Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom

Ako su preziratelji pravoslavlja i opadači hrišćanstva već toliko obrazovani, kulturni i prosvećeni, ne bi bilo zgoreg da se podsete upečatljivih primera iz istorije čovečanstva, koja distinkciju "moderno i primitivno" prepoznaje samo kao pretekst za dehumanizaciju i pokolj, a koja hrišćanski duh ljubavi i milosrđa nudi kao jedinu istinsku alternativu slepoj mašini ekonomske, vojne i političke tehnologije

Božićni praznici u Srbiji bili su još jedna prilika za jeftine šovinističke ispade na račun većinske religijske zajednice u Srbiji. Predstavnici "sekularne, obrazovane i kulturne" sfere srpskog društva, nakon što su prethodno čestitali gregorijanski Božić "svima koji slave" (i podelili svoje oduševljenje fotografijama "adventa" u Zagrebu i Ljubljani), pred Badnji dan počeli su da se ritualno bacaju kamenjem na srpsko pravoslavlje – na julijanski kalendar, badnjake, pravoslavnu liturgiju, i uopšte sve što u srpskom praznovanju Božića odudara od reklame za "Koka-kolu".

U srpskoj javnosti bilo je mnogo reči o tome koliko je ova averzija prema srpskom hrišćanstvu – živoj kulturnoj baštini neprocenjive vrednosti koja u mnogim aspektima sadrži običaje i obrasce kulta stare preko hiljadu godina – zapravo varvarska, neprosvećena i (sic!) primitivna, i nema potrebe te argumente ponavljati.

Kudikamo važnije je to što pravoslavna Srbija u praznovanju najradosnijeg hrišćanskog praznika, sa svojim prepunim hramovima, masovnim paljenjima badnjaka, stihovanim čestitkama, ali i bezbrojnim humanitarnim događajima, uglavnom ignoriše te zlobne osice i mefistofelovsko palacanje jezikom i na taj način na još jedan način demonstrira upravo svoju – kulturu.

Ipak, nije loše postaviti pitanje – odakle potiče ta rasistička samonabeđenost, ta nepokolebljiva samouverenost sa kojom se svoji sunarodnici pravoslavne veroispovesti, a neretko i religiozni sugrađani uopšte, diskvalifikuju kao nekakva niža bića, zaostala u razvoju, nesposobna da žive u savremenom svetu i čak potencijalno opasna, budući da prete da celo društvo "odvuku u Srednji vek"? Ako pitanje shvatimo geografski ili istorijski, nije teško ponuditi, doduše simplifikovan (ali ne i netačan) odgovor – potiče iz Vatikana, Beča, Berlina, a zatim iz Londona, Vašingtona i Brisela, koji svi imaju dokumentovane tradicije denigracije, dehumanizacije i demonizacije pravoslavnih Srba. Ali ako pitanje shvatimo kao etički problem, ono glasi unekoliko drugačije: na čemu se temelji ta rasistička, pseudoprosvetiteljska nadmenost?

Paganstvo, varvarstvo, divljaštvo

Moderni ateistički, agnostički, ili prosto globalistički prezir prema vernicima nije samo srpski specijalitet, već se može pronaći na svim meridijanima, najčešće upravo unutar identitetskih grupa koje se pozivaju na mondijalizam, kosmpolitizam i, ironije li, multikulturalnost i toleranciju. U pitanju je ideološki koktel u kome se mogu pronaći ideološke maksime filozofskih pravaca od kojih su neki ocvali još pre vek ili dva – naučnog redukcionizma, marksizma, pozitivizma, prosvetiteljstva, racionalizma i naravno nezaobilaznog socijal-darvinizma. Kolorit može biti različit, ali osnovne teze su uvek iste – religija je stvar prošlosti, ona nas "vraća unazad" i stoji na putu "progresu". Njena priroda je "dogmatska" i "antinaučna", ona ignoriše empirijski ustanovljene kauzalne nizove na kojima počiva stvarnosti, i kao takva predstavlja povod za nasilje, porobljavanje i tiraniju.

Istorijski gledano, od svih laži koje su sa strane nametane pojedincima, društvima, ili civilizacijama, uvek je najlakše bilo poverovati u laž da sam "ja" (odnosno da smo "mi") iz nekog razloga "bolji, vredniji ili pametniji" od "običnog sveta". "Običan svet", rajetina, puk, οἱ πολλοί – glup je, neobrazovan, polupismen, infantilan i neinteigentan, lako ga je prevariti i očarati, dok smo "mi", pak, prosvećeni i obrazovani, civilizacijski zreli, savršeno racionalni, a istovremeno prisiljeni da živimo "okruženi idiotima" koji su nam u svakom pogledu intelektualno i moralno nedorasli. Da bi se tom tupavom i amorfnom masom upravljalo, potrebno je "izmisliti nekakvog Boga", bajku za neprosvećene, i koristiti je da se mase zastraše, pacifikuji i disciplinuju, a samim tim i politički podjarme "čuvarima plamena" u vlastitom društvu, koje god ono bilo.

