Okupacija i crvene linije, ili: Ko s đavolom tikve sadi

Očekivalo se proglašenje okupacije Kosova i Metohije otkako je medijima bliskim vlasti dojavljeno da je i takva opcija na stolu. Umesto toga, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u petak predveče predstavio pet poteza koje će u narednom periodu Srbija povući povodom okupacije Kosova i Metohije. Što može da bude dobar, ali samo prvi korak ka njegovom oslobađanju…

Stvar je, razume se, u tome što ovako više ne može u odnosu na teror Aljbina Kurtija i Zapada koji ga neiskreno kritikuje i iskreno podržava, a verovatno i podstiče, u svemu što radi da bi Srbima život na Kosmetu učinio nepodnošljivim. Kako bi ih etnički očistio kao smetnju na putu evroatlantskih, NATO integracija otetog Kosova. Tako da Srbima sad preti baš ono što se predsednik Srbije u više navrata javno zarekao da neće dozvoliti; "Oluja", naime, kao što nažalost znamo, može da bude sprovedena u jednoj spektakularnoj izbegličkoj koloni, ali može i da se odvija kao ova Kurtijeva, malo po malo svakodnevnim iseljavanjem i terorom da to podstakne, a da ne izazove isuviše spektakla odjednom jer bi onda možda morala da usledi i spektakularna uzvratna reakcija. Kako god, planirani ishod je isti. Što će reći da je poslednji čas da se reaguje.

Zašto, onda, nije proglašena okupacija Kosova i Metohije? Predsednik Srbije pružio je međunarodnopravno objašnjenje posle koga, ako je već tako, ostaje nejasno samo zašto se, uopšte, s tom idejom koketiralo u javnosti u ona 72 sata između najave Vučićevog obraćanja i Vučićevog obraćanja. Možda je i to imalo neku svrhu, recimo, testiranja raspoloženja domaće javnosti ili inostranog neraspoloženja i posledične reakcije…

Međutim, kad smo kod toga, vredi zapaziti i da se u sklopu petog među "našim potezima" – a to je najavljena Odluka o nelegalnosti svih organa i institucija obrazovanih na Kosovu i Metohiji nakon nelegalno jednostrano proglašene nezavisnosti, i nepostojanju svih njihovih akata koji su doneti ili će tek biti doneti – ukazuje i da je "sličan postupak preduzet po završetku Drugog svetskog rata, kada je zakonom proglašena nevažnost pravnih propisa donetih (…) za vreme neprijateljske okupacije".

Što bi moglo da znači i da ovom prilikom, ako i nije formalno proglašena neprijateljska okupacija Kosova i Metohije, jeste proglašeno nešto slično tome – čim je predviđen i sličan postupak. Razume se, uz očiglednu razliku koja se sastoji u tome što smo onomad zajedno s Rusima oterali okupatore. Istorija je, naravno, učiteljica života.

U svakom slučaju, pogledamo li kudikamo šire od formalno-pravnog značenja proglašavanja okupacije i implikacija takvog postupka, uočićemo i da se zavodljivost ove ideje naročito sastoji u tome što bi sam taj čin proglašenja okupacije predstavljao oslobođenje – od dosadašnje prakse tihog ali upornog popuštanja koja nas je i dovela do ovog poslednjeg časa da se reaguje. Ako već ne želimo da bude prekasno.

Pa u svetlu te potrebe za prekidom dosadašnje prakse i treba sagledati najavljenih pet poteza koje Srbija namerava da preduzme. Da li oni prekidaju dosadašnju praksu koja se evidentno pokazala kao nedovoljna da zaštiti Srbe na Kosovu i Metohiji pred terorom kome su izloženi?

Najavljene mere deluju prilično razrađeno i dovoljno konkretno da bi – i pre nego što počnu da se primenjuju i daju nekakav efekat – unapred smele da se odbace kao puka predstava za umirivanje javnosti. Što ne znači i da samo zbog toga javnost treba da bude mirna, to jest bezbrižna. Naprotiv. Tim pre što i sam predsednik Vučić predviđa da će postati još i gore jer nam još nisu sasvim okupirali zdravstvo i školstvo na Kosovu i Metohiji.

Ali, idemo redom.

Pogledamo li detalje onoga što je predstavljeno u petak predveče, videćemo da "Kosovo i Metohija kao područje posebne socijalne zaštite" i "Otpornost srpskih institucija na Kosovu i Metohiji" – najavljeni potezi dva i tri – predstavljaju mere pokušaja delimičnog saniranja štete koju prave terorističke akcije Aljbina Kurtija s logističkom podrškom Zapada. Da se našem narodu koliko-toliko olakša opstanak tamo gde je sve ugroženiji.

Četvrti najavljeni potez – "Uspostavljanje posebnog Tužilaštva" da goni one što po Kosovu proganjaju Srbe ako im padnu šaka – otvara intrigantnu (i osvežavajuću) mogućnost da više nećemo sedeti sasvim skrštenih ruku dok Srbe love kao zečeve kao što su se i pribojavali jer su znali da ni Kurtiju ni NATO-u ne smeju da veruju.

