"Bogataši severno od Ričmonda" – zaboravljena radnička klasa u vihoru američkog kulturnog rata

Lokalni Jutjub kanal iz Zapadne Virdžinije – RadioVW – objavio je 8. avgusta snimak kantri pesme "Bogataši severno od Ričmonda" u izvođenju potpuno nepoznatog kantautora pod umetničkim imenom Oliver Entoni. Pesma je snimljena pomoću jednog širokopojasnog mikrofona u dvorištu ispred Entonijeve kamp-prikolice, u prisustvu njegova tri psa, i na snimku nema ničega osim njegovog glasa i akustične gitare.

U roku od nepune dve nedelje pesma je nakupila preko trideset miliona pregleda na Jutjubu, popela se na vrh top-liste skidanja na platformama "Spotifaj" i "Ajtjuns", a Entoni je postao prva osoba koja se našla na vrhu "Bilbordove" američke top liste, a da pre toga nije imala nijednu pesmu na listi. Ukratko, postala je nezapamćeni viralni superhit.

Nema nikakve sumnje da je Entoni, fabrički radnik i invalid rada koji je tri decenije života proveo u nemaštini i koji živi u kamp-prikolici bez priključka za struju, kupljenoj za 750 dolara, izvanredno talentovan tekstopisac i izvođač, potresnog glasa i moćnog nastupa. Ali iskrenost i snaga izvođenja samo su jedan razlog što se pesma proširila Amerikom kao šumski požar.

Ključnu ulogu odigrao je njen ogorčeni i razočarani tekst koji kontrastira neizdržljivu svakodnevicu pauperizovane radničke klase iz razorenih industrijskih i rudarskih gradova u američkim Apalačima sa gradskim životom postindustrijske američke elite na Istočnoj obali (tj. "bogataša severno od Ričmonda"), izlistavajući sve goruće probleme američke sirotinje – obezvređivanje radne snage, sve veća poreska opterećenja, parazitiranje na socijalnoj pomoći u velikim gradovima, devijantnu političku elitu i njene totalitarne opsesije kontrolom "svega što narod misli i radi".

Naravno, efekat ne bi bio toliko moćan da nije spakovan u vrhunsku kantri-bluz pesmu, duboko ukorenjenu u tradiciji socijalno angažovanog teksta koju je američka muzička industrija bacila u zapećak, a kojoj pripadaju Tenesi Erni Ford, Robert Džonson ili Vudi Gatri, kojoj je pripadao i mladi Bob Dilan kada je izazvao sličnu globalnu pomamu svojim prvim albumom daleke 1962. godine.

Dodatan šok u javnosti izazvala je informacija da je Entoni rutinski odbio niz lukrativnih ponuda velikih muzičkih producenata da snimi album, uključujući i jednu koja mu je na ruke isplaćivala osam miliona dolara. Entoni je na to slegao ramenima i rekao da njegove pesme "odjekuju kod publike na tako dubokom nivou jer ih peva neko ko ih oseća u trenutku u kome ih peva", i da je to "muzički stil koji nikada nije smeo biti napušten".

Pesme posvećene "pojasu rđe" i "belom smeću"

Pesma "Bogataši severno od Ričmonda" je bez preterivanja eksplodirala u američkoj javnosti. Desetine miliona zaboravljenih i prezrenih stanovnika "srca Amerike", takozvanih "država za prelet" (flyover states) i "pojasa rđe" (rust belt), u liberalnim krugovima podrugljivo nazivani "belim smećem" (white trash), "crvenovratima" (rednecks) i "incestuoznima" (inbreds), odjednom su dobili svoj glas. Komentare ispod originalnog zapisa "Bogataša", nekarakteristično za Jutjub, preplavili su glasovi oduševljenja i intimne priče o neuspehu, siromaštvu i razočaranosti u američki san.

Druge Entonijeve pesme – snimljene mobilnim telefonom – takođe su postale hitovi i popele se na vrhove top-lista i spiskova najviše skidanih pesama na internet platformama. Među njima je takođe bilo mnoštvo politički angažovanih tekstova, tematizujućih iste probleme – siromaštvo i beznađe američke sirotinje, napuštenost i potpuni zaborav radničke klase, osionu dekadenciju elite ("koja jede bube jer neće da jede slaninu"), ali i upozorenja na "neumitni rat koji dolazi".

Komentatori su "Bogataše" nazivali "protestnom pesmom generacije" i "najinteligentnijim političkim komentarom godine", poredeći ga sa zlatnim periodom angažovane muzike koja je pokretala političke revolucije u Americi pre pola veka. Satirični sajt The Babylon Bee ismevao je "industriju kantri muzike" koja je "zbunjena pojavom čoveka koji je sa pravog sela i koji pravi pravu muziku".

