Bajdenov papirić i proruska retorika Beograda

Iako verovatno nije baš sve vreme toga baš sasvim svestan, što ga doduše i čini idealno upotrebljivim, predsednika Amerike Džoa Bajdena ponovo su kandidovali za tu funkciju idealno upotrebljivog predsednika Amerike.

Pa su ga u tom svojstvu pre neki dan poslali u Južnu Koreju da i tamo zazvecka nuklearnim oružjem, i tamo je dobio list papira, puškicu koju je neoprezno držao u ruci pred kamerama pa je neplanirano otuda i dospela do javnosti.

A na puškici fotografija novinarke ”L.A. tajmsa”, njeno ime i prezime sve sa izgovorom – Subramejnijan, nije ni lako izgovoriti – i pitanje koje će mu ona postaviti. I postavila ga je, naravno, i Bajden je uspešno odgovorio, i sve je delovalo jako spontano kada je predsednik prozvao tu Kortni Subramejnijan da ga nešto pita.

A na snimcima se, uz puškicu s njenim imenom, prezimenom i pitanjem u ruci, vidi i da je Bajden imao slušalicu u uvetu.

Kad je ova bruka objavljena ”L.A. tajms” je saopštio da nisu oni dostavili pitanje Beloj kući unapred da se Bajden pripremi, što podrazumeva da preostaje ono neprijatnije od ta, jedina dva moguća objašnjenja. Znači, da je obrnuto: Bela kuća je ”L.A. tajmsu” unapred dostavila pitanje koje želi da ”L.A. tajms” postavi Bajdenu, pa je tako i učinjeno.

Kao da mediji koji se predstavljaju kao nezavisni od vlade zapravo krišom dejstvuju u saglasju s tom vladom na sprovođenju njenih ciljeva… Što očigledno nije demokratska tekovina, nego njena suprotnost.

I bila bi to samo jedna neprijatna epizoda, koja čak nije ni vredna truda da se podrobnije komentariše jer je situacija u kojoj su sad uhvaćeni na gomili ipak bezazlenija od mnogih drugih u kojima su hvatani, da Taker Karlson, autor najgledanije političke emisije u Americi, nije upravo oteran i to bez objašnjenja sa nezavisne i privatne televizije kojoj je donosio i gledanost i profit.

On je objasnio zašto sve to, čemu je simbol ona puškica u Bajdenovoj ruci, nije nimalo bezazleno.

”O važnim temama, koje će odrediti našu budućnost, nema bukvalno nikakve diskusije”, opomenuo je. I, u tom smislu tema koje će odrediti budućnost, na prvom mestu spomenuo rat. Zna se na koji rat misli, to je onaj koji NATO vodi protiv Rusije u Ukrajini a Taker mu se protivi.

”Kada ste poslednji put čuli istinsku debatu o tome?”, nastavio je. ”Takve debate nisu dozvoljene u američkim medijima. Obe političke partije i njihovi donatori postigli su konsenzus o onome što je njima u interesu, i aktivno rade, u dosluhu, da uguše bilo kakvo preispitivanje toga. Sjedinjene Države deluju kao jednopartijska država.”

Tako kaže Taker Karlson, i dodaje: ”Niko im zaista ne veruje (…) i zato ovo ne može da potraje. Oni to znaju, zato i jesu histerični i agresivni. Plaše se; zato i odustaju od ubeđivanja, i pribegavaju sili.”

Takeru, uostalom, treba verovati. Zna o čemu govori jer je to osetio na svojoj koži. Američka tajna služba špijunirala ga je pre dve godine zato što je tražio intervju od Vladimira Putina, sad su ga, evo, i otpustili.

Sve nas ovo dovodi i do našeg slučaja. Odbor za spoljne poslove Evropskog parlamenta, naime, usvojio je Nacrt izveštaja o Srbiji ovlašćenog izvestioca Vladimira Bilčika.

Ko je njega, dakle Bilčika, ko god nam on bio, nikad mi za njega nismo glasali, uopšte ovlastio da donosi sudove i presude o našoj zemlji? Pitanje je, na žalost, samo retoričko, odgovor znamo svi.

Ali baš u tome i leži sva gadost ovog slučaja.

