Da sa EU puta (ne) skrenemo, ili: Sablja srpskog pravosuđa

Nećemo sad o tučama narodnih poslanika u Skupštini od kojih nikakve koristi nemaju samo oni koji su ih tamo birali. Niti ćemo o hapšenju s puštanjem Gorana Vesića jer je previše delimično razumljivih emocija i mestimično opravdanih sumnji u toj diskusiji da bi ona mogla da se vodi nesumnjivim argumentima. A nećemo ni o veštačkoj inteligenciji, prirodnoj gluposti i kontramitingašima maskiranih lica ili namera koji mogu ali ne moraju da budu sve ono za šta se predstavljaju; pa shodno tome ostaje upitno i šta im je pravi cilj, da razjure demonstrante jer im se bahato tako može, ili se samo prave da su toliko bahati kako bi izazvali gužvu na ulici i u javnosti znatno veću od one koju su sami demonstranti u stanju da proizvedu.

Tehnika, uostalom, već viđena u Kijevu na Majdanu s poznatim posledicama, što će reći da (i) ovakva mogućnost nije paranoja sve i ako se to sad i ovde ne dešava. A tek ćemo – razume se, kad bude prekasno – videti šta se zaista dešava i ne dešava i čemu možda služe blokade ulica i pravosudnih institucija.

Nego, usled sveopšte buke izazvane tragičnim novosadskim povodom ostalo je jedva primećeno nešto što je uzgred primetio advokat i pripadnik vladajuće partije Vladimir Đukanović kad je nastupio kao da je branilac po službenoj dužnosti Gorana Vesića. Možda i usled svega toga, nije pažnju kakvu svejedno zaslužuje dobila njegova opomena da se ”našim pravosuđem odavno diriguje spolja”, te da ”nema dileme da je ono” – pravosuđe – ”nezavisno od vlasti ove države, a da li je od vlasti nekih drugih država nezavisno, e, to je tema za razmišljanje”.

Međutim, upravo je emitovana TV serija ”Sablja”, pa je poslužila i kao podsetnik na pravu ”Sablju” i sve što je usledilo a da nije potom prigodno romantizovano. I eto odgovora na ovu temu za razmišljanje o državama koje diriguju našim, je l’, nezavisnim pravosuđem. I na tome imamo da zahvalimo Džulijanu Asanžu i njegovom ”Vikiliksu”.

Među onih četvrt miliona tajnih američkih diplomatskih depeša koje su ”Vikiliks” i Asanž svojevremeno obelodanili, nalazi se i jedna iz američke ambasade u Beogradu, napisana u maju 2006. U njoj je ambasador Majkl Polt opisao razgovor sudije Marka Kljajevića, tadašnjeg predsedavajućeg sudskog veća u procesu za ubistvo premijera Zorana Đinđića, sa službenicima američke ambasade.

Skandal je, naravno, izuzetan koliko je i zataškan. I to ne samo zato što sudija iz naše zemlje sa predstavnicima izvršne vlasti strane zemlje razgovara o konkretnom slučaju kojim se bavi. I koji je uz to od najvećeg značaja za našu zemlju. Već je skandal i utoliko veći što se u toj depeši, koja nije bila namenjena neovlašćenim korisnicima, Polt otvoreno svojim pretpostavljenima hvali da ”Kljajević blisko sarađuje” s njima u ambasadi. I povrh toga – evo najvažnijeg detalja – ista ova depeša sadrži i dokaz da je za svoje hvalisanje Polt i te kako imao osnova. Kljajević je, naime, piše tamo, bio nesklon da Dejanu Milenkoviću Bagziju dodeli status svedoka saradnika, što je izazvalo izvesnu nelagodu kod nadležnih službenika američke ambasade. Pa je posle tog razgovora Kljajević svoje mišljenje promenio u njihovo, i Bagzi je ipak postao svedok saradnik…

A sećamo se i kako su isti krugovi iz američke izvršne vlasti, zaduženi za naše nezavisno pravosuđe, i svi njihovi ovdašnji saradnici, reagovali na pokušaj Zorana Stojkovića, ministra pravde u vladi Vojislava Koštunice, da samo zbog našeg ustava dovede u pitanje postojanje specijalnih tužilaštava, za organizovani kriminal i za ratne zločine. Kao što je poznato, od toga na kraju nije ispalo ništa jer se o našem nezavisnom sudstvu i samostalnom tužilaštvu ne pita naše ministarstvo pravde, nego američko.

