Dvesta godina Monroove doktrine – kako je celi svet postao američko dvorište

U svom redovnom Govoru o stanju nacije 2. decembra 1823. godine, peti po redu američki predsednik, Džejms Monro, formulisao je nekoliko načela američke spoljne politike koja su izazvala veliku pažnju i u domaćoj javnosti, ali i u latinoameričkim i evropskim državama. Ovih par teza se uglavnom ticalo političkog suvereniteta niza država koje su se nakon Napoleonovih ratova izborile za nezavisnost od španske monarhije, a koje je veliki broj evropskih kolonijalnih sila posmatrao kao plen koji treba zadobiti.

U najkraćim crtama, te teze su podrazumevale da zemlje koje su se izborile za svoju političku nezavisnost na američkim kontinentima ne smeju biti predmet evropske rekolonizacije, dok će SAD smatrati svaki pokušaj mešanja evropskih sila u unutrašnja pitanja slobodnih američkih zemalja – uključujući nametanje vlastitih političkih sistema – udarom na vlastiti mir i bezbednost.

Zauzvrat, govorio je Monro, Amerika neće osporavati prava i pretenzije evropskih sila u njihovim postojećim američkim kolonijama, niti će se mešati u unutrašnju evropsku politiku.

U trenutku kada je američki predsednik držao svoj govor – uglavnom utemeljen na dokumentu koji je sastavio njegov naslednik u Beloj kući, a tadašnji državni sekretar Džon Kvinsi Adams – SAD su se sastojale od 24 savezne države, uklještene između ogromnih teritorija Britanske i Španske imperije, i malo ko je video u tom spoljnopolitičkom programu nešto više od solidarnosti sa pokretom za oslobođenje i ujedinjenje Južne Amerike po severnoameričkom modelu, koje je u to vreme (sa mnogo elana i slabim uspehom) sprovodio harizmatični Simon Bolivar.

Tek u retrospektivi, nakon što je unija kolonija iz transatlantske bestragije prvo prerasla u najnapredniju i najbrže rastuću ekonomiju sveta, zatim u lokalnog hegemona sa mesijanskim kompleksom, a na kraju u globalnu supersilu koja je crtala mape međuratne Evrope i Istočne Azije, Adamsov suvoparni dokument – posthumno nazvan "Monroova doktrina" – prepoznat je kao vizionarska politička strategija koja je poslužila kao jedan od ključnih instrumenata u pretvaranju američke republike u imperiju sa globalnim ambicijama.

Izolacionizam i (anti)kolonijalizam

Lepota ove doktrine – kao i svih velikih strateških dokumenata u istoriji čovečanstva – ležala je u njenoj ambivalentnosti. Amerika je mogla da se poziva na nju, tvrdeći da ona na nivou nacionalne politike obavezuje Vašington da se suprotstavlja kolonijalizmu i bori za "slobodu i prosperitet" svih naroda Amerike. Kada im je to odgovaralo, Doktrina je bila temelj izolacionističke politike, koja se opet pozivala na čuveni govor Džona Kvinsija Adamsa iz 1821. godine, u kome je državni sekretar tvrdio da "Amerika ne ide u inostranstvo u potrazi za čudovištima koja će uništiti, ona dobronamerno želi slobodu i nezavisnost za sve.

U drugim trenucima, Doktrina je bila povod za vojne intervencije, embarga, pomorske blokade, sankcije, finansiranje političkih prevrata i oružanih pobuna, pa i otvorene okupacije i aneksije "slobodnih i nezavisnih" latinoameričkih zemalja, ako bi njihova politika bila procenjena kao bilo kakav oblik pretnje za "zemlju slobodnih i dom hrabrih".

Za tih prvih sto godina primene doktrine, SAD su više nego udvostručile svoju teritoriju i zaokružile svoje posede na severnoameričkom kontinentu – u velikoj meri za račun "slobodnog i nezavisnog" Meksika, ali i kroz seriju niskointenzitetnih, ali okrutnih i često potpuno genocidnih ratova protiv urođeničkog, indijanskog stanovništva – a zatim su neprimetno proširile pojam „američkog dvorišta“ (American backyard) da uključuje i španske posede u Karibima i Pacifiku. Na taj način Amerika je svojoj kolonijalnoj imperiji pripojila Portoriko, Gvam, Havaje, Marijanska ostrva, Samou, ali su takođe uspostavili kolonijalne, klijentističke režime na Kubi i Filipinima.

