Ubiti Trampa, ili: Od genocida do litijuma
Ako je transatlantska zajednica izolovana od sveta, kao što piše Viktor Orban u svom izveštaju Šarlu Mišelu, čemu služi nemački blickrig na srpski litijum
Ima nekoliko upadljivih sličnosti između (na žalost uspelog) atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića i (na sreću neuspelog) atentata na bivšeg i možda budućeg predsednika Amerike Donalda Trampa. Na obojicu je, naime, snajperom pucano s lokacija koje su nadležne bezbednosne službe prethodno identifikovale kao nebezbedne. Ali ih svejedno nisu obezbedile. Da bi onda te iste nadležne službe likvidirale osumnjičene atentatore; zgodno, s obzirom na onu notornu biološku činjenicu da mrtva usta ne govore.
I Đinđić i Tramp su, svaki na svoj način, ugrozili isti poredak; Đinđić zbog Kosova i Metohije, Tramp zbog toga što u pitanje dovodi svu tu politiku koja je, pored ostalog, i dovela do njihove okupacije našeg Kosova i Metohije. I ko zna da li će ikad do kraja biti raskrinkana uloga dotičnih američkih (i njima srodnih britanskih) službi čijih tragova ima posvuda oko ubistva Zorana Đinđića. A to su iste službe koje su atentatora na Trampa ubile tek kad je izvršio atentat na Trampa. I promašio samo zato što je on u poslednji tren skrenuo pogled.
Što se pak toga tiče, stvarno je naivno poverovati da je sve to proizvod slučajnosti i nestručnosti: ubica s oružjem i merdevinama prolazi par stotina metara kroz ograđeno područje; penje se na zgradu koja nije samo označena kao potencijalno rizična za štićenu ličnost – jer se odatle pruža direktan pogled na nju – nego je i zborno mesto policijskih timova koji su tu da bi štitili ličnost Donalda Trampa. Da li su štitili Trampa, ili atentatora na Trampa dok ne obavi svoj posao?
Pola sata tokom kojih se atentator Tomas Metju Kruks slobodno šeta nakon što je identifikovan kao sumnjiv, dva minuta tokom kojih se pred kamerama mobilnih telefona on namešta da puca i niko ne preduzima ništa, nesuvislo objašnjenje da agenata Tajne službe na krovu nije bilo jer je mnogo strm pa da se ne okliznu i padnu, iako su agenti te Tajne službe u atentatora posle atentata pucali s krova koji je znatno strmiji, i sa koga su ga sve vreme i posmatrali – sve to samo dodatno doprinosi utisku da nisu u pitanju slučajnosti i nestručnost. Nego da su nadležni službenici nadležnih službi imali nalog da ne reaguju dok ne dobiju nalog da reaguju. Tako što će ubiti označenog ubicu (u pokušaju) shodno pomenutom principu mrtvih usta koja ne govore.
Isti ovaj poredak – ta duboka država koja se prostire širom obaveštajnog, vojno-industrijskog, političkog i medijskog prostora – Trampovu je predsedničku kandidaturu minirao još 2015. i 2016. godine. Pa su sabotirali čitav njegov predsednički mandat. A onda su ga i pokrali u direktnom prenosu, na očigled čitavog sveta na izborima 2020. Usledili su sudski procesi, čak i hapšenje. I ništa od toga im nije pomoglo da zaustave Trampa. Da bi se onda desilo ovo. Ovo nije izraz snage tog sistema duboke države, nego njenog dubokog očaja. Više nisu u stanju da kontrolišu procese čak ni u toj svojoj državi, pa zato i moraju da pribegnu ovako očajničkim merama.
Šta god da Tramp na kraju uradi ili ne uradi ako doživi tu priliku – sve i ako razočara, što je najverovatniji među mogućim ishodima – taj zaključaj o očaju vlasnika dosadašnjeg sistema duboke države ostaje i najvažnija među važnim poukama Trampovog slučajnog preživljavanja.
Na istu ovu okolnost, inače, ukazao je i mađarski premijer Viktor Orban u javnom izveštaju predsedniku Evropskog saveta Šarlu Mišelu posle svoje hrabre mirovne turneje i razgovora s Vladimirom Putinom, Si Đinpingom i Donaldom Trampom. "Transatlantska zajednica izgubila je uticaj na Globalni jug i postala izolovana u svetu zbog svog stava prema Ukrajini", napisao je Orban.
