Rehabilitacija Vuka Brankovića, ili o Vidovdanu i izdaji

Oh, bedni svete izdajničkog glasa
koji si na mestu gde je mučno i da se zbori,
bolje da si živeo kao ovčja ili kozja rasa!

Dante, Pakao, XXXII 13-15, prepev Dragan Mraović

– Među nama se nalazi i jedan Branković!
Svi pretrnusmo. Od malih nogu znali smo da je Branković simbol izdaje, najcrnje izdaje, a gle ti sad – takav jedan Branković uvukao se i među nas.

Branko Ćopić, Magareće godine, VI glava

Veličanstvena vidovdanska epika i kosovska vertikala srpskog naroda – poput bilo kog drugog suštinskog ispoljavanja tradicionalne i hrišćanske kulture u modernoj Evropi – nalazi se pod stalnim pritiskom političke revizije i postmoderne dekonstrukcije. To se lepo vidi po relativizovanju centralnih figura kosovskog predanja i njihove uloge koju igraju u konstitutivnim mitovima srpskog naroda – Kraljević Marko postaje depresivni turski vazal koji lamentira nad vlastitom nemoći, knez Lazar nepromišljeni radikal koji je bacio zemlju u vatru iz koje su mudrom vazalskom politikom morali da je vade njegova žena i sin, a Miloš Obilić više ne poteže nož iz potaje na Murata, nego predvodi holivudski juriš srpskih specijalaca (best of the best) u kome postižu željeni efekat na viteški i dostojanstven način, u duhu „belih šešira“ iz američkih vesterna i tako da ne zbunjuju (zapadnu) publiku moralno ambivalentnim potezima.

U tom kontekstu, ni sam Kosovski boj više nije poslednji čin tragedije o padu Srpskog carstva, već blistava pobeda hrišćanske vojske koju su zajedničkim snagama oklevetali Turci i Srpska pravoslavna crkva, izgradivši na toj laži (sic!) malignu srpsku mitomaniju, veličanje poraza i kult smrti.

Ipak, nigde se toliko jasno i toliko upečatljivo ne vide napori da se kosovska epika rekontekstualizuje, razgradi i obesmisli, nego na primeru Vuka Brankovića.

U modernoj Srbiji je praktično nemoguće pomenuti ovog najslavnijeg preživelog Srbina sa Kosova, a da nas odmah ne zatrpaju fusnotama o tome kako on nije bio izdajnik, kako je nastavio da se bori protiv Turaka, kako je skončao život u osmanskom zarobljeništvu i, najvažnije, kako je žrtva klevete i maliciozne propagande Crkve koja je na njegovu štetu gradila mučenički kult kneza Lazara.

Ako je u vreme kada je Branko Ćopić išao u gimnaziju još uvek svako dete znalo da je Branković simbol (sic!) najcrnje izdaje, današnja deca tezu o najvećem izdajniku srpskog roda mogu da dobiju samo pod navodnicima i uz mnoštvo napomena i pojašnjenja o tome kako „stvari nisu bile onakve, kakvim su opisane u narodnim pesmama“.

Istorijsko sudilište

Ne treba biti previše strog prema srpskim istoričarima koji su u nastojanju da svoju nauku utemelje u duhu ideala evropskog prosvetiteljstva i pozitivizma pojmu istine pristupili na skučen i fahidiotski način.

Bitka za modernu srpsku istoriografiju koja ima pravo da se odvoji od aksioma narodnog predanja nije bila ni najmanje naivna u XIX veku i bez nje – recimo to sa cinizmom ili bez njega – ne bismo imali Filozofski fakultet kakav imamo danas.

Zlurade opaske na stranu, za čitave generacije ozbiljnih srpskih istoričara, rehabilizacija Brankovića nije bilo pitanje postmoderne dekonstrukcije moralne vertikale srpskog naroda, već realna bitka za dostojanstvo nauke i potvrđivanje istorijskih i arheoloških činjenica. Ali, kao što „ne živi čovjek samo od hljeba“, tako ni istorija jednog naroda ne živi samo od – činjenica.

I ne, to nikako ne znači da se istorija može temeljiti na lažima i izmišljotinama, mada možemo posvedočiti da mnogi to uporno pokušavaju. Ne, ovde je reč o nečemu drugom, a to je da istorija nije samo deskriptivna, već i normativna disciplina ljudskog duha. Prostije rečeno, ona nije tu samo da opisuje, već i da – propisuje. To znači da nema i ne može biti „objektivne i vrednosno neutralne istorije“ – i što se neko više u nju zaklinje, to više možete biti sigurni da od vas prikriva vrednosne sudove koje hoće da vam neprimetno podmetne i usadi.