Mornarica "izolacionističke Amerike" ukinula je dvoipovekovnu izolaciju Japana pod pretnjom granatiranjem japanske prestonice i učestvovala u Drugom opijumskom ratu i gušenju Bokserskog ustanka u Kini.

"Oslobođeni" narodi Kube, Havaja, i Filipina ubrzo su bili u prilici da na sopstvenoj koži isprobaju dvostruke aršine američke tehnokratije koje su pre njih osetili autohtoni američki narodi Čirokija, Lakota, Komanča, Krika, Irokeza, ali i američki Južnjaci koji su ideju samouprave i samoopredeljenja shvatili previše doslovno.

Ali najneprijatnija iznenađenja čekala su "ravnopravne" republike slobodnih američkih narod, kada god bi se usudile da pođu uz brk interesima Velikog brata.

Imperija u kutiji sa peskom

Amerika je od evropskog kolonijalizma preuzela sve najgore osobine – rasizam, džingoizam, mesijanski kompleks – kiteći se istovremeno palminom granom republikanizma i politike samoopredeljenja. Monroova doktrina bila je idealno oružje – sa jedne strane je proglašavala uzvišene ideale slobode i ravnopravnosti (koje su se sa američkog kontinenta sve više prelivale na američke zavisne teritorije i uskoro-američke-kolonije), sa druge je pretvarala Zapadnu hemisferu u američku "kutiju sa peskom", unutar koje je mogla da raste, razvija se, i u relativnom miru od turbulencija svetske politike sprovodi svoje političke eksperimente.

Večito verni simulakrumima "pravne države" i "demokratskih procedura", američke institucije su uredno redefinisale i nadograđivale Doktrinu kako bi se pod nju mogle podvesti sve agresivnije ambicije i sve nezasitiji apetiti mlade imperije.

Jedna od prvih zvaničnih "izmena i dopuna" – "Olnijev korolar" iz 1895. – dozvolio je Americi da posreduje (posredstvom svoje vojske i mornarice) u teritorijalnim sporovima u Latinskoj Americi, što je dovelo do mešanja u spor Britanije i Venecuele oko regije Gvajana Eskiba (na takav način da to dan-danas predstavlja potencijalni izvor regionalne nestabilnosti). "Ruzveltov korolar" poslužio je kao uvod u seriju "dekolonizacija" u Karibima i Centralnoj Americi koje je vodio američki predsednik Teodor Ruzvelt (tzv. "banana ratovi"), pri čemu su dovoljan povod za intervenciju bili "ugroženi interesi američkih kompanija", uključujući i naplatu dugova koje su latinoameričke države naivno nagomilale kod američkih banaka

"Lodžov korolar" proširio je Doktrinu na rad stranih korporacija, čija je delatnost na američkom kontinentu mogla da izazove agresivnu reakciju američke države.

U pitanju je spoljnopolitička praksa koju teoretičari često nazivaju "topovnjačkom diplomatijom" (gunboat diplomacy).

Odbijete da vratite kredit i u vašim lukama osvanu američke topovnjače. Odlučite da date kredit nekome kome ne bi trebalo? Topovnjače. Preuzmete rudnik ili naftno polje koje se Amerikancima baš dopadaju? Topovnjače.

Atlantik i Pacifik kao mare nostrum

Najzad, početkom  XX veka, uz veliko nastojanje predsednika Vudroa Vilsona, SAD su "izašle iz ljušture" i počele da rade ono što su obećale da neće raditi – da se mešaju u unutrašnje stvari Evrope i da "traže čudovišta koja će ubiti".

U toj konverziji iz izolacionističke politike u globalnog hegemona, promenila se i osnovna namena Atlantskog i Tihog okeana. Ono što je isprva predstavljalo "nepremostivi zid" koji je Ameriku štitio od "čudovišta" u drugim krajevima planete, sada su postala dva krila američkog imperijalizma i poligoni za ostvarivanje upravo onakvog uticaja u Evropi i Istočnoj Aziji, kakav su sto godina kasnije hteli da spreče na sopstvenom kontinentu.

"Američko dvorište" se izgradilo, a ono što je u njemu raslo počelo je da pušta korenje i sa druge strane živice. Dalekoistočne zemlje poput Japana, Koreje i Kine odjednom su se našle na – Zapadnoj hemisferi.

