Valjda je to i logično: nerazumni Džo Bajden doneo je nerazumnu odluku da posredstvom Ukrajine Rusiju Amerika napadne neposredno. Pošto ni ATACMS-i ni britanske rakete "storm šedou" ne mogu ni da polete bez aktivnog učešća aktivnih američkih oficira, njihovih obaveštajnih podataka i satelita da upravljaju tim raketama ka cilju; sad, što pre cilja one budu oborene, njihov je problem. Koji, međutim, ne menja kalkulaciju povećanog rizika, što je Donald Tramp Junior precizno izračunao kao treći svetski rat.
Jasno da nije Bajden doneo odluku o upotrebi američkih i britanskih raketa – može se postaviti pitanje da li je on uopšte svestan, ili se i dalje seća, da je to odlučio – ali čitav slučaj to samo čini još i strašnijim. Jer nije reč o samo jednom nerazumnom pojedincu, nego o čitavoj dubokoj državi takvih. Koji prema trećem svetskom ratu i miru nisu čak ni zabrinjavajuće ravnodušni, nego se vode onom jednačinom zle Madlen Olbrajt o pola miliona mrtve iračke dece kao ceni koju je vredelo platiti za ostvarenje njihovih ciljeva. Iračka ili bilo čija deca, njima je svejedno pošto je to samo kusur u bilionima dolara njihovog profita o kome Tramp Junior, dok mu otac upadljivo ćuti, jetko govori kao o fiskalnom računu izbijanja rata. NATO, uostalom, samo tome i služi.
A tu se negde krije i par detalja vrednih dodatne pažnje utoliko što pomažu da naslutimo kuda sve ovo još može da ode.
Ove rakete i mogućnosti udara na Rusiju, naime, postojali su i pre godinu dana, i pre dve godine. Pa se za tim nije posezalo iz straha od pomenutog razloga dramatične eskalacije o kome je govorio sin Tramp, pored ostalih.
I drugo: svi su, uključujući i razne zapadne izvore, saglasni da upotreba ovih raketa ništa značajno ne može da promeni na bojnom polju. Pa su ipak potegli za njima.
Što znači da im je zastrašujući cilj, upravo, još dalja eskalacija.
Razume se, nije ovo izraz snage, još je manje izraz razrađene strategije, nego očaja – uključujući i očajničku potrebu za ratnim profiterstvom – pa se zato i pribegava potezima očajnika. Što lošije stoje, to pribegavaju opasnijim postupcima. Na svim delovima fronta stoje sve lošije, a ni vreme ne radi za njih jer će nerazumnog Bajdena uskoro zameniti možda malo razumniji Tramp. Pa se zato sad i žuri s eskalacijom u vidu ATACMS-a i britanskih "storm šedoua".
I tu na scenu stupaju Vladimir Putin i neočekivani "orešnik" koji je pravo s neba sleteo na svoj cilj. Tvrd je orah, naravno, voćka čudnovata čak i ako je lešnik, i od njega nema odbrane. Štaviše, kao što je rekao predsednik Rusije, njegova (legitimna) meta mogu da budu vojni objekti onih zemalja koje su napale Rusiju.
Ovo je, da ne dužimo, Putinovo dramatično upozorenje, i delom i rečima. Rusija ima i snagu i volju; i može i hoće da odgovori. I od toga spasa nema.
Na potezu je sad druga strana. Da li će, ili neće, na Rusiju posle "orešnika" poleteti još neki ATACMS i "storm šedou"?
Problem je, očigledno, u tome što se Putin obraća onima koji nemaju dovoljno snage da ga pobede u ratu, ali nemaju ni dovoljno razuma da se zadovolje mirom. Da li ih je sad urazumio, to jest dovoljno uplašio? U odgovor na to pitanje sad staje sva razlika između rata i mira.
Iz Avganistana su pobegli kad su napokon razumeli da ne mogu da pobede. Ali ovde je ulog neuporedivo veći…
*
Ovo stanje obespokojavajuće neizvesnosti, o kojoj visi sudbina sveta, za sve nas koji na to nemamo nikakvog uticaja znači samo da nam je i ovde preko potreban mir umesto nemira, a kamoli rata. Što skreće pažnju na natovsku konferenciju koja je proteklih dana održana u Beogradu.
Tamo nam je, naime, sa govornice objavljen hibridni rat. Ili, makar, da se bliži kraj varljivog, hibridnog primirja između nas i njih. Pri čemu su oni isti ovi što sad eskaliraju protiv Rusije, što ne treba posebno dokazivati nego je dovoljno da se baci pogled na listu njihovih donatora.
