Možda bi bilo korisno kad bi Donaldu Trampu neko doturio rezultate istraživanja javnog mnjenja koje je Srbe stavilo tik iznad Rusa na samo dno evropske lestvice na čijem su vrhu Danci, Finci i njima slični Šveđani, Norvežani i Nemci. Oni bi, samo da su mogli, u procentima iznad 80 i 90 odsto glasali za Kamalu Haris protiv Donalda Trampa. Nasuprot njima, za Kamalu Haris najmanje bi glasali Rusi i Srbi, a za njima i Gruzini i Mađari - svi već uobičajeni sumnjivci – dok bi nasuprot tome oni uglavnom, a Srbi i dvotrećinskom većinom, glasali za Trampa.
Postoji i drugi deo istraživanja koji kaže da skoro 80 odsto građana Srbije, inače nepogrešivim geopolitičkim instinktom, smatra da je za Srbiju bolja Trampova od pobede Kamale Haris. Uz njih i 47 odsto građana Bosne i Hercegovine, znači, praktično, čitava Republika Srpska.
Velika je verovatnoća, naravno, da nikad nećemo saznati da li je Tramp imao uvida u pomenuto istraživanje, i da li je saznao šta koji Evropljani misle o njemu pa da to ostavi posledice po njegovo ponašanje. A opet, imajući u vidu njegovo ponašanje – dovoljno ekscentrično za jednog političara da bi čak moglo da bude i autentično – jasno je da nam tako nešto ne bi škodilo.
Pa ne bi bilo zgoreg da učinimo sve diplomatske napore za koje smo sposobni, i da organizujemo da novi predsednik Amerike vidi da su Srbi navijali za njega kad su svi NATO saveznici Amerike bili protiv.
A trebalo bi da smo sposobni da to organizujemo. I tu se zapravo krije onaj detalj koji najviše obećava u čitavoj priči. Naime, predstojeća Trampova je američka vlast kojoj će Srbi imati najviše pristupa, valjda, još od Mihajla Pupina i Vudroa Vilsona. Donald Tramp Junior koji je nedavno bio u Beogradu, Trampov zet Džared Kušner – sve i ako ga neće biti u novoj administraciji biće ga na nekom porodičnom ručku – Ričard Grenel povrh svih njih… Još ako smo ih zbilja korumpirali kao što mnogi sumnjaju (u najširem značenju te reči, i ne nužno podložno krivičnom gonjenju), to bi stvarno moglo da se pokaže kao izuzetna investicija u geopolitiku naše budućnosti.
Tim pre što nismo zaboravili da je u vreme prvog Trampovog mandata Donald Junior javno flertovao sa idejom o povlačenju američke vojske s Kosova; uzgred, nije ni čudo što se Srbi nisu ponadali onima što su nam Kosovo okupirali, nego Trampu koji bi odande mogao da se povuče.
Razume se: sve su ovo samo mogućnosti koje se pred nama otvaraju. Prilike kakvih, međutim, sasvim sigurno ne bi ni bilo da je bilo kao što su se nadali Danci i Finci, pa već i ta okolnost predstavlja osveženje u odnosu na dosadašnju praksu. Tako da sad jedino preostaje da Tramp uspe sve ono što nije uspeo u svom prvom mandatu; da preuzme vlast od onih koji mu je ne daju, a da pritom ne preuzme i njihove ciljeve.
Drugim rečima, Trampovim ulaskom u Belu kuću ne postaju nam Amerikanci saveznici, ali se otvara šansa da nam postanu ne-neprijatelji. Da nas, na primer, ostave na miru i da gledaju svoja posla, kako otprilike i glasi najsmislenija Trampova politička misao. A i nama će to biti sasvim dovoljno pošto mnogo drugih zajedničkih interesa i naročito lepih sećanja i nemamo.
*
Ostavljanje na miru za kojim vapi naš državni i nacionalni interes – kao podnošljivija mera naših odnosa sa njima od dosadašnjih – postaje i utoliko nužnije čim počnemo da uviđamo koliko je malignog uticaja na sve nas imalo ono što su nam uradili do sada. Ne mislimo samo na osiromašeni uranijum, nego i na druge vidove njihove pomoći koju plaćamo krvavo.
