Beli papir

Bio je septembar 2009. kada su se službenici američke ambasade u Beogradu sastali sa tadašnjim, nedavno postavljenim, glavnim urednikom "Politike".

U razgovoru s njim "izrazili smo nadu", zapisali su u depeši koju će kasnije obelodaniti "Vikiliks", "da će mediji početi da edukuju javnost o NATO-u". Normalno, tako što će se potruditi da joj objasne da NATO nije zločinačka organizacija nego dobrotvorna ustanova.

"Debata je započela u oktobru", navode dalje u svom izveštaju američke diplomate, "pismima i tekstovima plasiranim sedmično u ’Politici’, predstavljajući Alijansu u stvarnom svetlu, uz nagoveštaje da je srpsko članstvo moguće u budućnosti."

Uzgred budi rečeno, to stvarno svetlo i tada je, kao i sada, bilo lažno svetlo; dobrotvori a ne zločinci, znamo kako bi sa takvom tvrdnjom prošli na bilo kom detektoru laži. A to što su tom prilikom oni uradili, iako nije i najgore što su nam uradili jer ovog puta nisu koristili, na primer, osiromašeni uranijum, u pristojnom, dakle, poštenom svetu zove se propaganda.

Ne samo zato što su tvrdili da nisu ono što jesu, ili stoga što se mi protivimo tome što jesu; kad smo već kod toga, a kako da se ne usprotivimo onima što im je smrt pola miliona dece u Iraku, kako je bez kajanja priznala Madlen Olbrajt, bila cena koju je vredelo platiti za ostvarenje njihovih interesa.

Nego je ta medijska kampanja bila propaganda zato što su – spomenutim plasiranjem tuđih pisama i tekstova na osnovu prethodnog netransparentnog dogovora – prikrili onu jednu činjenicu koja je i najvažnija za njihovo razumevanje: da ih plasiraju oni sami. Kako bi sproveli svoje ciljeve.

Kasnije se, elem, glavni urednik "Politike" kvalifikovao da bude unapređen na položaj generalnog direktora Radio-televizije Srbije.

A Srbiju je, uključujući Kosovo i Metohiju, prošle nedelje obišao savetnik u američkom Stejt departmentu Derek Šole.

Uz zahtev da Srbija prizna samoproglašenu nezavisnost svoje južne pokrajine – naime, nije im dovoljno što su nas bombardovali – diplomata iz Vašingtona zahtevao je i da Srbija uvede sankcije Rusiji, i opomenuo da je nezadovoljan tobožnjim pokušajima grupe "Vagner" da, kako je naveo, "regrutuje vojnike iz Srbije i drugih zemalja". "Mislimo da to ne treba da se nastavi", bio je izričit.

Potom je otkrio i da se sastao s predstavnicima civilnog društva u Srbiji da popričaju o slobodi medija; doduše, ne i o sudbini Džulijana Asanža kome Šoleovi poslodavci prete doživotnom robijom, te ne mogu za njega da budu nadležni ni oni koji su plaćeni novcem američkih poreskih obveznika da bi ih ovde nazvali civilnim društvom. No, na stranu s tim, inače "SAD snažno veruju da su slobodni i otvoreni mediji apsolutno ključni za funkcionisanje demokratije". Tako kaže Derek Šole.

A možda, ipak, sloboda i demokratija nisu ono što mi podrazumevamo da jesu.

Tek, kao po direktivi, ili je direktive stvarno i bilo, kao onomad kada su redakcije po Beogradu dobile instrukciju da američkog ambasadora Skota, Kajla, zovu Skat, ili samo po navici da poslušaju kada se kaže jer tako funkcioniše ova vrsta slobode i demokratije, usledio je u ovdašnjim medijima niz priloga u kojima je prigodno osuđena ona nepoželjna pojava na koju je prethodno nezadovoljno ukazao savetnik Šole.

