Normalizacija odnosa

Pre izvesnog vremena britanski Bi-Bi-Si javio je s odgovarajućom dozom obaveznog saosećanja da korporacija "Unilever", vlasništvo gigantskih investicionih fondova "Blekrok", "Vangard" i "Stejt strit", zarad "veće inkluzivnosti" izbacuje reč normalno iz opisa svojih kozmetičkih proizvoda.

Normalno, jer oni i postoje zbog ideologije političke korektnosti a ne zbog profita svojih vlasnika. Ili ipak ne?

"Njujork tajms" je prošle godine pisao da ova velika trojka investicionih fondova – ne znaju se imena njihovih vlasnika – "kontroliše preveliki udeo svetske ekonomije". Ukupno 22 biliona – hiljade milijardi – dolara. Poređenja radi, BDP Amerike iznosi otprilike toliko, 23 biliona, a Si-En-En je pre tri godine javio da su ova tri fonda najveći vlasnici 88 odsto kompanija koje čine berzanski indeks na Volstritu. Uključujući i citirani "Njujork tajms" i Si-En-En.

Ali stvar je ozbiljnija nego što deluje. Naime, ako ništa nije normalno, sve je nenormalno. I obrnuto, ako je sve normalno, ništa nije nenormalno, jer zašto bi bilo koji, na primer, Napoleon među nama imao manje prava na normalnost od osobe koja se identifikuje kao 2S, to jest two spirit, jer smatra da ima dve duše u sebi.

Definicija šizofrenije, uzgred budi rečeno, kaže da je to duševna bolest koja oboleloj osobi onemogućava razlikovanje stvarnih (realnih) od nestvarnih (nerealnih) događaja i iskustava, što narušava njeno, ili njegovo, ili kako god, društveno funkcionisanje.

Pa su u tom cilju društvenog funkcionisanja u Kanadi, u provinciji Ontario, izvesni Kristina Vong-Tem, koji za sebe koriste lične zamenice u množini a mi se trudimo da to primenimo i u praksi uprkos gramatici srpskog jezika jer ta praksa stiže i ovamo, predstavili predlog zakona za uspostavljanje zona oko 2SLGBTKI+ događaja u kojima će u krugu od 100 metara biti zabranjeno iskazivanje neslaganja s tim događajima.

Kristina Vong-Tem su, inače, poslanici u provinciji Ontario u kojoj, uprkos množini s kojom se identifikuju, raspolažu samo jednim poslaničkim glasom. Lider većine u pokrajinskoj skupštini Pol Kalandra iskazao je razumevanje za njihove zahteve, postupak je stavljen u proceduru.

U proceduri koja je suprotna ovoj proceduri, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik najavio je ovih dana zakon kojim će 2SLGBTKI+ propaganda biti zabranjena u okolini škola i vrtića. Američki državni sekretar Entoni Blinken tim povodom je Dodika uporedio s predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, a svi znamo da teža optužba od te ne postoji, dok su nezavisni mediji čiju nezavisnost kupuju USAID, Nacionalna zadužbina za demokratiju, Soroševa Fondacija za otvoreno društvo i drugi trgovci nezavisnošću i filantropijom, Dodika optužili da se ponaša kao mađarski premijer Viktor Orban. Još jedna teška optužba.

Razume se: nije ovde problem u 2S i ostalim Napoleonima nego u ovima, a vidimo koji su, što bi da nas nateraju da prihvatimo kao normalno sve što smisle da bi sproveli neku svoju agendu. Pri čemu je i sama pomisao da su postupci Džordža Soroša ili Entonija Blinkena vođeni čovekoljubljem i filantropijom beznadežno naivna, otprilike, koliko i ideja da su vlasnici "Blekroka" posvećeni zaštiti radničkih prava, a ne sopstvenom profitu.

Što će reći da nije ni čudo da i "Blekrok" učestvuje u istom ovom projektu. I ne možemo a da ne budemo sumnjičavi prema bilo čemu što agresivno naturaju, normalizuju, najkrupniji svetski kapital i najmoćnije političke sile zapadnog sveta koje svet nisu pokorile svojim čovekoljubljem već njenom suprotnošću.

Uostalom, gde je do juče bilo to 2S? I šta će biti sutra, neka 3Č ili tačka i zarez (;)? Naime, zašto bismo se ograničavali samo na brojke i neka slova, nije lepo diskriminisati znakove interpunkcije.