U ovim okolnostima, izolovana i onako očajna, ta transatlantska zajednica i duboka država kojoj je podređena u meri u kojoj su joj podređene Evropska unija i Nemačka – tako da ne sme ni da pita ko je uništio "Severni tok", na primer – upravo su izvršili svojevrsni blickrig na Srbiju i naš litijum. Vrtoglavom brzinom, u samo par dana, prošli smo put od ukidanja zabrane istraživanja litijuma do samita sa Nemačkom i Evropskom komisijom i potpisivanja memoranduma o eksploataciji tog litijuma.
Nikad nije prijatno kad se nemačke zastave zavijore Beogradom, uostalom, bude neprijatne uspomene. Ali je naročito neprijatno što se vijore već sada, ni dva meseca nakon što je ta ista Nemačka inicirala rezoluciju o Srebrenici i Srbima kao genocidnom narodu. Da bi joj na to bilo zaprećeno rezolucijom o nemačkim zločinima nad Srbima zajedno sa rezolucijom o nemačkim zločinima nad Rusima. Ali Srbija je nakon toga u Ujedinjenim nacijama odlučila da glasa protiv Rusije. Sa Nemačkom.
Na stranu sad ovako principijelna borba za naše državne i nacionalne interese čija pragmatičnost izaziva blagu mučninu praćenu vrtoglavicom, nego, šta ćemo sa litijumom? Koji sad kao da postaje centralni element naše (geo)politike.
Da li je litijum naša životna šansa, ili smrtna presuda? Upravo u toj dilemi krije se i ono ključno pitanje – da li je moguće pomiriti ekonomsku opravdanost sa ekološkom održivošću njegove eksploatacije? Ovo ključno pitanje života i smrti jednog naroda i njegove zemlje zahteva ozbiljan i stručan odgovor kome se mora verovati.
Na samitu u Beogradu nemački kancelar Olaf Šolc trudio se da nas uveri kako će biti poštovani svi evropski standardi zaštite životne sredine. Ali je priznao i da je Nemačkoj neophodan srpski litijum. Da li je Nemcima više stalo do naše životne sredine, ili do našeg litijuma? Odgovor smo, što se tiče životne sredine, dobili još 1999. kada su nas obasipali osiromašenim uranijumom…
Sličan stepen poverenja u njihove namere izaziva i korporativna reputacija "Rio Tinta" – profit ne sme da trpi – a da i ne podsećamo na sve poprilično gorko dosadašnje iskustvo sa ostalim garancijama koje smo imali prilike da dobijemo od Zapada. Zaključno s garancijom da će biti osnovana Zajednica srpskih opština i da Srbe na severu Kosova neće goniti kao zečeve nakon uklanjanja barikada. Gone ih kao zečeve, Zajednica srpskih opština nije osnovana, a Zapadu se ne sme verovati.
Ili je ovo vešt (geo)politički manevar kojim, vezujući se za Nemačku onim što je Nemačkoj preko potrebno, Srbija povećava svoju cenu? Pa time sebi obezbeđuje i nešto povoljniji tretman u kontekstu rešavanja ukupnog srpskog pitanja. Upravo se takve bojazni izražavaju u Prištini, ali moralo bi u tom smislu da se desi i nešto konkretno na terenu da bi se to tumačenje učinilo uverljivijim…
Ili se, nasuprot tome, ovakvim vezivanjem za Nemačku vezujemo još dublje za onaj deo sveta koji je izolovan od čitavog ostatka sveta? I to uz nadzor američkog ambasadora Kristofera Hila prilikom potpisivanja memoranduma o litijumu. U trenutku kad njegovi poslodavci moraju da pribegnu onakvom očajničkom potezu kakav je Tramp osetio na svojoj koži, to jest, uhu. Kao da '45, takoreći, idemo u Nemce…
Što ne znači i da litijum koji imamo ne treba da iskoristimo čim to bude i ekološki opravdano, ne samo ekonomski. Ali jedino u sopstvenom interesu. A ne zarad profita "Rio Tinta" i potrebe Nemačke da nas pretvori u svoju sirovinsku bazu. Koja mora da bude dovoljno jeftina da bi se njima isplatila. Može li to da se isplati nama?