Ne samo da je „istorijskih činjenica“ beskrajno mnogo, nego se one mogu i interpretirati na beskrajno mnogo načina, tako da svaki istoriografski prikaz nekog događaja iz prošlosti nužno polazi od neke poente, teze ili paradigme koju hoće da afirmiše, a čija primarna uloga nije da slušaoce natera da usvoji neki istinosni stav o sudbinskim izborima iz prošlosti, već da usvoje vrednosni stav o sudbinskim izborima u budućnosti.

„Ali dobro“ – pitaće neko – „ako Branković nije oklevetao Obilića, ako nije izdao srpsku vojsku na Kosovu, nego se povukao sa polja bitke uz teške gubitke, ako nije postao turski vazal ili bar nije prihvatio osmansku vlast, kako onda ne temeljimo svoju istoriju na lažima kada ga proglašavamo za najvećeg srpskog izdajnika?“

Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, treba da primetimo koliko su sve ove tvrdnje zavodljive. Mi nemamo nikakve podatke o odnosu Brankovića i Obilića izvan narodnog predanja, pojam „izdaje“ je vrednosni, a ne deskriptivni pojam, a Branković je izvukao živu glavu u bici u kojoj je cvet srpske aristokratije na čelu sa njenim igemonom i arhontom Lazarom odlučio da polaganjem glave na panj svedoči svoju veru.

Dakle, nisu ni činjenice nekakve opale kruške koje samo treba pokupiti iz trave, one itekako podležu vrednosnoj interpretaciji, predrasudama i moralnim nazorima našeg vremena.

Ali još važnije – kosovska legenda uopšte i nije svedočanstvo o Kosovskoj bici, već jedna kondenzovana, destilovana i prečišćena povest (sic!) o tome kako su Srbi izgubili svoje zemaljsko carstvo  i kako su kao narod usvojili zavet služenja Nebeskom Carstvu kao način da spasu dušu i opstanu kao istorijski (sic!) činilac i subjekat. Brankovićev famozni produženi otpor Turcima trajao je osam godina, kolektivni otpor srpskog naroda zadojenog kosovskom legendom trajao je vekovima i završio se veličanstvenom obnovom državnosti, proterivanjem svih stranih carstava sa srpskih zemalja i potpunim oslobođenjem i ujedinjenjem srpskog naroda pod srpskim kraljem.

Svetac pokrovitelj čuvara glave na ramenima

Kada „činjenice“ o „oklevetanom Brankoviću“ pogledamo sub specie aeternitatis (a to je jedini relevantan referentni sistem za epiku), teško je oteti se utisku da je u pitanju kudikamo veća manipulacija i laž od bilo kakve štete koja nanesena časti i ugledu jednog od mnogih velikaša u dugoj srpskoj istoriji. Jer, još jednom, „istorijska istina“ koja se na njegovom primeru proglašava nije deskriptivna, nego je normativna – njen cilj nije da Srbi izmene svoja uverenja o prošlosti, nego da donose drugačije izbore u budućnosti.

Vuk Branković tako postaje gromobran za sve moderne srpske kalkulatore, kolaboracioniste i kvislinge, koji, skrivajući se iza njegovog portreta u crkvi Bogorodice Perivlepte u Ohridu, ponavljaju sve ono što su nam ponavljali naši istorijski okupatori, spahije i kolonijalni gospodari – „da čuvamo glavu na ramenima“ („Nemci su to“), da „ne budemo nerazumni“, da „ima dana za megdana“ i da „treba samo sačekati bolje okolnosti“, pa će nam sloboda, dostojanstvo i blagostanje velikodušnim gestom nekog dobronamernog zemaljskog padišaha kao zrela jabuka sami pasti u krilo. U pitanju je otvorena manipulacija, koja iza dostojanstvene slike blagorodnog viteza (i turskog vazala) Stefana Lazarevića krije sliku poniženog i bednog kmeta Simana koji piše pismo Franji Josifu da mu vrati njegovu otetu zemlju.

„Istorijski Vuk Branković“ se tako na naše oči iz oklevetanog srpskog velikaša pretvara u Antilazara, cara Carstva zemaljskog i sveca pokrovitelja svih srpskih kukavica, konvertita i čuvara glave na ramenima. Hegel bi to nesumnjivo nazvao lukavstvom Uma – srpski istoričari, u plemenitoj nameri da isprave istorijsku nepravdu, dali su izdajnicima Srpstva mogućnost da zacementiraju Brankovića u ulozi onog Ćopićevog simbola najcrnje izdaje.

