Specijalna (vojna) operacija i obećanje Vladimira Putina

Ekipa Bi-Bi-Sija došla je pre izvesnog vremena u Beograd da pokaže da su Srbi drugačiji od svih drugih, uostalom, po matrici kakvu je definisao još Piter Justinov, Zapovednik Reda Britanske imperije i vitez te imperije.

"Srbi su", govorio je Justinov, taj vitez te njihove imperije, "dvodimenzionalni ljudi… Životinje koriste svoje resurse znatno podesnije od tih naopakih stvorenja, čija je pripadnost ljudskoj rasi u velikom zaostatku".

Još ih ima, doduše, koji se sećaju kako su u januaru ’72. Roberta De Nira, Miloša Formana, Vitorija de Siku i Sergeja Bondarčuka, i Pitera Justinova s njima, vodali po beogradskim kafanama. Kažu i da se budući vitez tad opijao poput izvesne životinje, pritom, izrazio bahato; u vinu je istina pa tako i u pijanstvu svačiji karakter neminovno ispliva na videlo.

Tek, posle takvog provoda u Beogradu primetio je Justinov i da "nikada ni jedno moralno pitanje nije bilo jasnije" te da bi stoga "bilo kakav pokušaj postizanja sporazuma s tim otpadnicima" – sa Srbima, dakle – "bio protivan osećajima časti, pristojnosti i samopoštovanja".

U skladu s tim i Bi-Bi-Sijev dokumentarni prilog o "zemlji koja podržava rusku invaziju Ukrajine" nije mogao da počne drugačije nego zloslutnim zvucima violine i tipovima s kapuljačom na glavi u sumraku pored grafita s precrtanim simbolima NATO-a i Evropske unije.

"Nešto se čudno dešava u Srbiji, senka se nadvila nad njom", konspirativno primećuje narator, i tako dalje u tom tonu iako su autori priloga čak i kudikamo pošteniji nego mnogi drugi što su bili pre njih, ali tu je naravno, jer mora da je bude, i "ruska propaganda koja se širi" – uz bilbord sa reklamom za RT Balkan, baš im smetamo – i simboli, kaže narator: rata, dok kamera prikazuje majicu s likom Vladimira Putina.

Ne mogu oni da razumeju da je u Srbiji znak NATO-a – znak rata. Dok Putin, shodno tome, samo može da bude nešto sasvim suprotno. Simbol pobune, i pobede koja će da proistekne iz te njegove pobune koja je neizostavno i naša jer i mi moramo da se pobunimo umesto da im se pokorimo, i mira koji će posle naše pobede da usledi. Inače nas neće biti.

Ne mogu oni to da razumeju; tipičan slučaj njihovog tradicionalnog, britanskog, arogantnog manjka inteligencije.

Ne samo zato, ali i zato, što su uopšte u stanju da pomisle da treba da se postavimo ikako drugačije – oni, koji su nas u prošlom veku bombardovali skoro koliko i Nemci a potom i zajedno s njima, i otimaju nam zemlju pride, i uz to hoće i da nas proglase za genocidan narod, hvala Vitaliju Čurkinu što je to sprečio, kako uopšte i mogu da se začude što nismo zajedno sa njima, i to protiv onih koji nam nikada ništa od nabrojanog nisu učinili, naprotiv, i za to naprotiv, još jednom, hvala pokojnom Vitaliju Čurkinu i Vladimiru Putinu; nećemo im zaboraviti visoko podignutu ruku u Savetu bezbednosti i veto na britansku rezoluciju o Srebrenici i genocidnim Srbima koje zato treba ukinuti.

Sedam puta su Britanci podnosili različite nacrte sa istom suštinom, navodno su i pred Ruse iznosili ponude u zamenu za njihov pristanak, Rusi nisu pristali.

Ali o njihovom, spomenutom, britanskom, pomanjkanju inteligencije i propratnoj aroganciji govorimo i stoga što nikako ne uspevaju da prepoznaju ni mnogo važniju činjenicu da Srbi više nisu izuzetak zbog svog odnosa prema Rusiji. Naime, i svi drugi su sada, takoreći, Srbi, a mi ostajemo ono što smo oduvek i bili. Dok oni – Britanci i ostali, na primer, Letonci, Litvanci i svi drugi Bugari koji se tako osećaju – jednostavno, više nisu merilo svih stvari.

Taj proces njihovog postajanja mnogo manje relevantnim nego što su navikli da budu pre godinu dana, 24. februara 2022, naročito je ubrzan.

Do te mere da je ono što svi već znamo morao da prizna i "Vašington post"; uostalom, kad ako ne sad, ne može propaganda da bude ubedljiva ako ne sadrži i nešto istine. Kažu: "Produbljuje se globalna podela zbog ukrajinskog rata".

Naravno, još je dublje od toga. Piše "Vašington post": "Konflikt je iskazao (…) granice američkog uticaja na svetski poredak koji se menja zapanjujućom brzinom. Sve je više dokaza da su propali pokušaji da se Putin izoluje, i to ne samo među ruskim saveznicima od kojih se i očekuje da podrže Moskvu, kao što su Kina i Iran."

