Neka druga Srbija, ili: I Amerika traži litijum

Bilo je očekivano skoro koliko je i pokvareno. Zabrinutu mogućnošću da "Rio Tinto" između svog profita i naše životne sredine izabere da žrtvuje ono što mu ne donosi planiranu zaradu, masu naroda prošle subote u Beogradu povele su neke osobe koje ne znaju, ka cilju koji ne znaju. Srećom, na kraju se sve okončalo standardnim osećajem da je propuštena još jedna idealna prilika da se okupljena energija upotrebi – ili zloupotrebi – za nešto više od obične zajedničke šetnje gradskim ulicama.

To više mogli su da budu neredi čiji bi ishod bila destabilizacija države – toliko se zna o sadržini upozorenja koje je zvaničnim putem iz Moskve stiglo u Beograd; detalji planirane operacije ostali su među službama nadležnim za to. Pa su one shodno tome i postupile, i neredi su sprečeni i pre nego što su započeli.

Da nije nezamislivo da se prošle subote dešavalo baš ovako nešto što nije moglo da se vidi, uostalom, može da se nasluti već i iz toga što se ispostavilo da su organizaciju skupa odnekud preuzele pomenute osobe koje okupljeni za to nisu ovlastili. Aktivisti organizacija koje finansira Zapad. Dok utisak o njihovom planu (zlo)upotrebe okupljenog naroda, koji im je možda pošao naopako jer je provaljen pre vremena zahvaljujući Rusiji, dodatno pojačava nesuvislo objašnjenje koje su ponudili kad je protest uveliko trajao, da neće da otkrivaju kuda nameravaju da idu s Terazija kako policija ne bi stigla da se organizuje. Kao da nije imala više nego dovoljno vremena da se organizuje i prestigne kolone pešaka kada je napokon otkriveno da idu prema Prokopu i železničkoj stanici na Novom Beogradu.

Ili je, u svetlu informacije iz Moskve i identiteta samozvanih organizatora skupa iz NVO sektora koji se lažno predstavljaju kao mladi iz Srbije a samo su ona druga Srbija, moguća i varijanta da je zbilja planirano nešto sasvim drugo, što je zaista zahtevalo tajnost, pa je originalni plan načina na koji će biti iskorišćena narodna briga zbog litijuma i "Rio Tinta" zarad nekih sasvim drugačijih potreba onda menjan u hodu kad se shvatilo da je akcija otkrivena…

Iako, naravno, ne treba isključiti ni mogućnost da je u pitanju obična nekompetentnost, štošta drugo što se događa u vezi sa srpskim litijumom pojačava uverenje da je igra još i kudikamo do znatno kompleksnija nego što deluje na prvi pogled.

Pre svega, nije jasno opovrgnuta tvrdnja "Blica" da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić sa svojim saradnicima govorio o "đubradi iz 'Rio Tinta'" i o "bednicima iz EU koji igraju dvostruke igre", te da "postoji ogromno ogorčenje kod Vučića prema EU jer su, svi osim nemačkog kancelara Olafa Šolca, 'slagali sve što su rekli'".

Šta je time hteo da kaže ako je to zaista rekao?

Pa je zatim tu i zelena Nemica Franciska Brantner, državna sekretarka za nabavku sirovina pri njihovom Ministarstvu ekonomije, koja otvoreno priznaje da "originalni planovi 'Rio Tinta' u Srbiji nisu zadovoljavali naše standarde zaštite sredine", i – barem podjednako važno – navodi da oni, nemački Zeleni, "oduvek podržavaju civilno društvo u Srbiji" i da su, "kako bi ga ojačali", "naveli 'Rio Tinto' da uspostavi stalni savetodavni odbor organizacija civilnog društva". Isti oni što su se pojavili kao nezvani organizatori beogradskog protesta, ili neki drugi koji su im samo slični a slučajno imaju iste finansijere? Što samo pojačava opasnost da ostali koje su prošetali s Terazija do Prokopa i Novog Beograda ispadnu korisni idioti koji imaju plemenite pobude a nemaju svest da to neko zloupotrebljava.

I to u sopstvenom geopolitičkom interesu o kome je sekretarka Brantner istom prilikom u "Tages cajtungu" progovorila prilično otvoreno. "Dobro je da na evropski način kopamo i obrađujemo evropske rezerve", kazala je, kao da zemlja u kojoj se te rezerve litijuma nalaze nije srpska nego njihova, evropska. A "na taj način", precizirala je, "mi sprečavamo Kinu da izvrši veći uticaj na važne evropske" – opet ne kaže srpske – "izvore sirovina". Pitanje nije "da li će projekta biti ili ne", već, "da li će 'Rio Tinto' sprovesti projekat sa evropskim partnerima, ili će to učiniti Kinezi?"

O geopolitičkoj je borbi, dakle, reč. Dok mi samo imamo sreću da budemo njeno poprište jer posedujemo litijum u svojoj zemlji koju Nemci već svojataju kao evropsku.

Pa je utoliko interesantnije što se pravo niotkuda na istu temu izjasnio i zvaničnik Stejt departmenta Džefri Pajat, pružajući podršku Projektu Jadar. Očigledna intriga, naravno, sastoji se u tome što je još onomad u Kijevu u čuvenom presretnutom razgovoru s Viktorijom Nuland on saopštio šta misli o Evropskoj uniji i njenim interesima, citat preskačemo da bismo izbegli psovku. Pa je utoliko važnije pitanje čije interese ovom prilikom on zagovara; Amerika je, naime, Nemačkoj već uništila "Severni tok", i to nije učinila iz ljubavi prema nemačkim interesima i njihovom razvoju. Organizaciju onih tobožnjih mladih iz Srbije, inače, finansiraju i Nemci i Amerikanci. I samo oni mogu da znaju ko je tu kupio više uticaja i sa kojim ciljem…

U svakom slučaju, pobrojali smo ovde samo ono što znamo da ne znamo, a ko zna šta sve još i ne znamo da ne znamo. Dok se sve to ne utvrdi, očigledno, ne bi valjalo donositi bilo kakve odluke, nego razgovarati o njima. Kao u Malom Zvorniku; razume se, ako su svi zainteresovani uistinu i dobronamerni kao što tvrde da jesu.

A glas ovog naroda o njegovoj zemlji jasno se čuo prilikom dočeka srpskih olimpijaca u Beogradu. "Veseli se srpski rode", međutim, nekima je i zasmetalo. Takvi, sigurno, srpsku zemlju ne brane iz ljubavi, tim pre što i ne brane sve srpske zemlje nego samo pojedine. Pa i o tome treba misliti dok pokušavamo da dokučimo koji su to bednici koji igraju dvostruke igre, i u čijem interesu koji nije naš…