To je na jedan naročito podmukao način došlo do izražaja prilikom tragedije u Novom Sadu – američki USAID nam je, naime, pomogao u pisanju reformskog Zakona o planiranju i gradnji koji je tako lepo ubrzao procedure planiranja i gradnje da su, u ime brzine, da ne ometaju, eliminisane (za)stare(le) obaveze statičkih i drugih proračuna. Koji postoje da bi objekti bili bezbedni građanima za upotrebu. Ali pojednostavljene i ubrzane, efikasne procedure ne služe bezbednosti građana nego efikasnosti investitora. Naša se zabluda sastoji u tome što smo, kao što smo kao deca verovali u Deda Mraza, verovali da smo im mi važniji od njih samih.
Da ne bude nikakve zabune: sve ovo ne znači da išta manja odgovornost za novosadsku nesreću počiva na besprizornom javašluku, nekompetenciji i koječemu drugom što za sobom povlači i krivičnu i političku odgovornost svih nadležnih. Ali znači da su svemu navedenom onakva zakonska rešenja USAID-a omogućila da dođe do izražaja na tako tragičan način.
I još nešto istim povodom.
Ono lomljenje Gradske kuće i ostalo nasilje u Novom Sadu – koje podseća na napad na Skupštinu Beograda prošlog decembra – ne služe ničemu osim sejanju haosa i destabilizaciji zemlje. Šta je ideja? Da se izazove prekomerna reakcija druge strane? Pa da onda, ne-daj-Bože, (još) neko strada, i da uđemo u spiralu sukoba koji nikome od nas ništa dobro ne mogu da donesu? Po scenariju kakav je već uspešno primenjen na kijevskom Majdanu.
Uostalom, zašto ovakav gnev ovi što su ovom prilikom gnevni nisu iskazivali i prilikom ranijih groznih nesreća u Novom Sadu, u kafiću ”Laundž” i u diskoteci ”Kontrast”?
S tim što – da ne ostane nedorečeno – razloga za gnev, nažalost, i te kako ima. Te odgovornost za potencijalnu destabilizaciju zemlje snose i već pomenuti vinovnici javašluka, nekompetencije i svega ostalog što zahteva krivičnu, političku i moralnu odgovornost, a koji su svojim činjenjem i nečinjenjem krivi za novosadsku tragediju. To je destabilizovalo državu (i) time što je stvorilo preduslove za zloupotrebu ove tragedije. Kojoj se, kao prilici koja se ne propušta, obradovao svaki iskreni neprijatelj ove zemlje, koliko god se pravio tužnim zbog izgubljenih života koji mu inače ne znače ništa.
*
Ali vratimo se USAID-u i njegovoj pomoći.
A možemo s istim razlozima da se osvrnemo i na svu ostalu pomoć stranih investitora koji su ovde došli da zarade na naš račun.
Taj ceh ćemo, normalno, platiti svi mi. Uključujući i predvidljivi ceh zbog mučne situacije bez išta bolje perspektive u tri glavne grane nemačke industrije o kojoj piše ”Fajnenšel tajms”. Ako ”Folksvagenu” predstoji zatvaranje tri fabrike u Nemačkoj i otpuštanje desetina hiljada radnika, uz smanjenje zarada preostalima, koliko će tačno vremena proteći dok sve to isto ne počne da se tim istim kompanijama događa i ovde?
Ili će se, u tek nešto boljoj alternativi, pokazati da su zarade ovdašnjih radnika dovoljno bedne da profit investitora još ne trpi… U obe varijante evidentno je da se na stranim investitorima i ostalim sličnim Danajcima koji darove donose ne može graditi bilo kakav naš napredak. Nego preživljavanje u najboljem slučaju, to jest kad se zbog njihove efikasnosti ne odvali neka nadstrešnica i dok im ne postanu preskupe i ovdašnje prilično bedne zarade.
I u slučaju USAID-a i u slučaju svih tih investitora model je identičan. Korist je, naime, njihova; šteta – naša. Ako je za utehu, nisu ništa bolji ni sami u odnosu na sebe, i tamo su profite banaka spašavali njihovi poreski obveznici, ali to već nije naš problem.
Naš je problem što u okviru takvog sistema ništa bolju budućnost, koju stalno očekujemo, nemamo prava da očekujemo.
Ali neka budućnost uvek neumitno stiže, i biće drugačija od one koja nam je predstavljana kao jedina moguća. O tome svedoči i povratak Donalda Trampa u Belu kuću.
Možda tu bude i nešto bolje za nas. Nešto do znatno bolje za nas postoji i u sledećem svetskom poretku koji u Valdaju opisuje Vladimir Putin. Ali za to sami moramo da se izborimo. A to sigurno nećemo učiniti budemo li svoju državu nastavili da gradimo po nacrtima USAID-a. Uključujući i nadstrešnice na železničkoj stanici.