Nije šija nego vrat, ili: Šta posle BRIKS-a?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ipak nije otišao na samit BRIKS-a u Rusiju i tako je Evropska unija postigla ono što je htela. Međutim, važnije je pitanje da li je time dobila i više nego što je tražila. I da li je htela ovo što (ni)je tražila.

Zato što se nije odazvao pozivu Vladimira Putina da dođe u Kazanj, naime, predsednik Srbije razgovarao je s predsednikom Rusije prvi put zvanično posle (preduge) dve i po godine. I obećao da će ga i lično posetiti već 9. maja iduće godine kada Rusija vojnom paradom u Moskvi bude slavila 80 godina pobede nad nacizmom u ratu koji vodi i danas.

A do tada je u Rusiju na BRIKS umesto Vučića otputovala delegacija od četvoro ministara u Vladi Srbije umesto, na primer, samo uobičajenog potpredsednika vlade Aleksandra Vulina. Koji, doduše, u Kazanju nije propustio nijednu priliku da napomene da se tamo nalazi u svojstvu Vučićevog ličnog izaslanika, dakle, svojevrsnog političkog alter ega kroz koga se obraća sam predsednik koji je na BRIKS-u bio (više ili manje opravdano) odsutan; ova okolnost, inače, nije promakla ni londonskom ”Tajmsu” koji – valjda s ozbiljnijim argumentima od onih koji proističu iz puke paranoje – izražava sumnju da bi u korist približavanja BRIKS-u Srbija mogla da otkači Evropsku uniju.

No, naravno, za taj poželjan koliko i revolucionaran (is)korak potrebni su i oni koraci za koje je ipak potrebno nešto manje geopolitičke kuraži. Kao što je, recimo, odazivanje na poziv na samit BRIKS-a; te stoga i pitanje da li je Vučić ipak mogao tamo. Ili makar predsednica Skupštine Srbije ili predsednik Vlade Srbije kao sledeći najviši zvaničnici naše zemlje.

Bio je tamo, na primer, predsednik NATO članice Turske Redžep Tajip Erdogan a generalni sekretar NATO-a Mark Rute kazao je da Turska ima to suvereno pravo da sarađuje s BRIKS-om. Doduše, Tursku je zadesio teroristički napad baš dok je Erdogan bio u Kazanju pa se ne sme odbaciti ni mogućnost da mu je time demonstrirano koliko zapravo suverenih prava jedna NATO članica sme da ima; tim pre što je prilikom povratka s BRIKS-a Erdogan optužio Ameriku da koristi terorističke organizacije u regionu za svoje interese…

A možda je i Turcima u okviru NATO poretka dozvoljeno ono što nije Srbima za koje važi specijalan tretman? Stvar je u tome što količinu naše geopolitičke kuraži, uključujući i njen mogući manjak, možemo precizno da utvrdimo samo ako znamo kakvoj smo pretnji (da ne idemo na BRIKS) bili izloženi. A to ne znamo, osim što je onaj entitet iz Brisela Peter Stano potvrdio da kontakti sa Putinom uopšte nisu dozvoljeni, tačka. Tako da znamo da je nekakve pretnje bilo.

Shodno tome: verovatno je interakcije sa BRIKS-om ovom prilikom i bilo manje nego što smo želeli, ali bilo je i znatno više nego što smo strahovali da će biti.

A vredi primetiti i nastavak sveg tog prinudnog plesa između želja, strahova i mogućnosti. Kad već nije bio s Putinom na samitu BRIKS-a, otvaranje BRIKS-a Vučić je demonstrativno obeležio s dva najveća Putinova prijatelja u Evropskoj uniji, premijerima Mađarske i Slovačke Viktorom Orbanom i Robertom Ficom. Ali je već sledećeg dana to morao da plati susretom s jednim od najvećih Putinovih neprijatelja u Evropskoj uniji, Poljakom Donaldom Tuskom. Koga je zauzvrat demaskirao kao dostojnog unuka onog svog dede, Hitlerovog vojnika, jer zahteva da se i mi s njim okrenemo protiv Rusije uprkos tome što nam je mesto sledeće godine u Rusiji da proslavimo pobedu nad tim njegovim dedom…

Uzgred budi rečeno, od Analene Berbok, preko Litvanca Gabrijelijusa Landsbergisa do dotičnog Tuska, da ne nabrajamo dalje, nešto ih je mnogo u Evropskoj uniji s takvim porodičnim nasleđem. Pa možda nije zgoreg misliti i o tome jer se još sećamo kako smo prolazili u vreme njihovih deda a iver ne pada daleko od klade.

*

U svakom slučaju, što se Kazanja tiče, uz sve koji su tamo došli kad su pozvani – od predsednika Kine Si Đinpinga i premijera Indije Narendre Modija do pomenutog Erdogana i generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Antonija Gutereša koji je svojim prisustvom pružio geopolitički alibi svima koji su u aktuelnim uslovima NATO pretnji otputovali u Rusiju na BRIKS –  izostanak Aleksandra Vučića sa skupa, osim propuštene dragocene prilike za susrete sa svetskim liderima, jedva da se primetio. Ne samo zbog prisustva ministarske delegacije i saveznika kao što je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik u Kazanju, nego, još važnije, zato što su se među zastavama (dovoljno) slobodnog sveta tamo našle i zastave Srbije i Republike Srpske. Kao jedine iz Evrope zapadno od Bresta.

Samit organizacije koja okuplja sve veći deo sveta i sve veći udeo u svetskoj ekonomiji i uticaju zaključen je deklaracijom koja sadrži impozantnih 13 hiljada reči i 134 tačke detaljne razrade veoma konkretnih inicijativa. One na delu pokazuju da rad na uspostavljanju novog, multipolarnog i zato pravednijeg sveta ne predstavlja puko praznoslovlje. Naprotiv. Tri stuba delovanja BRIKS-a – politika i bezbednost, ekonomija i finansije, kulturne i veze među ljudima – garantuju da je proces nastajanja novog sveta sveobuhvatan koliko i nezaustavljiv.

Ne računajući, razume se, one koji bi nas da zaustave i spreče da u tome učestvujemo ma koliko bismo koristi od toga mogli da imamo. Dok nam zauzvrat uvaljuju samo Tonina Piculu koji je, manirom deda Donalda Tuska i Analene Berbok, učestvovao u etničkom čišćenju mnogih Srba i to smatrao oslobađanjem; na stranu sad s njim, nego, oni koji su nam ga poslali, time što su baš njega poslali, pokazali su i kakvu su nam ulogu – predmeta čišćenja – namenili u okviru svog poretka.

Nije da to nismo znali i ranije, ali smo se pravili da to ne znamo pa smo na to pristajali. Ali ranije smo imali izgovor da nemamo mogućnost izbora – kakvu imamo sada u blizini BRIKS-a. A taj svet novih mogućnosti i pristojnog tretmana je u Kazanju pokazao da nastavlja da se razvija, sa nama ili bez nas. Za nas je bolje da to bude sa nama umesto bez nas.

U tom slučaju, uostalom, za bolje od Donalda Tuska i Tonina Picule i nismo. I neće nam njih dvojica za to biti krivi.