U tom kontekstu, Lazar nije najveći srpski vladar zato što je upravljao najvećom zemljom, pobedio u najviše bitaka, niti nakupio najviše blaga u državnu riznicu, nego zato što je od svih srpskih vladara najviše inspirisao Srbe da budu Srbi i da rade sve ono po čemu su Srbi istorijski (sic!) najprepoznatljiviji – da se kolektivno opredeljuju za Carstvo nebesko svaki put kad im neki zemaljski sultan pripodnese čizmu da je poljube.

Mutatis mutandis, Branković nije najveći srpski izdajnik zato što je preživeo Kosovo, nego zato što ga svi srpski izdajnici koriste kao štit da opravdaju svoje sramotne izbore i omalovaže svoje sunarodnike čije podvige nemaju hrabrosti da ponove.

Mit nije laž

Vidovdan se tako na još jednom nivou potvrđuje kao dan suštine, dan povesne istine, dan vernosti Bogu i narodu, a Kosovo kao – grdno sudilište. Vidovdan je lakmus-papir koji nepogrešivo pokazuje fine nijanse između mutljaga i magluštine istorije zemaljskih „za malena carstava“ i nepokolebljive svetlosti Carstva Nebeskog. Vidovdan je svetionik prema kome Srbi navode svoj brod kroz hridi i tesnace realpolitike i heteronomije. Taj svetionik nas je uspešno proveo kroz paklena iskušenja i stradanja, samo da bi se danas neki Srbi, uživajući u najvećem blagostanju i izobilju koje je naš narod ikada video svojoj novovekovnoj istoriji, bacali kamenjem na „kosovsku mitomaniju“, smatrajući, valjda, da ih Lazareva kletva sprečava da sebi i svojoj deci obezbede još više „i u polju šenice bjelice, i u brdu vinove lozice“.

Uz dužno poštovanje prema srpskim istoriografima, Vidovdan je primer na kome i oni mogu da nauče da istina nije prosto serija tačnih iskaza i materijalno potvrdivih činjenica, i da se istina ne može braniti tako što se mit proglašava za laž. Mit je istina višeg reda, univerzalna istina za vekove, jednako primenjiva na bitku iz 1389, narodni zbor 1804, ili atentat iz 1914. godine.

Pritom, nije čak ni reč samo o istini kako jedan narod kroz istorijska iskušenja čuva svoju samosvest i žeđ za slobodom – u srži tog mita i dalje stoje materijalne, ovozemaljske činjenica. Lazar je stvarno izgubio glavu na Kosovu, a Branković se svoju stvarno sačuvao. Junak koga mi znamo kao Miloša Obilića je stvarno ubio Murata. A Marko Kraljević se stvarno nije pojavio na Kosovu i stvarno je bio i turska pridvorica, i srpska perjanica. Mit je tu samo da razveje ovozemaljske magluštine i da ih pokaže u večnoj svetlosti, „ne onakve kakvim se čine, nego onakve kakvi jesu“.

Dan videla

Vidovdan se tako – u najdoslovnijem smislu te reči – potvrđuje kao Dan videla, dan na koji sve dolazi na svoje mesto, na koji se vidi „ko je vjera, a ko je nevjera“, „ko je kadar da dovijek živi“, a ko nastavlja da „rđom kapa dok mu je koljena“. O tome svedoči i frustrirajuća činjenica da srpske vlasti ni u Srbiji, ni u Republici Srpskoj (o Crnoj Gori da ne govorimo) nemaju hrabrosti da na bilo koji način organizovano obeleže ovaj praznik, niti da ga tretiraju kao najcrvenije od svih crvenih slova srpskog kalendara.

O Vidovdanu sve izlazi na videlo, pa se tako i srpski narod pokazuje (još uvek) nedostojnim svojih istorijskih zadataka. I sama činjenica da naši vlastodršci, toliko skloni da bezbedno srbuju i bezbedno mašu zastavama i nacionalnim simbolima, obigravaju oko Vidovdana kao đavo oko krsta svedoči da su svesni njegove težine, da su svesni i Lazareve kletve i onog „mesta gde je mučno i da se zbori“ koje je Dante spremio za izdajice Boga i roda svog.

Na Vidovdan nema igre, nema simulacije, nema bezbednog srbovanja. Ako nisi kadar da na Vidovdan budeš Lazar ili Miloš, možeš biti samo – Branković. A koliko god Brankovića prali i relativizovali, Srbi i dalje nisu orni da to prokletstvo navuku sebi na vrat. I zato čekaju trenutak kada ćemo svi biti dostojni Lazara i Miloša. I Karađorđa, i Njegoša. I Principa. A Vidovdan je Srbima uvek pri ruci – dolazi svake godine 15. juna po starom kalendaru. Ako ga ove godine nismo bili dostojni, već dogodine možemo da ga obeležimo kako priliči. Na Gazimestanu. Ili u Prizrenu.