Mogu da gunđaju koliko god hoće svi što su nezadovoljni, ali nije ovo ruska propaganda nego "Vašington post" koji ovu svoju ocenu i kvantifikuje neporecivim brojkama: "Samo 33 države uvele su sankcije Rusiji." Od ukupno 193 članice Ujedinjenih nacija. Takozvano Kosovo naravno da nije među njima, ali su ga zato ubrojali u one 33. Kao i Tajvan.

Zanimljiva je ta mapa antiruskih sankcija koju objavljuje "Vašington post". Od Meksika naniže, niko im se nije pridružio u Latinskoj i Južnoj Americi. Baš niko ni u Africi. Ni čitava Azija, izuzimajući spomenuti Tajvan i dve države na čijem su tlu i dalje američke okupacione trupe, Japan i Južna Koreja.

S njima i Australija i Novi Zeland, i čitava Evropa osim Belorusije (i naravno Rusije), i Srbije kojoj oduzimaju Kosovo i Bosne i Hercegovine kojoj bi da unište Republiku Srpsku da bi je okrenuli na suprotnu, to jest, njihovu stranu.

"Zapad protiv svih ostalih", sumira tu mapu u "Vašington postu" jedan Egipćanin, dok Kanval Sibal iz Indije, njen bivši ministar spoljnih poslova, spominje i naš slučaj da bi dokazao da "ozbiljni ljudi ne mogu da prihvate argument" da je odjednom reč o "”moralnom imperativu" suprotstavljanja Rusiji.

No ključno je ovde drugo pitanje: zašto se privlačna moć Rusije, a Rusija se nikad nije naročito trudila da bude privlačna, samo je bivala ono što jeste, pokazala moćnijom od svih pretnji, pritisaka i nesumnjive moći njenih protivnika?

S jedne strane, zato što čitav svet razume, osim Zapada kome nije dozvoljeno da bilo šta razume već samo da sluša što mu se kaže, zato što dakle čitav ostali svet razume da nije Rusija pokrenula Specijalnu vojnu operaciju zato što želi imperiju, nego stoga što želi da preživi. Nije htela nego je morala.

I zato je ostatak sveta, u meri svoje samostalnosti i hrabrosti, i podržava. Jer razume: Ako Rusija preživi, preživeće i ostali. Suprotno, naravno, nije opcija.

Ovo već i otuda što – a svet i to jako dobro poima – nije ovde samo, ili je čak i ponajmanje, reč o onome što se događa na bojnom polju. To bojno polje je tek jedan deo fronta u ratu u kome su linije razdvajanja sasvim jasne.

Ukazao je na to i predsednik Rusije Vladimir Putin tako da ga čitav svet dobro razume.

"Oni shvataju", kazao je, "”da je nemoguće pobediti Rusiju na bojnom polju i zato sprovode sve agresivniju informativnu kampanju protiv nas, ciljajući prevashodno mlađu generaciju… Gledajte šta rade sa sopstvenim narodom. Sve se svodi na uništenje porodice, kulturnog i nacionalnog identiteta, o perverziji i zloupotrebi dece, uključujući pedofiliju. Sve se to proglašava normalnim."

Putin preteruje? Očigledno da ne. Članica vladajuće koalicije u Holandiji, partija D66, u zvaničnom programu svoje omladinske organizacije ima i zahtev da se pedofilija prihvati kao još jedna među seksualnim orijentacijama.

Partija D66 nije samo deo vladajuće holandske koalicije, nego i poslaničke grupe "Obnovimo Evropu" u Evropskom parlamentu u kojoj su i vladajuće partije Nemačke i Francuske, liberali i Renesansa Emanuela Makrona. Niko od njih ni rečju se nije pobunio zbog toga što su među njima i ovi zastupnici pedofilije.

D66 ponosno ističe i svoju podršku evropskim vrednostima i NATO-u. I traži da se na Rusiju sa Zapada pošalju borbeni avioni.

Uostalom, možda je to – da pedofili i njihovi parlamentarni zastupnici sad ratuju protiv Rusije – i sve što treba da znamo o ruskoj, specijalnoj, vojnoj i ne samo vojnoj operaciji.

Vladimir Putin je obećao: "Zaštitićemo svoju decu".

Ništa drugo nijedna normalna osoba i ne može da pomisli.

Možda i jesmo dvodimenzionalni i gori od životinja, ali, ser Piter Justinov zaista je bio u pravu, doduše, ne i na način koji bi ga obradovao. "Nikada ni jedno moralno pitanje nije bilo jasnije." I svaki drugi izbor, kada su ovakvi izbori u pitanju, uistinu mora da bude protivan osećajima časti, pristojnosti i samopoštovanja.

A 365 dana Specijalne vojne operacije koji su za nama samo znače da smo za toliko bliži konačnom trijumfu izbora koji smo načinili.