Srbija je ovih dana u Njujorku na Generalnoj skupštini UN-a nastavila svoju geopolitičku igru između onoga što hoće i onoga što sme. Ali najvažnija vest u tom pogledu stigla je putem televizijskog kanala "Rusija 24"…
I dok je izvesni prvi gospodin Prindon Sadriju bio jedini muškarac na prijemu za prve dame koji je u Njujorku upriličila Džil Bajden; dok je predsednica samozvanog Kosova Vjosa Osmani u svojstvu slepog putnika pri Ujedinjenim nacijama, uz Džoa Bajdena, Kira Starmera i Vladimira Zelenskog bila na antiruskom skupu podrške Ukrajini; i dok se taj bračni par Vjosa Osmani – prvi gospodin Prindon Sadriju uzbuđeno slikao sa bračnim parom Hilari i Bil Klinton i sa saučesnikom u njihovom zločinu Veslijem Klarkom, predsednik Srbije Aleksandar Vučić odlikovao je ambasadora Rusije pri Ujedinjenim nacijama Vasilija Nebenzju. Koji je tom prilikom podsetio da je Kosovo srce Srbije, što će pored ostalog reći i da Osmani i Sadriju tamo, u Njujorku među ujedinjenim nacijama, nemaju šta da traže.
I prigodno bi bilo da se istom prilikom predsednik sastao i sa Nebenzjinim šefom ruske diplomatije Sergejem Lavrovom. Lavrov je pak, susretom sa šefom diplomatije NATO članice kao što je Mađarska, pokazao da i to može da bude. Vučić se sastao i sa Peterom Sijartom, i, na primer, sa Lavrovljevim i Sijartovim kineskim kolegom Vang Jiem koji takođe zna da je Kosovo srce Srbije.
Ovo su bili susreti koji su sasvim normalni – Ujedinjene nacije, uostalom, tome i služe – ali se u današnjem svetskom poretku moraju smatrati i iskazom izvesne do znatne hrabrosti. Koliko hrabrosti – toliko susreta. I obrnuto: ako iz raznoraznih razloga mora da izostane ono što je normalno kao što su pomenuti susreti, makar je jasno da je takvo stanje nenormalno. Kao i svi koji se za to zalažu.
Pa je u skladu s tim položajem između onoga što Srbija hoće i onoga što izgleda mora jer nema dovoljno snage da to neće, u svom govoru u Generalnoj skupštini predsednik Aleksandar Vučić primetio sve što je, naravno, potpuno tačno. I da je Kosovo srce Srbije; i da je na Srbiju Zapad izvršio agresiju; i da je tom prilikom otvorena Pandorina kutija i pogaženo međunarodno pravo o kome s toliko gneva tobožnjeg pravednika govore svi kojima su usta sad puna osude Rusije. Ali su ćutali u slučaju Srbije kad god nisu navijali da bude bombardovana i raskomadana. Kao što za to danas navijaju u slučaju Rusije. Iako je, kako je primetio i Vučić, "strašno glupo potcenjivati rusku vojsku, jer ko god je potcenjivao rusku vojsku, znamo kroz istoriju kako je prošao"… To je, razume se, zapažanje koje je do te mere normalno da se u onom okruženju Prindona Sadrijua, Džil Bajden, Veslija Klarka i Hilari Klinton očigledno mora smatrati gotovo revolucionarnim i evidentno drskim.
A opet, i kada je pred Ujedinjenim nacijama sve lepo rekao kako jeste, na kraju je Vučić dospeo do onog pogrešnog zaključka koji je bio očekivan utoliko što spada u kategoriju onoga što se, izgleda, mora još otkako su Klark, Klintoni i Bajden izvršili agresiju na našu zemlju a potom i prevrat koji nam je zemlju stavio na put evropskih integracija (skoro) po svaku cenu.
Srbija "iskreno želi da bude deo Evropske unije", poručio je predsednik iako je u nastavku te misli s punim pravom optužio Evropsku uniju da krši Povelju Ujedinjenih nacija, i to na naš račun. Što će reći da postoji nada da je neiskreno rekao da Srbija iskreno želi u Evropsku uniju, jer je cena toga Kosovo i Metohija. Drugim rečima, valjda to o posvećenosti evrointegracijama samo mora da se kaže, ne i da se uradi u okviru pomenute raspetosti Srbije između onoga što hoće i svega što (ne) sme.
Što se toga tiče, samit BRIKS-a u Kazanju u Rusiji sve je bliži. I sve je izvesnije da bi mogao da bude poprilično prevratnički i to na veoma poželjan način. Predsednik Rusije Vladimir Putin, naime, javno je potvrdio da članice BRIKS-a – skoro sve vodeće ekonomije sveta, o resursima i njihovom stavu da je Kosovo srce Srbije da i ne govorimo – stvaraju sistem plaćanja koji će biti nezavisan od dolarskog; detalji još nisu obelodanjeni ali sama činjenica da se o tome govori javno svedoči da se planovi nalaze u poodmakloj fazi. A njihova realizacija će, bez preterivanja, stvoriti novi svetski ekonomski poredak.
I ne samo ekonomski poredak. Ta jednačina je jednostavna makar i ako je njeno izvođenje u praksi (bilo) toliko komplikovano da se do juče činilo skoro nemogućim. Ukratko, najavljeni BRIKS sistem međusobnih plaćanja nezavisan od dolara i Amerike smanjiće zavisnost od dolara i Amerike – jer to više neće biti potrebno za obavljanje transakcija koje se direktno ne tiču dolara i Amerike. A zato će i uticaj Amerike postati manji, tim više što će neizbežno smanjenje uloge dolara izazvati i raznorazne ozbiljne posledice po državu čiji je dug već prešao 35 hiljada milijardi i nastavlja da raste sve vrtoglavije…
Pa će, shodno tom procesu smanjenja uticaja Amerike, na raznim stranama sveta biti i sve manje onoga što mora ili ne sme da se učini nasuprot onoga što se želi. Što za Srbiju predstavlja popriličnu istorijsku šansu.
Vladimir Putin je, kao što je poznato, Aleksandra Vučića (i) javno pozvao na samit BRIKS-a u Kazanju za manje od mesec dana. Odgovor se još čeka – baš zato što Srbija i dalje mora da napipava balans između onoga što hoće i što sme – i stoga sad naročitu pažnju privlači pomenuta vest TV kanala "Rusija 24". Vest glasi da je ministar Nenad Popović u razgovoru za rusku televiziju najavio da će predsednici Putin i Vučić razgovarati uskoro. Doduše, nije otkrio da li će razgovarati oči u oči u Kazanju kao što bi bilo normalno; ali će već i sam čin razgovora predstavljati emancipatorski raskid s neugodnom praksom uspostavljenom nakon početka Specijalne vojne operacije, odnosno tekuće faze NATO rata protiv Rusije. Posle 24. februara 2022, naime, sem usput onomad u Pekingu, zvanično, Putin i Vučić nisu razgovarali nijednom. Sada će se to promeniti.
I to će predstavljati važan iskorak oslobođenja od onoga što se (ne) sme ka onome što se hoće. Na putu ka novom svetu BRIKS-a u kome se ovakve dileme neće postavljati. Valjda ćemo tu zauzeti mesto koje nam se i nudi. Jer na prijemima za prvog gospodina Prindona Sadriju, Vjosu Osmani i Hilari Klinton za nas ionako nema mesta, izuzev u obliku posluženja.