat, hoće "muški svet" koji im se pripisuje kao zločin, pa makar i "muški svet" koji je samo još jedna prenaglašena parodija feminističkih fantazija o sukobu polova.

Slučajno ili ne, autori filma ovde krajnje lucidno pogađaju jednu neuralgičnu tačku globalnog društva koju američki film retko osvetljava (van sveta animacije) – da na nivou korporativne, konzumerističke kulture, postoji jasno profilisana, praktično puritanska segregacija polova.

Dovoljno je ući u prodavnicu dečje odeće – drečavo roze odeća za devojčice, odeća za dečake sa dinosaurima, građevinskim mašina i superherojima. Isto je i sa proizvodima "za odrasle" – ženama se na svim nivoima popularne kulture nameću torbe, cipele, kozmetika i romantične komedije, a muškarcima tehnika, automobili, sport, i ratni filmovi.

Ideja je jednostavna – kroz segregaciju polova lakše se plasiraju proizvodi ciljnim grupama, koje pripadnost svojoj potrošačkoj kategoriji vide kao stvar identiteta. Ova jednostavna istina stoji u samoj srži kulturnih ratova, ali retko gde je ovako očigledno naglašena kao u slučaju "muške revolucije u Barbilendu".

Dijalektika dva ružičasta dvorca od plastike

"Pobuna Kenova" kao centralna tačka zapleta Barbi opet se može čitati višeslojno. Jedan broj konzervativnih komentatora primetio je da film prikazuje "patrijarhat" kao "prirodno stanje" kome su podložne čak i Barbike. Devojke/lutke koje potpadaju pod njega se zatim "bude" (što je smisao izraza "vouk") zato što im feministkinja iz "Stvarnog sveta" održi "osnažujući govor", što se s pravom vidi kao kritika infantilnosti modernog feminizma.

Ipak, ni to nije najsubverzivniji aspekat ovog filma. Glavna Barbika napušta "Barbilend" da bi "osnažila žene u Stvarnom svetu", a dobija "patrijarhizaciju Barbilenda" koja zamalo uništava njen izmaštani, ružičasti svet. Nakon toga, i Barbike i "prave" feministikinje se na kraju filma zadovoljavaju svojim "igranjem feminizma u kući za lutke", da bi glavna junakinja uprkos svemu odlučila da napusti svoj svet kako bi postala – prava žena. I to ne prosto u smislu "prave osobe" naspram lutke, nego u smislu žene sa funkcionalnim reproduktivnim sistemom.

Pritom, kao što je rečeno, nema nikakvih iluzija o tome da "Stvarni svet" Holivuda i Los Anđelesa takođe nema veze sa realnošću – čak i naratorka filma kaže da su u pitanju samo dva različita "sveta pastela i plastike". Ovo naročito naglašava korporativna elita "Matela", možda najsmešniji i najapsurdniji likovi u filmu, koji kroz oba sveta protrčavaju kao karikirani running gag, ponašajući se u oba na potpuno isti način – kao još jedna apsurdizovana, voukovska hiperbola.

Ali baš kao što se u "Barbilendu" problem emaskulacije Kenova na kraju ne rešava, tako se i Barbike ne konfrontiraju sa svojim stvarnim tamničarima sa vrha Pećine – sa korporativnim menadžmentom, koji ništa manje od feministkinja nije opsednut održavanjem "ružičastog status quo" u kući za lutke. Kao i uvek kada je u pitanju vouk kritika – korporativni gospodari su izvrgnuti ruglu, ali i dalje vladaju i cinično se sprdaju sa lakoćom kojom svoju moć prikrivaju od svojih kritičara (i kritičarki).

Ne sasvim nostalgična nostalgija

Na prvi pogled, Barbi izgleda kao još jedan primer "eksploatacije nostalgije" za vremenom kada je Amerika vladala svetom, ali stvar ipak nije tako jednostavna. Za razliku od Super Marija, Top Gana, ili Čuvara galaksije, Barbika nije prosto "nostalgični proizvod". Ona je prevaziđeni proizvod. Film ovo jasno podvlači kroz apsurdnu tiradu mlade feministikinje koja Barbiku naziva produktom represivne ("fašističke") kulture koja podstiče komercijalizaciju i konzumerizam, prodaje seksualnost bez seksa i zatvara devojčice u "okove njihove rodne uloge".

Drugačije rečeno, Barbika je kao Kapetan Amerika – proizvod jedne Amerike iz prošlosti, čije je društvo bilo ustrojeno na način koji se savremenoj Americi možda ne dopada, ali koji svakako nije bio stanje sveopšteg identitetskog rata svih protiv svih. Ako je Barbi ikada trebalo da zaista bude "vouk film", onda su njeni tvorci zaboravili jedan izuzetno važan detalj – Barbika je konzervativna ikona. Ona idealizuje žensku lepotu i snagu, istovremeno jasno naglašavajući da žene ne treba da budu muškarci. Ni u prenesenom, ni u bukvalnom smislu.

Za razliku od sterilnih proizvoda nostalgije koji se iscrpljuju u svojoj komercijalnosti, ovakve paradigme su potentne i subverzivne. Što je još važnije, one su relevantne u današnjem vremenu. Barbi predstavlja prinošenje ogledala današnjoj Americi (i čak napominje da "ogledalo više nema staklo"). Ovaj film dokazuje da američka pop kultura može i dalje da bude globalno relevantna sa jednim od svojih paradigmatskih proizvoda. Ali za početak – žene treba da budu žene.