Jedan od najtraumatičnijih događaja američke istorije – japanski iznenadni napad na Perl Harbor – u sećanju nacije ostao je zapisan kao čin "nepravedne i ničim izazvane agresije", koju je Amerika, kako je to rekao predsednik Hari Truman u svom čuvenom govoru povodom bacanja atomske bombe na Hirošimu, "višestruko naplatila".

Pritom Amerikanci decenijama nisu mogli da se načude Japancima koji su bili spremni da bez ostatka polože glave za "ostrva koja im ne pripadaju", a da je retko ko postavljao pitanje zašto su Amerikanci spremni da pobiju stotine hiljada civila zbog tih istih ostrva, koja im nisu pripadala ništa manje nego Japancima.

Imperija je bila rođena, a od Doktrine koja ju je porodila ostala je samo spremnost da se "želi sloboda nezavisnost za sve" i da se ta "sloboda i nezavisnost" brani svim sredstvima.

Hladni rat i posthladnoratovska američka politika predstavljaju seriju ratova, intervencija, iznuđivanja, reketiranja (i raketiranja) suverenih nacija da uvedu onu vrstu "slobode i nezavisnosti" koja je odgovarala američkoj korporativnoj oligarhiji. Kao što lepo pokazuje mapa zona odgovornosti američkih flota, za dvesta godina od usvajanja Monroove doktrine, cela planeta je postala "Zapadna hemisfera" i "američko dvorište". I puna je čudovišta koje samo Amerika može da ubije.

Moralizam, realpolitika i čudovišta

Kao zenit američke intervencionističke politike često se pominje nelegalna i siledžijska agresija na SR Jugoslaviju, prilikom koje su – u najboljem duhu Kserksove ekspedicije na Heladu – u stroj uterani svi "zapadni" saveznici, kako bi cipelarenjem jedne male, ali nepoćudne države mogli da "zbiju redove" i izgrade "borbenu solidarnost". Ta solidarnost je počela da se osipa već u narednim intervencijama u Avganistanu i Iraku, a danas smo došli u situaciju – kako je to primetio jedan komentator – da Amerika više nije u stanju da obezbedi nedvosmislenu vojnu podršku saveznika čak ni za tako samorazumljivu vojnu akciju kao što je obezbeđivanje vitalnog trgovinskog puta u Crvenom moru.

Nije samo američka kontrola nad (sve manjim i sve zaparloženijim) "dvorištem" u međuvremenu posustala – pokolebala se i vekovima nedodirljiva američka samonabeđenost i vera u svoju "očitu sudbinu" (manifest destiny) da donese slobodu, demokratiju i civilizaciju varvarima celog sveta – počev od Apača, Komanča i Irokeza, preko Vijetnamaca, Arapa i Somalijaca, pa sve do Srba, Rusa i Belorusa. Pre deset godina, Obamin državni sekretar Džon Keri proglasio je "Monroovu doktrinu mrtvom" i pozvao na "jednakost, saradnju i zajedničku odgovornost" među američkim državama.

Odgovornost za šta, pitate? Za "zajedničke vrednosti i interese", naravno. Monro prođe, moralizam nikada.

Kada je došlo vreme da se u Americi obeleži dvesta godina od Monroovog čuvenog govora, to su uglavnom učinili različiti istorijski instituti, koji su lamentirali za starom slavom, ili upozoravali na opasnosti od zamke kolonijalizma u koji je Amerika (slučajno) upala, ali eto, neće više. Redak izuzetak bio je kolumnista "Blumberga" Hal Brands, koji je pozvao SAD da se sa početkom "Drugog hladnog rata" vrate Monroovoj doktrini kao temelju na kome je izgrađen današnji "liberalni međunarodni poredak".

Poziv je, izgleda, stigao kasno. Amerika se umešala u evropska posla toliko temeljno, da je pitanje da li će se Evropa od tog mešanja ikada oporaviti. Istovremeno, strane sile se otvoreno petljaju u politiku latinoameričkih država i Amerika ne može da ih zaustavi.

Njeni "mir i bezbednost" danas deluju kao da su nepovratno izgubljeni. Jednostavno, previše dugo je ubijala čudovišta po svetu, a nije ih ubila. Sada su čudovišta besna. I dolaze po Ameriku