No, naročitu pažnju izazivaju već pomenuti potez pet – onaj o nelegalnosti njihovih organa i odluka u okviru koga je pomenuta reč okupacija – i potez broj jedan, "Povratak na Status Quo Ante", dakle, pre povlačenja policajaca, sudija, tužilaca i ostalih Srba iz institucija takozvanog Kosova. I to ponajmanje zato što predstavlja svojevrsno priznanje da su svim tim ljudima koje sad love kao zečeve mnogo više štete nego koristi donele odluke da se poveruje garancijama NATO-a. Kojih su se i plašili upravo zato što su znali da Kurtiju i NATO-u ne smeju da veruju. To je, zaboga, poznato odavno: ko s đavolom tikve sadi…

Potezi jedan i pet, elem, naročitu pažnju izazivaju zato što su nedorečeni te možda donose nešto novo što se tiče pristupa Srbije. Naime, valjda je unapred jasno da "hitno, neodložno i konačno" i "bez daljih političkih smicalica i igara", kako tamo piše, Zajednica srpskih opština neće biti formirana samo stoga što smo to i ovom prilikom zatražili. Te iz te žalosne, ali dovoljno precizne prognoze da od toga opet nema ništa, i pitanje – koji je u tom (predvidljivom) slučaju naš naredni korak? I, kad smo kod toga, kakve sve implikacije sa sobom nosi peti potez o nepriznavanju svih njihovih nelegalnih organa i odluka? To je ostalo nedorečeno, i tu leži nada da nedorečeno to nije ostalo zato što nije predviđeno ništa, nego zato što nije svrsishodno da se okupatoru unapred kaže šta je predviđeno.

Uostalom, što se toga tiče, videćemo. Ali treba spomenuti i da je najavljeno ponovno podnošenje zahteva za povratak srpske vojske i policije na Kosovo i Metohiju shodno Rezoluciji 1244. Ne zbog toga što iko ima iluzije da će okupatori tako nešto dozvoliti – neće, zato i jesu okupatori, i prevaranti jer ne poštuju ni ono što su sami napisali – nego zato što ćemo i tim zahtevom pokazati da od Rezolucije 1244 nismo odustali.

Podjednako važno, istom je prilikom obraćanja naciji predsednik Vučić ponovio i da samozvano Kosovo u Ujedinjene nacije – neće ući. Čime nije samo ponovio da te, za nas najpogubnije među pogubnim odredbama sporazuma iz Brisela i Ohrida, ne važe. Nego je time opovrgao i tvrdnju Miroslava Lajčaka – izgovorenu uz obilje sumnjive neodređenosti – da je te svoje crvene linije Srbija povukla. Biće da ipak nije, jer je dotična crvena linija upravo podvučena ponovo. I ta bi priča sad trebalo da bude stavljena ad akta barem do prve naredne prilike.

A do tada ostaje da pokušamo da odgonetnemo šta se oko toga tačno događalo – ako ima dima gde ima i vatre, i otkud sve to baš sada kad smo dobili poziv na samit BRIKS-a, možda je i slučajno, ali šta ako nije – i kakvu (prevarantsku) igru opet igra Evropska unija. Budući da je pregovaračko Poglavlje 35, koje se tiče Kosova i Metohije, nakon Ohrida proglasila za tajno a da javnost o tome nije ni obavestila. Šta najednom kriju, ako nemaju šta da kriju? Na otvaranju (za javnost) Poglavlja 35 trebalo bi da insistiraju svi koji ne žele da saučestvuju u dotičnim nečasnim radnjama prikrivanja i podvale...

U svakom slučaju, kako rekosmo, pet najavljenih srpskih poteza mogu da predstavljaju dobar prvi korak u oslobađanju Kosova i Metohije od okupacije. Koja nije proglašena i formalno ali je to ne čini manje surovom. Međutim, ako stvarno pokušavamo da sačuvamo relativno podnošljiv život Srba na Kosovu i Metohiji – i Kosovo i Metohiju u Srbiju – otpor okupatoru ne sme da se svede samo na Aljbina Kurtija.

Kalkulacija je, u tom smislu, prilično očigledna. Ako, naime, nije Kurti sam sve ovo smislio, nego u tome ima i logističku podršku Zapada, onda i Zapadu mora da se odgovori koliko i Kurtiju. Razume se, asimetrično i u skladu s mogućnostima. A svakako tako što će Zapad biti jasno obavešten, tako da razume, da business as usual više nije moguć. Da ne možemo da sarađujemo kako su navikli – uglavnom na korist Zapada, inače – dok im se istovremeno suprotstavljamo povodom Kosova i Metohije. Zato što nas je upravo to i dovelo do ove situacije u kojoj je goli opstanak Srba na Kosovu i Metohiji opasno ugrožen.

Predstojeći samit BRIKS-a u Rusiji, kao sve uverljivija alternativa tom poretku koji je Srbe ugrozio do nestanka, predstavlja izuzetnu priliku da na delu pokažemo koliko smo ozbiljni u nameri da to ne dozvolimo…