Raskrinkavanje.rs, ili: Da li će Vulin dozvati Hila

Šteta je što više pažnje ovdašnje javnosti nije privuklo raskrinkavanje jedne američke (para)medijske organizacije čiji uticaj stoji u obrnutoj srazmeri u odnosu na ono što javnost sme da zna. Ali u tome se i sastoji tajna uspeha te jedinice za specijalne medijske operacije pod operativnim nazivom OCCRP – Projekat za izveštavanje o korupciji i organizovanom kriminalu, kao da tome zaista i služi.

Štaviše: raskrinkavanje OCCRP-a, najvećeg svetskog konzorcijuma takozvanih istraživačkih medija, partnera najuticajnijih medija na Zapadu a prisutan je i na našem geopolitičkom tržištu kroz organizacije domaćih kolaboranata, raskrinkava i znatno širu zaveru agenata stranog uticaja koji ne žele da znamo šta nam rade. Jer samo pod tim uslovom i mogu to da nam urade…

Publici RT Balkan je, naravno, OCCRP poznat od ranije, jer smo i ranije ukazivali i na njegove finansijere povezane sa CIA i na zvanično priznanje Bele kuće da OCCRP sarađuje sa CIA. A i Reporteri bez granica, sa svojim sličnim do istim sponzorima, našli su za shodno da se naljute na nas jer smo OCCRP doveli u vezu s dotičnom obaveštajnom službom koja nije postala zloglasna zato što se zalagala za nezavisnost medija i slobodu pristupa informacijama od javnog značaja; ali svi ti reporteri bez granica stida jedino su i mogli da gunđaju pošto ništa od navedenog nisu mogli da demantuju. Iz prostog razloga što je sve tačno, i pritom potkrepljeno dokazima.

Zajedničko istraživanje nekih drugačijih novinara iz Francuske, Italije, Grčke, Nemačke, Amerike… donelo je pak sada dva značajna podatka. Prvo, da najveći deo novca OCCRP-u za delovanje daje američka vlada, uglavnom preko USAID-a. I drugo, da iz toga proističu i izvesne obaveze u pogledu delovanja OCCRP-a.

To se u Srbiji zove čije su pare njegova i muzika i, izgleda, eto zašto se onako nasumično raskrinkavaju baš uglavnom oni razni pokvarenjaci koji stoje na putu sprovođenju nekih interesa američkih finansijera OCCRP-a. Da se sklone sa tog puta, ili da im se objasni da im je jeftinije da postupe u skladu s navedenim američkim interesima a ne sopstvenim, uključujući sopstvenu zemlju i narod.

Rekosmo već da je OCCRP kroz mrežu svojih kolaboranata prisutan i na ovdašnjem tržištu informacija, lažnih vesti, poluistina i malignog uticaja. A čitavom mučnom ali zato oslobađajućem utisku dodatno doprinosi i to što Drua Salivena, osnivača ove organizacije plaćene za saradnju s CIA, u korporativnim medijima na srpskom jeziku koji se lažno predstavljaju kao nezavisni lažno predstavljaju samo kao novinara. Čime, očigledno, saučestvuju u prikrivanju svih ostalih aspekata njegovog identiteta koji su relevantni za ocenu verodostojnosti onoga što ima da nam saopšti. Razume se da i time što ne pokazuju lepo pokazuju čemu služe: da nam zamažu oči.

*

Stvar je, međutim, i znatno šira od OCCRP-a i ostalih sredstava javnog (dez)informisanja – ovo stoga što nema razloga da se ponadamo da isti sponzori drugih organizacija sa njima postupaju išta drugačije. Nego smo po analogiji dužni da pretpostavimo da i one moraju da urade kako im se kaže zato što su plaćene. Što nas i dovodi do Zakona o posebnom registru agenata stranog uticaja koji je u skupštinsku proceduru uvela partija potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vulina.

I u ovom našem i u svim drugim sličnim slučajevima – od Rusije, preko Mađarske do Gruzije – već je upotrebljavan neoboriv argument da znatno drastičniji zakon o registraciji stranih agenata u Sjedinjenim Državama postoji još od 1938. godine. I da ga usvajaju širom Kolektivnog zapada. I da sledstveno tome i svi drugi valjda imaju jednako pravo da istu materiju urede na isti način. A da američka zabrana takvog tretmana govori sve što treba da znamo o tom svetskom poretku koji bi da očuvaju po svaku cenu ako ćemo je mi platiti. I kome taj poredak služi a ko ima da mu služi…

Pa su se sa te pozicije, pripadajućim naredbodavnim tonom, protiv predloženog srpskog zakona izjasnili i američki Stejt department i njemu potčinjena Evropska komisija.

Ništa neočekivano, međutim, postoje u svemu tome i izvesni detalji. Naime: šta to zapravo donosi ovaj zakon kad im toliko smeta već i u formi predloga zakona?

Najpre o onome što ne predviđa. A to će nam onda otkriti i sve ostalo što će pomoći da shvatimo čemu služe oni koji se tome protive, ili samo ne smeju da podrže.

Zakon, dakle, ne predviđa zabranu agenata stranog uticaja.

Takođe: zakon ne predviđa da domaći agenti stranog uticaja otkriju bilo šta o svom finansiranju što državnim organima kao što je Poreska uprava već nije poznato. Jasno, ako nisu krivi za utaju poreza, ali to podleže nekom drugom zakonu.

Dok ovaj zakon isključivo nalaže da o tome što zna Poreska uprava – ko agentima daje pare – bude obavešten i ostatak naroda. Transparentno. U suprotnom ishodu, ako zakon ne bude usvojen pod pritiskom: to svejedno nije tajna, ali od naroda mora da ostane sakrivena.

Iz toga i zaključak da ono što hoće da sakriju od naroda nije dobro za taj narod, koliko god nas ubeđivali u suprotno. Antinarodno delovanje samozvanih nevladinih organizacija, civilnog sektora samo utoliko što je eksponent civilnih a ne vojnih obaveštajnih organa, zato sad postaje i još očiglednije. Kraće rečeno: evo čemu služe, šta god radili. Naročito kad nam se učini opravdanim, jer inače ne bi ni bili uverljivi. Uostalom, neka se američki ambasador Kristofer Hil odazove pozivu Vulinovih socijalista da objasni da nije tako, ako može…

Isto se odnosi i na sve koji se (više ili manje otvoreno) protive donošenju Zakona o posebnom registru agenata stranog uticaja. I oni služe istom antinarodnom interesu. Ili iz brojnih razloga, među kojima su neki i razumljivi, samo ne smeju da se suprotstave.

Registrovanje stranih agenata otuda se mora razumeti i kao proces oslobađanja od njihovog malignog uticaja. Njihovo raskrinkavanje je korak na našoj slobodi.

Razume se, u tom slučaju nam za kaznu preti gruzijski scenario obojene revolucije. Ali takav je izbor pred kojim se nalazimo, hteli da priznamo ili ne. Za utehu, i to je bolje u odnosu na alternativu – rumunski scenario u kome će NATO tajne službe poništiti izbore ako se usudimo da glasamo pogrešno. A onda će nam već neki OCCRP objasniti da je baš to ispravno kako bi agenti stranog uticaja na miru mogli da nastave da rade posao za koji su plaćeni. O kome ne smemo da znamo ništa sve dok od toga ne nastradamo.