Trokiranje dvopartijske mašinerije

Kao što se moglo očekivati, američka liberalna levica dočekala je Entonija na nož.

Njegova hit pesma je disektirana na parčiće i u njima su traženi znakovi "rasizma", "šovinizma", "netolerancije", kao i "teorija zavere". Establišment je dao sve od sebe da ugura upečatljivog momka sa crvenom bradom u čuvenu "korpu bednika" Hilari Klinton, koja se tretira kao kamen oko vrata za progresivnu Ameriku, na koju se obraća pažnja samo oko izbora i koja nikako nema pravo da se izjašnjava na temu kako bi njihova zajednička država trebalo da izgleda.

Ova kampanja je išla toliko daleko, da su se Tviterom širile klevete da je Entoni "izmišljena osoba" (momak koristi umetničko ime, preuzeto od svog dede), da je "u stvari imućan", odnosno da "nije napisao tu pesmu", nego ona predstavlja "podmukli projekat američkih neonacista da se galvanizuju beslovesne narodne mase centralnih SAD".

Ni desničarski establišment nije se proslavio u svojim reakcijama. Američki političari sa desne strane spektra pokušavali su da se ulaguju svojim biračima hvaleći pesmu, ali su tom prilikom pokazivali da suštinski ne razumeju razloge njenog uspeha. Pritom su se jednako kao svoje liberalne kolege osetili prozvanim njegovim stihovima, pogotovo onim najubitačnijem.

"Voleo bih da se političari bave rudarima, a ne samo maloletnicima na nekom tamo ostrvu", peva Entoni u "Bogatašima". "Republikanci i demokrate podjednako jedu govna, kunem se da nikada nisam video čestitog fićfirićkog birokratu", peva on slično u pesmi Doggon It, još jednom od novopečenih hitova.

I dok je "levičarski" Vašington post jadikovao da "Bogataši severno od Ričmonda", baš kao i film Zvuk slobode i hit-pesma "Probajte to u manjem mestu" Džejsona Oldina, svedoče o "ofanzivi ekstremne desnice na pop kulturu", "desničarski" Nešenal rivju u najboljem duhu Marije Antoanete pridikovao je Entoniju da, ako zaista "radi po celi dan prekovremeno za nikakvu platu" – treba da nađe bolji posao.

Ono što je, međutim, promaklo i "levici" i "desnici" u američkom političkom i medijskom establišmentu jeste da se Entoni ne obraća ni jednima, ni drugima, već nekome ko je u vihoru američkih kulturnih ratova skoro potpuno zaboravljen – radničkoj klasi.

Bauk kruži Amerikom

Uznemireni nekontrolisanim i vansistemskim oduševljenjem širokih masa, dva pola američke politike svoje strahove su odmah pretočila u ono čega se najviše plaše – levičari u "bele ekstremiste", a desničari u "sirotinju koja zlobno gleda na njihovu imovinu". Činjenica da se ona u stvari obraća "plavim okovratnicima" uzimala se u obzir prezrivo, implicirajući da je svako obraćanje ovoj marginalizovanoj socijalnoj kategoriji nužno manipulacija i političko podmetanje. Tako se ispostavilo da je tridesetogodišnji pevač iz Virdžinije koji se usudio da se u svojim pesmama nesnishodljivo i sa empatijom obraća rudarima, farmerima, radnicima na bušotinama i u fabrikama, slučajno nabasao na najveću slepu mrlju američkog političkog sistema.

Američki establišment je za vreme Hladnog rata svim sredstvima suzbijao svaki oblik političkog delovanja radničke klase kao takve, doživljavajući je kao potencijalno oružje u rukama SSSR. Politički angažovani radnici i sindikalci su proganjani, hapšeni, prebijani, zastrašivani i – kad god je to bilo moguće – potkupljivani. Nacionalna ideologija pokušala je da utopi svaku pomisao na politički organizovan proletarijat (u prevodu – centar političke moći koja se ne temelji na kapitalu), pa je nakon pada Berlinskog zida ona postala istinski bauk, mitsko biće koje vreba iz mraka i "plaši gospodu" koja ga je potisnula u kolektivno nesvesno.

Zato američki (liberalni) levičari u svakoj manifestaciji "kulture plavih okovratnika" ne mogu da vide ništa osim "ekstremne desnice" (jer radnici su, kako se ispostavlja, konzervativni, tradicionalni, pobožni, porodični ljudi, koji slušaju narodnu muziku, prate sport i preziru "progresivnu kulturu"), dok američki pseudokonzervativni desničari u njoj vide "migrante", "islamiste", "kulturmarksiste" ili druge zgodne (i opasne) manifestacije Drugog.

