Ovogodišnji Bijenale u Veneciji, koji će narednih dana biti demontiran, organizovan je pod parolom da su ”stranci svuda”. Iako toga nisu svesni, niti su tako nešto uopšte i nameravali, njegovi ideološki komesari uputili su jednu važnu poruku i Srbima kojima se nisu ni bavili. Upravo takva sudbina im je, uostalom, i namenjena u novoj evropskoj realnosti, bude li je onako kako su je zamislili. I ako mi na to pristanemo…
*
Nećemo sada, i ovde, o umetničkim dometima, o višku pretencioznosti i manjku originalnosti koji su savremenu umetnost – ono što nam se predstavlja kao instalacija – ionako poodavno izneli na loš glas kod svih sa iole talenta za uživanje u onim umetničkim delima koja nisu morala da se nazivaju instalacijama da bi ih prodali kao umetnost; kao ona čuvena banana zalepljena selotejpom na zid u galeriji u Majamiju koja je pre par godina prodata za 120 hiljada dolara.
No ako je umetnička komisija u Veneciji morala da podbaci već i zato što živimo u vremenu čiji duh sasvim precizno izražava dotična najskuplja banana na svetu – a i ovde je bilo sličnih pokušaja, neki grandiozni oluci i limena burad privukli su svojom veličinom naročitu pažnju, istina, bez onakvog komercijalnog uspeha u prodaji roga za sveću – ideološka komisija je duh takvog vremena razumela u skladu sa zadatkom koji i pripada ovakvim manifestacijama. Te je angažovano umetnički i čak mestimično kreativno obrađen čitav spektar podrazumevanih tema preovlađujuće ideologije, od žena i manjina skroz do očekivanih trans crnaca.
Ali vodeći motiv, u skladu sa zadatom temom o strancima svuda, bili su migranti na razne načine na koje stradaju. Razume se, s pripadajućom dozom simpatija i saosećanja. I, shodno tome, s neminovnim (pogrešnim) zaključkom da je temeljan zlikovac svako ko se usudi da ima išta protiv što lakšeg i što sveobuhvatnijeg zbrinjavanja tih nesrećnika. Geopolitičke implikacije ovakvog umetničkog stava su, naravno, očigledne. Ali angažovana umetnost, a naročito kad liči na instalaciju kakvu na svom poslu proizvodi bilo koji angažovani vodoinstalater, upravo tome i služi…
Migranti i njihovo stradanje dobili su i neka svoja konkretna lica, da opomenu zapadnu publiku kojoj su namenjeni da su to stvarni ljudi koji stradaju, i mora se priznati da to nije beznačajan iskorak u odnosu na ono vreme kada su, primera radi, i oni filmovi o ratu u Vijetnamu koji su prema tom ratu bili najoštriji u svom fokusu imali patnje američkih vojnika umesto onih koje su oni tamo otišli da ubijaju u ime interesa koji su i jednima i drugima bili tuđi. Nekakve Vijetnamce i ostale žrtve istog imperijalizma sad možemo da vidimo. Ali to ne znači da je taj imperijalizam postao humaniji nego što je bio. Nego su mu interesi nešto drugačiji nego što su bili…
Sami se odaju, uostalom, na sasvim jednostavan način: time što se zgražavaju nad teškim sudbinama tih bezimenih nesrećnika, ali ne i nad uzrocima njihove nesreće čija su posledica njihove teške sudbine. Ali, ima li posledica koje mogu da se reše tako što se njihovi uzroci i ne pominju? Drugim rečima, kad je već sva ta umetnost u Veneciji tako (geopolitički) angažovana, zašto nije angažovana do kraja? Pa da umetnički obradi i sve one NATO interese i njihove zapovednike koji su zapalili Libiju, Siriju, Irak, Avganistan…, i uz to decenijama držali Afriku u kolonijalnom ropstvu i profitabilnom siromaštvu, i time stvorili sve neophodne preduslove za pokretanje ovih migrantskih cunamija u sklopu kojih nesrećnici koji se usput udave predstavljaju neizbežnu kolateralnu štetu. Kao roba oštećena prilikom transporta kakva je unapred ukalkulisana u cenu.