Problem sa ovom ideološkom postavkom, pored činjenice da ne postoji nikakva garancija da je osoba koja je prihvata kao pogled na svet u bilo kom relevantnom smislu "vrednija" od osobe koja ga odbacuje, jeste što u njoj, uprkos samonabeđenosti, nema ničeg "modernog i progresivnog". Ovakve stavove zastupao je Fridrih Engels pre 150 godina, Volter pre 250 godina, ili, ako hoćete, atinski oligarh i sofist Kritija u IV veku pre Hrista.

Drugim rečima, u pitanju je jedan elitistički, dehumanizujući cinizam koji je star koliko i ljudsko društvo. Da istorijska ironija bude još veća, ova vrsta cinizma je istorijski iskrsavala uvek kada je trebalo da opravda, aminuje, odnosno eshatologizuje nasilje nad nekim "nižim ljudima" – bilo da je reč o preziru helenskih slobodnih građana prema robovima, kulturnih Rimljana prema hrišćanima, krstaša prema paganima, Osmanlija prema kaurima, katolika prema šizmaticima, konkistadora prema divljacima, belih kolonista prema urođenicima drugih rasa, Amerikanaca prema Indijancima, Japanaca prema Kinezima, Nemaca prema Jevrejima, ili, ako hoćete, Hrvata prema Srbima.

Hristov dolazak kao civilizacijska prekretnica

I mada je veoma lako veliki broj ovih primera interpretirati kao dokaz o pogubnosti religije, koja iz transcendentnog izvora legitimizuje nasilje, ugnjetavanje, porobljavanje i, neretko, genocid, istina je daleko od toga. U pitanju je jedan apsolutno antički obrazac koji se ponavlja milenijumima unazad na isti način, bilo da je reč o američkom bombardovanju Drezdena ili Tokija napalmom, japanskom masakru Nankinga, belgijskom genocidu u Kongu, mongolskom pokolju Bagdada, krstaškom osvajanju Carigrada, rimskom uništenju Kartagine, asirskom paljenju Vavilona ili, ako hoćete, ahejskom uništenju Troje. Naspram ovog večnog ciklusa uništenja, nasilja i nečovečnosti imamo istinski civilizacijski iskorak, jedinstven događaj u istoriji sveta, temeljnu transformaciju pogleda na čoveka i društvo nakon koje ništa neće biti isto, i čije tekovina baštinimo dan-danas. I tu transformaciju doneo je – Hristos.

Bez ikakve sumnje, hrišćanstvom se istorijski manipulisalo kao što se manipulisalo bilo kojom drugom religijom (ili surogat-religijom, poput ideologije, "kulture" ili "civilizacije"). Ali osnovna filozofska učenja koja je Hristos izneo rečima toliko jednostavnim da su razumljive svakome, i toliko nedvosmislenim da ih je nemoguće spinovati, ukidala su upravo osnovno gorivo za sve oblike političkog nasilja u istoriji – duboko ubeđenje da smo mi vredniji od drugih.

Rob, ulični razbojnik ili gubavac koji živi u talogu rimskog društva nije ništa manje čovek od rimskog cara, kralja Judeje, ili Velikog pontifika. Ljudsko dostojanstvo postaje nešto univerzalno, nedeljivo, neotuđivo, i nepodložno relativizacijama. Štaviše, ako temeljna hrišćanska vera podrazumeva da je sam Bog žrtvovao svog jedinog sina da bi spasao čovečanstvo, ishodeći pritom iz svoje, božanske vere u čoveka, onda svaka priča o žrtvovanju ljudi bilo kakvom bogu (ili cilju, ili idealu) pada u vodu. Jednostavno, veća žrtva nikada nije podnesena, a podneta je, ne da bi se veličao Bog, nego da bi se spasao čovek.

Ne može se prenaglasiti cunami koji je ovo radikalno, revolucionarno učenje izazvalo na planeti. Rimske vlasti, baš kao i veliki broj "zemaljskih carstava" širom sveta pokušavao je svim sredstvima da vrati duha u bocu i zatre svaku primisao na ovu ideju univerzalne ljudske jednakosti u Božjoj ljubavi, neotuđivog dostojanstva čak i najprezrenijih članova društva, i obaveze da se u odnosima sa drugima ishodi iz ljubavi umesto iz časti, slave, ili osvete.