Zato ni jedni ni drugi ne mogu da razumeju Olivera Entonija koji peva "nemam ni dolar, ne treba mi ni cent". Ta pesma, koja se obraća američkom ruralnom stanovništvu koje je sposobno da samo sebe izdržava od zemlje koju obrađuje i brani od bilo kakve spoljašnje pretnje, koje ima "kuću, kola i psa", sistematski subvertira sistem moći države koja podrazumeva da njene točkove okreće sirotinja koja slepo juri za novcem i uspehom.

To je i razlog što je Entonijevo ležerno odbijanje milionskog ugovora i odlazak da umesto toga održi koncert za svoje komšije na lokalnoj pijaci toliko skandalozna stvar. Po uvreženim standardima američkog društva, to nije racionalno ponašanje. A kada pesmu koja fokusira tu vrstu "neracionalne mržnje" prema "bogatim i uspešnim" prihvate desetine miliona Amerikanaca, to je već znak za uzbunu.

Stvarnim "bogatašima severno od Ričmonda" ne smeta stanje stalnog kulturnog rata u koje su doveli Ameriku. Svi igrači u tom ratu su poznati i svi procesi strogo kontrolisani. Ali kada čitavi slojevi stanovništva počnu da prepoznaju da je "igra nameštena" i da u njoj nikada ne mogu da pobede, kada počnu u jedan glas da traže političke alternative i, što je još opasnije, u jedan glas da ukazuju na krivce, to onda počinje da miriše na onaj jedan rat koji ne mogu da kontrolišu – klasni rat.

Njega je Amerika uspešno izbegavala dva veka, uglavnom se pridržavajući uputstava ozloglašenog industrijalca i železničkog tajkuna Džeja Gulda (koji je, sticajem okolnosti, istovremeno bio u ratu i sa "radnicima" i sa "seljacima"): "Uvek se može platiti jednoj polovini naroda da pobije drugu polovinu."

I kada pripadnici različitih međusobno zavađenih kulturnih i identitetskih grupa (ali jedne iste klase) u Americi počnu da pevaju "nemam dolar, ne treba mi ni cent", to bogataškoj eliti prilično neprijatno počinje da zvuči kao ono "nemamo šta da izgubimo, osim svojih lanaca".

Američka meka moć u kamp-prikolici od 750 dolara

Uprkos napadima i omalovažavanju sa svih strana, Oliver Entoni se za samo dve nedelje probio u široku javnost i ispunio sve preduslove da zaista ostvari "američki san". Njegove upečatljive i snažne pesme, uprkos nabeđivanju medija da su napisane za "bele desničare", našle su svoj put do široke publike koja je ispod nametnutih identitetskih sukoba prepoznala beznađe koje je ujedinjuje.

U svemu tome saveznik Entoniju, pomalo nenadano, bila je industrija zabave. Iako njom takođe upravljaju nekakvi bogataši, u pitanju su ljudi koji su svesni da njihovo bogatstvo potiče od povremenog obezbeđivanja narodu muzike i filmova koje zaista vole, i koji im se iskreno obraćaju. Oni su u vrtoglavom usponu siromašnog momka iz Virdžinije prepoznali priču o autsajderu koji se diže iz blata snagom vlastitog talenta i izvanrednosti, na kojoj se ipak temelji američka kultura. Stoga su njegove pesme najbolje umeli da cene komentatori i novinari koji se bave – muzikom. To su ljudi koji su svesni da američka famozna meka moć ne dolazi iz tupavih i politički korektnih komiteta koji sede u oblakoderima američkih megalopolisa, već upravo iz "kamp prikolica od 750 dolara".

Ali za razliku od Entonijevih vrednih i sposobnih fabričkih radnika, rudara i farmera, koji opstaju u nemogućim uslovima i još imaju snage da se rvu sa državom koja ih "šutira na zemlji", muzički producenti koji "vole autsajdere" nisu slobodni ljudi. Brzo će ih neko podsetiti, u duhu nezaboravnog monologa Donalda Satrlenda iz Igara gladi (čiji se Distrikt 12, uzgred budi rečeno, upravo i nalazi u Entonijevim Apalačima), u kome se on, u ulozi predsednika dekadentne, distopijske države Panem, obraća upravo jednom predstavniku "industrije zabave": "U distriktima ima mnogo autsajdera, ali i mnogo uglja, minerala, stvari koje su na potrebne. Da, mnogo autsajdera. Kada bi video koliko ih je mnogo, ni ti ne bi navijao za njih."

Takvi ljudi danas odlučuju o sudbini američke, a i globalne sirotinje. Entoni za njih peva "brinu što se sagoreva ugalj, ali ne i ljudi koji ga kopaju". Internetom kruži priča da je – nasuprot mitu o Robertu Džonsonu – Oliver obećao Bogu da će se posvetiti muzici i širenju dobrih ideja, ako mu pomogne da se otrezni i sredi. Rezultat za sada nije izostao. Ali mladi folk gitarista iz Virdžinije još uvek nije imao svoj prvi susret sa đavolom.