Evropski put Gruzije, ili: Železnička stanica u Novom Sadu i kružni tok kod Ušća

Pre jedno četvrt veka imali smo izvanrednu priliku da privatizaciju u Srbiji, jer je kasnila desetak godina u odnosu na ostale bivše socijalističke zemlje, sprovedemo tako što ćemo u obzir uzeti sva njihova iskustva. Pa da primenimo najbolja i izbegnemo najgora.

Naravno, tu smo priliku propustili te smo se rasprodali budzašto umesto da smo učili na tuđim greškama. Nismo naučili dok nije postalo prekasno. A mnogo kasnije smo, od Majkla Hadsona iz Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara, čuli i da je od 2000. pa u narednih desetak godina iz Srbije kroz privatizaciju legalno izneta barem 51 milijarda dolara…

S tim što, razume se, ta pljačkaška privatizacija nije sprovedena iz neznanja – osim našeg – nego zato što je baš tako i trebalo da bude. Tome je, naime, takva privatizacija i služila – da se obogate pojedini, a ne svi, to jest mi, narod ove zemlje – i nikakvo čudo što je sve izvršeno pod nadzorom MMF-a, Svetske banke i ostalih sličnih dobrotvornih ustanova za zbrinjavanje bogatih na račun onih koji to nisu; tome svi oni, uostalom, i služe. A u sklopu EU integracija to – čemu svi oni služe na naš pomenuti račun – zove se usklađivanje sa evropskim pravnim tekovinama koje nam mere svake godine u birokratskim Izveštajima o napretku koji, međutim, otkrivaju njihove stvarne namere.

Doći ćemo i do toga, premda o njihovim namerama i računicama, verovatno, sasvim dovoljno svedoči ”eksel” tabela Centralne banke Grčke koja pokazuje da su, nakon decenije mera surove štednje i rasprodaje svega što je imalo kupca, Grci sada još 120 milijardi evra dužniji nego što su bili na početku svoje dužničke krize… Neko je na tome zaradio, i eto zašto su svi pobrojani, od MMF-a do Evropske unije, i naterali Grke da zgaze svoju demokratiju – ozbiljan istorijski cinizam, inače – i da ipak prihvate ono što su prethodno na referendumu odbacili suverenom većinom.

No sve su to neke prošle lekcije, koje nismo uspeli da naučimo, o prirodi tog sistema kome zvanično težimo. Pametan uči na tuđim greškama; dovoljno pametan – na sopstvenim. Pa se postavlja pitanje koliko tačno glupi treba da budemo pa da ništa ne naučimo ni iz tuđih ni iz sopstvenih grešaka. Nadajući se, možda, da ćemo samo mi proći bolje od svih drugih. Uključujući i nas same. Drugim rečima: koliko još desetina milijardi dolara i zemlje imamo za rasprodaju?

Ipak, izgleda da imamo više sreće nego pameti. Barem stoga što smo suočeni s novim tuđim iskustvima da, možda, iz njih nešto naučimo.

Gruzija se u tom smislu ističe naročito. Podsetimo: to je ona zemlja koja je trebalo da posluži kao druga Ukrajina protiv Rusije. Obe su istaknute kao buduće NATO članice na NATO samitu u Bukureštu 2008; u obema je Pentagon otvorio biološke laboratorije; Mihail Sakašvili je i napao Ruse mnogo pre Vladimira Zelenskog pa je prvi i poražen neslavno.

U međuvremenu je pretežan broj Gruzina došao do zaključka da ih sav taj NATO put ka obećanoj Evropskoj uniji ne vodi ničemu dobrom, pa su shodno tome počeli i da glasaju za Gruzijski san umesto onakvog košmara. Zato Gruzija nije postala druga Ukrajina – drugi NATO front protiv Rusije – a premijer Irakli Kobahidze zauzvrat je, kao što je poznato, dobio pretnje smrću od jednog evropskog komesara. Ali i dovoljan broj glasova građana Gruzije da na izborima pobedi ubedljivo.

Ne smeju građani Gruzije da glasaju kako oni hoće, poručila je njima – a i nama, ako naučimo da učimo iz tuđih iskustava – Evropska komisija. Zato što su Gruzini glasali kako su hteli umesto kako su morali, prekidaju se pregovori o ulasku u Evropsku uniju. Tamo se glasa samo poslušno. U suprotnom sledi kazna, a ni latentna opasnost od obojene revolucije u Tbilisiju još nije otklonjena u potpunosti. A opet, imajući u vidu alternativu, prekid EU integracija definitivno nije i najgore što je moglo da ih snađe.

Ovakav evropski put Gruzije donosi i dragoceno saznanje o pravoj prirodi procesa EU integracija: reč je o prinudi, a ne o dobrovoljnom strateškom izboru domorodačkog stanovništva.

Uostalom, pouzdan je i zaključak iz Moldavije. Da pojednostavimo: nema ničega što Moldavija može da doprinese Evropskoj uniji pa da je ona zbog toga želi, osim njenog strateškog položaja da doprinese NATO-u protiv Rusije. Niti je Evropska unija privlači sebi zbog nesebične želje da pomogne moldavskom stanovništvu, jer, da to želi, za početak, ne bi produbljivala već duboku podelu u tom stanovništvu koja ne može da mu donese ništa dobro. Pa utoliko gore po njega usled navedene geografije i strateške potrebe NATO-a protiv Rusije.

A povrh svega toga stiže i onaj birokratski izveštaj Evropske komisije o Srbiji i njenom napretku u potčinjavanju Evropskoj uniji. Dobra vest je da nisu skroz zadovoljni. Loša: da moramo da ih zadovoljavamo sve dok želimo da im se pridružimo uprkos svemu. A to konkretno znači sve ono što već znamo, i de fakto priznanje samoproglašenog Kosova i sankcije Rusiji i raskid slobodnih trgovinskih odnosa s Kinom koji u Briselu izazivaju ”stratešku zabrinutost”. Suvišno je i naglašavati šta bi (dobro) sve to nama donelo, ukratko – ništa, i debeli minus povrh toga, teritorijalni i u novčaniku.

I ništa se tu, u njihovom pristupu nama, nikad neće promeniti u našu korist. Što će reći da možemo samo mi da se promenimo u našu korist.

Prekid samokažnjavanja evrointegracijama – jer nemamo još 51 milijardu dolara i zemlje za rasprodaju – predstavlja poželjan korak ka oslobađanju od opisane prinude i iznude. Da ponovo budemo svoji na svome. Pa da svoj patriotizam možemo da iskažemo time što ćemo raditi tako da naša zemlja bude sve bolja za nas umesto da služi nekom drugom.

Tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu zato predstavlja tešku, krvavu opomenu. Isto se – da ne čuje zlo, bez približnih posledica – odnosi i na onaj neprohodni kružni tok kod Ušća koji ovih dana frustrira beogradske vozače. Bez ikakve želje za politizacijom, pogotovo tragedije, ali, trijumfi nečije nekompetencije – tragičan u Novom Sadu i ovaj samo frustrirajući, beogradski – ne mogu da prođu bez utvrđivanja odgovornosti. Neko je potpisao nešto što je proizvelo ovakve ishode. Neko za to mora i da odgovara.

Doduše, neko je morao da odgovara i za onu barem 51 milijardu ukradenu narodu ove zemlje. I za štošta drugo. Ali niko nikad nije odgovarao ni za šta.

I možemo da budemo sigurni da nam ni u jednom svom izveštaju Evropska komisija neće na tome zameriti sve dok smo dovoljno poslušni…