Izričito je na ovom okupljanju stavljen znak jednakosti između, kako je rečeno, režima u Gruziji i u Srbiji, uz preteću poruku da sa njima nema mira. U tom pogledu, svi smo u prilici da vidimo šta se radi u Gruziji, a valja podsetiti da je osim standardne obojene revolucije premijeru Gruzije Irakliju Kobahidzeu jedan evropski komesar pretio i atentatom.
A to što je u potonjim izveštajima sa beogradskog skupa sakriveno da Srbiju tretiraju isto kao Gruziju samo svedoči da su svesni težine onoga što je izgovoreno, štaviše, pročitano s papira te nema ni te olakšavajuće okolnosti da se može smatrati lapsusom. Iako se mora priznati da jesu prilično neoprezno iskazali šta stvarno misle.
Imajući to u vidu, naročitu pažnju valja obratiti i na proteste u Novom Sadu i Beogradu povodom smrtonosnog rušenja nadstrešnice na železničkoj stanici.
Što se toga tiče, za političkom je krenula i krivična odgovornost – i svi ćemo pažljivo pratiti ko će sve i kako odgovarati za taj zločin za koji mora da se odgovara svom silom zakona – ali ovde je sad nešto drugo u pitanju. Naime, nema tog opravdanog narodnog gneva i zabrinutosti kojima se nije ista grupa ljudi neovlašćeno nametnula na čelo. Bilo je toga još u vreme protesta protiv kovid zaključavanja, pa posle masakra u Ribnikaru i Mladenovcu, povodom litijuma i Rio Tinta, evo, sad i posle Novog Sada.
I svaki put identično sadejstvo dežurnih NVO uzurpatora volje naroda, koga pretvaraju u građane, kripto NATO političara i njima sklonih medija. I u svakom slučaju svi oni smatraju sve ono što smatra i sav taj gnevni narod, kao da zaista jesu na njegovoj strani.
I tako do svakog sledećeg slučaja koji na isti način mogu da upotrebe za svoje ciljeve.
Uostalom, šta ono bi sa Rio Tintom? Onoliko su se bunili, protestovali, izveštavali, a onda muk. Iako problem, oko koga su s toliko žara bili uz narod, nije rešen. Niti su nestali razlozi za brigu naroda. Ali taj problem očigledno jeste prestao da proizvodi željeni efekat. A pojavilo se nešto sledeće što može da proizvede željeni efekat. Što ne znači da se i ovome neće vratiti kad ponovo pomisle da tu nešto mogu da ućare. Do tada je, međutim, Rio Tinto nestao kao kovid – osim utoliko što predstavlja svedočanstvo neiskrenosti svake njihove podrške našem narodu i njegovim brigama.
Ista se žalosna dijagnoza odnosi i na ovaj bestidni pokušaj da otimanjem simpatija i raspirivanjem gneva profitiraju na užasnom novosadskom zločinu.
Pri čemu s dodatnom brigom treba primetiti izvesnu promenu u metodologiji izvođenja radova: od otimanja štitova policajcima do namernog izazivanja incidenata na beogradskim ulicama, sve je ovom prilikom nešto nasilnije nego što je bivalo dosad, kad su se dičili svojim nenasilnim metodama kakvima su obučavani još u vreme Otpora. Da bi se od kijevskog Majdana nadalje pokazalo kako nenasilje organizovano postaje nasilje dok se ne postigne željeni cilj.
Tako i sad u Gruziji. Evo, tako nešto i u Srbiji, samo ako se nastavi ovim putem eskalacije kao što su nam neoprezno i nagovestili na beogradskoj NATO konferenciji obaveštenjem da sa ovakvim režimom nema mira…
Gruzija svemu tome odoleva stoički i ne odustaje, na primer, od Zakona o stranim agentima kakvi i ovde spremaju iste nevolje. Ako joj je već doneta ista presuda, a čuli smo da jeste iako su se naknadno potrudili da to ne primetimo, i Srbija bi morala da se tome odupre sve jasnije.
Jer, u suprotnom, od onih što stoje iza beogradske konferencije, iza nemira u Gruziji i napada na Rusiju, dobiće samo dalju eskalaciju, nemire i rat. Svetski ili lokalni, koji god mogu da priušte.
I samo možemo da se nadamo da su razumeli upozorenje Vladimira Putina. A onda da se sami pobrinemo za sve ostalo, uključujući svaku nadstrešnicu izgrađenu po njihovim standardima upravljanja našom državom…