Ilustrativan je u ovom smislu i primer Ivanke Olenik, službenice američke ambasade zadužene za rad sa našim pravosuđem, supruge znatno istaknutijeg (u javnosti) advokata Aleksandra Olenika koji je svojevremeno s kijevskog Majdana pozivao na Majdan u Beogradu a i sada putem ”Slobodne Bosne” govori o pritisku ”stručne ali i opšte javnosti” na tužilaštvo i sud. Sve i ako su dobre namere u pitanju, i put do pakla je popločan dobrim namerama, a nijedan sud i tužilaštvo zbog pritiska neće postati nepristrasni nego samo podložni pritisku, ako pod njim popuste.

Spomenuta viša pravna specijalistkinja iz Ministarstva pravde SAD u ambasadi SAD u Beogradu – koja nije javna ličnost, ali obavlja posao od javnog značaja pa je stoga zanimanje javnosti opravdano kao što je i neophodno – zasigurno nije jedina koja u ime američke institucije za koju radi, radi s našim tužiocima, sudijama i studentima prava, što čitavu pojavu i čini sveobuhvatnijom.

Zapravo, pojava je do te mere sveobuhvatna da se ništa u pogledu njenog neometanog funkcionisanju u okviru institucija našeg sistema nije promenilo ni posle promene vlasti, sve do citiranog negodovanja Vladimira Đukanovića koje je sad na ovu pojavu i skrenulo pažnju.

U teoriji, sve to što rade američki službenici u srpskom pravosuđu može da bude i proizvod njihove želje da nam pomognu. Ali šta je to Amerika učinila da bi pomogla Srbiji? Uključujući NATO agresiju i potonje otimanje Kosova i Metohije. Imajući sve to u vidu, zašto bi pravosuđe bilo izuzetak?

Ili je možda po sredi njihova načelna želja da pravosuđe širom sveta bude nezavisno od spoljnih uticaja? U tom bi slučaju, valjda, krenuli od sopstvenog slučaja, gde smo u predmetima protiv Donalda Trampa videli kako se pravosuđe zloupotrebljava u političke svrhe umesto da je nezavisno.

A navedeni primer depeše ”Vikiliksa”, ambasadora Majkla Polta i sudije Kljajevića pokazuje i da se mešaju sasvim direktno, dakle, grubo.

Iako ne znamo da li iskazani stavovi o Majdanu utiču na dejstvovanje službenice američke ambasade zadužene za srpsko pravosuđe, znamo da je američka ambasada (u Kijevu) na događaje na Majdanu uticala neposredno. Pa i to treba imati u vidu kad se razmišlja o američkom uticaju na srpsko pravosuđe.

Sve je to, razume se, deo šireg podjarmljivanja (i) naše zemlje evroatlanskim integracijama – u sklopu toga istog sprovođeni su, dok je bilo moguće, i zahvati u našoj vojsci, ekonomiji nametnute pljačkaške privatizacije, na političkoj sceni, čak i u našoj crkvi, o čemu takođe svedoče neplanirane depeše ”Vikiliksa”.

A to znači da sve suprotno tome predstavlja činove oslobođenja za kakve smo do sada, u najboljem slučaju, imali samo bolno skučene kapacitete i propratnu količinu volje. Možda i zato što na ulicama Tbilisija, gde je u toku izvođenje radova na novoj obojenoj revoluciji, možemo da naslutimo kako izgleda pokušaj skretanja s nametnutog puta evropskih i atlantističkih integracija. Ali sa skretanjem s takvog puta u propast odnekud mora da se počne, sve i ako je ovo putarina koja mora da se plati. Zato što je cena, u suprotnom, mnogo veća. Ukrajina, nakon što je svoj Majdan uz pomoć službenika američke ambasade sprovela uspešno, tu cenu upravo plaća...