Uz ostale slobodne medije – uglavnom u vlasništvu korporacija s imovinom koja višestruko nadmašuje ukupan godišnji BDP Srbije, sa uredničkim kolegijumima izvan Srbije – istakla se u tom smislu i državna televizija Srbije, koja je našla za shodno i da napomene kako je RT Balkan imao vest o oglasu "Vagnera" za prijem novih pripadnika.

Nisu bili jedini koji su to istakli, ali to što su i drugi postupili kao da im je to Derek Šole naredio ne može da predstavlja olakšavajuću okolnost.

O spomenutom oglasu, najzad, izvestili su i neki drugi mediji. Na primer, nemački ”Dojče vele”. Pa im niko na tome nije zamerio. Vest kao bilo koja druga.

Naravno, da razumemo zašto je tako – Nemci su o tome izvestili na način kakav neki njihov Šole smatra poželjnim. Svaki drugi način je nepoželjan.

Otuda je sasvim poželjno i sve ono što bi, u svakoj drugoj situaciji, bilo nepoželjno.

Zgodna studija takvog slučaja je niz tvitova poslanika vladajuće stranke u Skupštini Srbije koji je uputio javni poziv na lov svojih neistomišljenika.

"Pozivam sve Srbe", zagrmeo je, "da hvatamo izdajnički ološ koji ruši Srbiju za račun pomahnitalog fašističkog kepeca Putina i da im pokažemo da Srbija nije ničija gubernija već slobodna demokratska država!"

Uz otvorenu pretnju: "Jurićemo vas gde god da se pojavite, neće biti rupe u Srbiji u kojoj ćete moći da se sakrijete…"

Bilo je i nekih psovki, ali to nema potrebe da citiramo.

U svakom slučaju, nikom ništa. Korporativni medijski zaštitnici slobode Amerike da nam uradi šta hoće, koji inače ne propuštaju priliku da napadnu aktuelnu vlast, priliku da napadnu republičkog poslanika vladajuće partije, zato što uz zaglušujući govor mržnje poziva na linč svih koji ne misle kao on, upadljivo su propustili.

I to razumemo. Njegovi neistomišljenici su i njihovi neistomišljenici. Pa je dozvoljeno i sve što nije, takoreći, na istom su zadatku.

Ovako dirigovano upravljanje medijima, naravno, nije samo po sebi cilj nego još jedan od načina da se njihovi ciljevi ostvare, što ovu situaciju čini kudikamo opasnijom, jer nije reč samo o ataku na mentalnu higijenu naše javnosti kroz totalnu, dakle, totalitarnu kontrolu medijskog prostora, u kojoj se čak i korporativno vlasništvo proglašava za izraz slobode.

Već je to – njihov monopol nad srpskim javnim prostorom, čemu teže – sredstvo da se ovdašnja javnost ubedi da se povinuje američkim, umesto da se bori za sopstvene interese.

Konačni cilj ove operacije na otvorenom mozgu predskazao je još poodavno Momir Bulatović, opisujući scenu kojoj je prisustvovao.

Posle Dejtona, osokoljen nadom da će popraviti odnose s Amerikom, Slobodan Milošević pruža državnom sekretaru Vorenu Kristoferu i njegovom pomoćniku Ričardu Holbruku prazan list papira da na njemu ispišu američke uslove za pomirenje sa Srbijom.

"Očigledno da se ne razumemo", odgovara mu Kristofer i vraća beli papir. "Ne postoji konačna lista uslova. Vi u svakom trenutku treba da uradite sve što mi zatražimo od vas."

Holbruk je na to primetio i da su američki prijatelji u daleko nepovoljnijem položaju od njihovih neprijatelja, jer, kazao je, neprijateljima ponešto i možemo da propustimo, ali prijatelji uvek moraju da urade sve što im se kaže…

Drugim rečima, Henrija Kisindžera koji vrlo dobro zna o čemu se radi, "opasno je biti neprijatelj Amerike, ali je fatalno biti njen prijatelj".

Tako da, valjda, znamo šta nam je činiti. Ma koliko nas "jurili gde god da se pojavimo", ubeđivali da Skot nije Skot, i lagali da deca u Iraku i naše Milice Rakić samo spavaju.