Jednom se Viktor Orban usudio da primeti da bi se svim tim ljudima, umesto što se šalju na pogibeljna putovanja, zaista pomoglo samo ako bi im se pomoglo da žive životom dostojnim čoveka tamo gde su živeli pre nego što su ih uslovi života naterali da odatle odu… Ali očigledno da nije to cilj izazivanja simpatija i sažaljenja umetničkom obradom venecijanskim instalacijama.
*
Pa se tu negde krije i pomenuta poruka Srbima čije stradanje niko nije našao za shodno da obradi umetnički angažovano iako se u Veneciji obreo čak i jedan izbeglica-astronaut a Srbi su u izbeglištvo sa svojih ognjišta proterani u procentima od skoro svih sa Kosova i Metohije do svih iz Republike Srpske Krajine. Doduše, grčki paviljon je u svom središtu imao poljoprivrednu mašinu koja može da se razume i kao traktor; ali to nije bila aluzija na ”Oluju” nego instalacija u kakvu se, shodno duhu ovog vremena, transformisala Miloska Venera.
A Srbima samilost ionako nije namenjena, što uz pomenuto brkanje uzroka i posledica dodatno upućuje na zaključak da tako selektivan odabir predmeta sažaljenja ima pobude koje nisu izazvane altruizmom.
Uostalom, evo i jedne pravilnosti koja ove sumnje u dobroj meri potvrđuje. Isti, naime, poslovični Soroši i ostali špekulanti filantropijom, koji pomažu u prebacivanju migranata na ciljane destinacije a niko ih zbog toga ne naziva trgovcima ljudima, finansijski pomažu i NATO političarima koji su izazvali ratove zbog kojih su oni nesrećnici i prinuđeni da masovno krenu prema ciljanim destinacijama.
Kao da je sve to deo jedinstvenog plana, u skladu s dokumentom Ujedinjenih nacija iz marta 2000. o kome je RT Balkan već pisao, o zameni stanovništva migracijama kakve su i pokrenute samo desetak godina potom, od agresije na Libiju nadalje… Matematika prosečnog starenja stanovništva, nedostatka radne snage i opadanja margina profita čine se neumitnim, te se uvoz jeftine radne snage sam nametnuo kao nužno rešenje. Tako da se potreban broj nesrećnika koji je dospeo u tuđu zemlju a nema gde da se vrati, pa je zato izuzetan materijal za eksploataciju, pokazao kao prosto idealan odgovor na zahteve slobodnog tržišta, to jest njegovih vlasnika. Istih onih, uzgred budi rečeno, koji izazivaju ratove i onda spasavaju izbeglice iz tih ratova. Bijenale u Veneciji, u tom smislu, predstavlja samo još jedno od sredstava za proizvodnju pristanka na takvu novu realnost.
Muškarac koji ovih dana plače zato što je Donald Tramp pobedio Kamalu Haris a prethodno je bio iskreno spreman da u ime NATO-a protiv Rusa ratuje do poslednjeg Ukrajinca i pored toga se ponosno zalaže za svako pravo na različitost i ma koju drugu podvalu koja je trenutno na dnevnom redu, u tom kontekstu predstavlja savršen prototip korisnog idiota.
*
Mesto za Srbe u sklopu svega toga ne postoji osim po onom rumunskom modelu zbog koga je svojevremeno putem ”Fajnenšel tajmsa” zavapila jedna njihova evroposlanica. Ukratko, izračunala je, Istok Evrope daje Zapadu mnogo više nego što odatle dobija, a uzrok takvoj nejednačini evrointegracija su odliv profita zapadnih korporacija i odliv mozgova koji su Zapadu potrebni koliko i migrantska radna snaga jer svojih mozgova i radne snage više nema dovoljno. Naravno da naše evrointegracije uredno podržavaju svi oni što podržavaju i migrantske talase onih nesrećnika i ratove koji su napravili te talase.
Što će reći da Srbima, u slučaju da na vreme ne razumeju da sve ovo ima alternativu, ako ništa drugo, ostaje nada da će u nekoj venecijanskoj instalaciji jednom ipak biti ovekovečeni. Barem dok je ne razmontiraju.