Prijamova sudbina

Ova priča se može ispričati i iz jedne unekoliko ekstravagantnije perspektive. Konvencionalno gledano, Novi zavet čovečanstva sa Bogom podrazumeva metafizičku reformu ustrojstva svemira, pa samim tim i istorijskih procesa unutar njega. Starozavetni hebrejski Bog kažnjava grehe "do trećeg i četvrtog kolena", i u tome se ne razlikuje mnogo od sujetnih, osvetoljubivih i strašnih bogova paganskih kultura. Herodot naširoko raspravlja o izvorima sukoba između "Evrope i Azije" (tj. između Helade i Persije), u kome su obe strane počinile brojna svetogrđa i narušile običaje ratovanja, nastojeći da kroz analizu mitova o Troji, Evropi i Io pokaže koja strana ima pravo da sebe smatra "osvetom božjom".

Uostalom, sam Homer na više mesta naglašava koliko su Prijamova deca bila dostojanstvena, plemenita i draga bogovima, ali su svejedno bila osuđena na propast zbog greha koje su počinili – Prijamovi preci.

"Prijamovu sudbinu" pominje Aristotel u Nikomahovoj etici kao ekstreman slučaj spoljno izazvane tragedije koja onemogućava dostizanje sreće zasnovane na vrlini, pravednosti i dobroj meri, kakvu je sam propagirao. Nesreća koja je zadesila starog trojanskog kralja – da doživi smrt i pogubljenje celog svog potomstva i potpuno uništenje svoje kuće i naroda – može se porediti samo sa iskušenjima kroz koja je prošao starozavetni Jov. Ali Jovovu vrlinu je ćudljivi hebrejski Bog na kraju nagradio, a njegov gubitak koliko-toliko nadomestio novim potomstvom i novim bogatstvom. Prijam – dostojanstven, čestit i bogobojažljiv čovek – kanonski je otišao u Had kao jedan od najvećih nesrećnika u istoriji čovečanstva, a da je krivica za sve što mu se dogodilo u potpunosti počivala na gresima njegovih predaka.

Eshatologija protiv etiologije

Istorija čovečanstva nakon Hristovog dolaska prepuna je događaja koji nalikuju na sudbinu Troje i samim tim se često interpretiraju na taj drevni, paganski način. Pad Rima, Bagdada, Carigrada, francuska i boljševička revolucija, Hirošima i Nagasaki, iako pojedinačno predstavljaju zločinačke pirove u kojima su većinski izginuli nevini ljudi i civili, imaju svoje "predistorije", svoje "kauzalne nizove" koji vode do nekog hibrisa, svetogrđa ili zločina koji je uvredio "bogove rata" i uzročno-posledično doveo do "okrutne i neobične kazne". U svetu koji nema svoju eshatologiju, u kome je ukinut Aristotelov "finalni uzrok", jedino što se računa jeste neumoljiva, slepa i okrutna sekvenca istorijskih događaja.

I opet, jedino što je u stanju da izigra ovaj ciklus nasilja, toliko neumoljiv da su ga Vavilonci, Egipćani i Grci povezivali i predviđali pomoću astronomskih ciklusa planeta, jeste iskrena vera da svaki pojedinačni čovek zaslužuje samo kaznu za grehe koje je sam počinio, a da u konačnici pravo da izrekne tu kaznu ima samo Bog. I tokom prethodnih dve hiljade godina, na svaki primer "starozavetne" okrutnosti imali smo mnoštvo primera "novozavetnog" milosrđa, oproštenja i čovekoljublja.

Čovečanstvo nikada neće biti anđeli Božji, ali svaki put kada je neko društvo istinski stajalo uz Hrista, oštrice rata bi otupele, a užasi uništenja, paljevine i izbeglištva bivali bi ublaženi milošću, ljudskošću i vrlinom. I svaki put kada je čovečanstvo odustajalo od Hrista, njegovi ratovi su postajali krvaviji, bestijalniji i čudovišniji, a paganski bogovi rata bi preuzimali kormilo ljudske nesreće.

Ako su naši preziratelji pravoslavlja i opadači hrišćanstva već toliko obrazovani, kulturni i prosvećeni, ne bi bilo zgoreg da se podsete upečatljivih primera iz istorije čovečanstva, koja distinkciju "moderno i primitivno" prepoznaje samo kao pretekst za dehumanizaciju i pokolj, a koja hrišćanski duh ljubavi i milosrđa (bez obzira na to da li se njime rukovode hrišćanska ili nehrišćanska društva) nudi kao jedinu istinsku alternativu slepoj, determinističkoj mašini ekonomske, vojne i političke tehnologije. Prostije rečeno, ako ne žele da žive u Hristovom svetu, živeće u Homerovom. Posledice ove dehristijanizacije zapadne civilizacije kao globalnog hegemona već smo imali prilike da osetimo na svojim leđima. Možda neki od njih misle da svet tako i treba da izgleda. Ako ne misle, najbolje bi im bilo da se – raduju Hristovom dolasku.