A jedan pametni Rus Nikolaj Trubeckoj još pre 100 godina upozorio nas je na ovu zamku. U pitanju je, naime, čist rasizam: nisu univerzalne vrednosti koje Zapad zagovara zaista univerzalne pa zato svi treba da ih prihvatimo, nego sve tuđe vrednosti na Zapadu smatraju manje vrednim od njihovih. Te ih u ime toga, milom ili silom, treba eliminisati u korist tih njihovih vrednosti, koje tek pod tim uslovima mogu da postanu univerzalne, dakle, nametnute čitavom svetu. Zato se ta njihova demokratija i isporučuje bombama i obojenim revolucijama, uključujući sad i sve boje duge.

Pa u tom smislu, dok onako prilježno normalizuje brojke, slova i matematičke operacije – ono plus na kraju te skraćenice koja je sve duža – Kanada se istovremeno ističe i svojom podrškom Ukrajini koja je, uz pomoć satanista i raznih drugih nacista, video-snimci obišli su svet, prešla i na otimanje pravoslavnih crkava.

Ništa čudno, baš sve je povezano. Zamenica kanadskog premijera Kristija Frilend, Ukrajinka poreklom, nikada se nije ogradila od nasleđa svog dede koji je sarađivao s nacistima; štaviše, eno je, ponosno se slika s crno-crvenim simbolima ukrajinskih nacista i tog svog dede, i čestita Pravoslavnoj crkvi Ukrajine koja uz pomoć vlasti izbacuje Ukrajinsku pravoslavnu crkvu iz njenih vekovnih hramova zato što su deo ruskog sveta, od Kijevsko-pečerske lavre nadalje.

I tek ćemo videti kako će proći tamošnji Miraši Dedeići, okolnosti su specifične, ali namera je poprilično identična onoj koju su isti inspiratori pokušali da sprovedu, ali nisu uspeli, u Crnoj Gori. Jer im srpski svet predstavlja istu opasnost kao i ruski svet, s tim što Rusi poseduju i nuklearno oružje.

Baš taj neuspeli pokušaj u Crnoj Gori, elem, pokrenuo je reakciju naroda koja je, na koncu, napokon dovela i do konačnog sloma Mila Đukanovića. Pa je zato i pobeda Jakova Milatovića proslavljena uz onolike srpske zastave. Koje su do Mila Đukanovića bile i crnogorske.

Da bi se izbeglo razočaranje, ne treba sad Milatovića opterećivati prevelikim očekivanjima, već i zato što je Crna Gora – NATO članica, a to znači teritorija sasvim ograničenog suvereniteta. Koja ne sme da radi ono što hoće već mora da uradi ono što joj se kaže.

A to dalje znači da Jakov Milatović svoj najveći kvalitet – činjenicu da nije Milo Đukanović – sme, može i mora da pretoči u delo samo time, dovoljno je za početak, što će maligno Đukanovićevo antisrbovanje skrenuti u pravcu normalizacije odnosa sa Srbima, Srbijom i sopstvenim, dakle, srpskim nasleđem.

Drugim rečima, da zaustavi dosadašnji proces nenormalizacije odnosa u kome je, u ključnom momentu odvajanja Crne Gore Mila Đukanovića od Srbije, funkciju nadzornog organa vršio Miroslav Lajčak. Vrlo precizno: svega 2.095 glasova prevagnulo je tada na onu stranu. A pritom je OEBS, u naknadnom izveštaju, otkrio više od 21.000 glasova koji su uoči referenduma ubačeni u birački spisak, nadzorniku Lajčaku to je izgleda promaklo.

Taj isti Miroslav Lajčak, eto još jednog priloga za tezu da sve jeste povezano, sad rukovodi postupkom normalizacije odnosa Srbije i Kosova koga u to ime oslobađaju zvezdice i fusnote. Naravno, nije to normalizacija nego još jedna nenormalizacija, ali šta je normalno u tom svetu u kome ništa nije nenormalno, i obrnuto.

Dobra vest, primetila je onim povodom iz kanadskog Ontarija Marija Zaharova, sastoji se u tome što mi onom krugu od 100 metara – ne pripadamo. Govorila je, razume se, o Rusiji, a ne o sebi u množini, ali jednako se njene reči odnose i na Srbiju.

Osim ako, normalizujući raznorazne odnose po meri zahteva Miroslava Lajčaka, sama ne upadne u taj njihov krug od 100 metara…