Zato što, s pomenutim ovlašćenjem koje je dobio od uzurpatora naših ovlašćenja, štaviše, našeg demokratskog prava da se sami pitamo o svojoj zemlji, Bilčik ne traži da se i on pita kao bilo ko od nas sa državljanstvom i pravom glasa u ovoj zemlji, nego bi Bilčik da se pita samo on. To jest, oni koji su ga na tu funkciju postavili, ukratko, isti oni što su ”L.A. tajmsu” dostavili ceduljicu s pitanjem za Bajdena, i usput oterali Takera Karlsona jer nije dao da mu se dostavljaju takve ceduljice.

A spomenuta gadost je i utoliko veća što je, u isti mah, taj odbor za spoljne i mešanje u naše unutrašnje poslove usvojio i izveštaj kojim se takozvano Kosovo ”pohvaljuje zbog svojih dostignuća u demokratizaciji”. Samo par dana nakon što je uspešno održalo izbore bez birača, doduše, Srba, pa nema veze.

Ali da ne dužimo. S pomenutim autoritetom dostavljača ceduljice Bilčik zahteva da se u Srbiji ukinu i RT Balkan i Sputnjik, što izaziva zanimljivo pitanje zašto im toliko smetamo, odnosno, čega se to plaše pa bi da nas nema. Nego da bude samo njih i tih njihovih ceduljica s pitanjima i odgovorima, dok je ostalima zasad dozvoljeno samo da ućute.

Inače, jedna srpska vlada svojevremeno je usvojila medijsku strategiju da se naprave bele liste podobnih javnih ličnosti koje će u sredstvima informisanja sprovoditi propagandu evropskih vrednosti radi povećanja podrške pristupanju Srbije Evropskoj uniji po svaku cenu, tu cenu inače plaćamo mi.

Postojanje belih lista, razume se, značilo je da postoje i crne liste. I ne treba da pogađate nego samo da se setite koga tad nije bilo nigde u medijima, a neki tadašnji Bilčik iz Evropskog parlamenta u tome nije video nikakav problem.

Ali znamo kako im je to prošlo – nije im prošlo – te zato sada Bilčik i njegove kolege saopštavaju da su ”zabrinuti zbog trenda smanjenja podrške javnosti članstvu Srbije u Evropskoj uniji”.

I beleže sledeću dijagnozu u saopštenju: ”Ovo je rezultat dugotrajne anti-EU/proruske političke retorike koja se nadaleko širi kroz medije koje kontroliše vlada, kao i vladini zvaničnici.”

Dakle, ne treba da ućute samo RT i Sputnjik nego i svi sa tom sklonošću za prorusku retoriku, znači, onih 80-ak odsto građana Srbije koji podržavaju Rusiju.

A još bi im bolje bilo da ih nateraju da tako nešto uopšte i ne pomisle; da revidiraju, kao svojevremeno na Golom otoku. Goli otok je, izgleda, sledeća međustanica na putu srpskih EU integracija. Treba li podsećati da je onaj nemački poslanik Andreas Šokenhof, kad je u Srbiju doneo spisak uslova za evropske integracije, od nas tražio i promenu svesti. Nije samo verbalni, nego i misaoni delikt, Džordž Orvel je to kvalifikovao kao zlomisao a svi su nas ubeđivali da on to tamo piše o Sovjetskom Savezu.

I ponovo su sigurni da će im mediji pomoći da uteraju Srbe u poželjno stanje svesti. Pa u tu svrhu sa iste onakve adrese, koja se za ovu potrebu nalazi u Ministarstvu spoljnih poslova Ukrajine u Kijevu, i redakcijama u Srbiji stiže ceduljica, uputstvo o ”ispravnoj terminologiji o ruskoj agresiji protiv Ukrajine” u kojoj se pored ostalog objašnjava i da se svaki Rus ima smatrati krivim dok im, valjda, ne dokaže suprotno. I to se definiše kao ”ispravan narativ”.

Ljiljana Smajlović lepo je primetila da su, od svih koji su dobili to uputstvo, samo ”Novosti” našle za shodno da obaveste javnost o ovom zahtevu.

Ostali su postupili kao ”L.A. tajms”. Ali isto je bilo i kada je američka ambasada u Beogradu na sličan način tražila od medija u Srbiji da ambasadora Kajla Skota zovu Skat jer to budi manje ružne asocijacije. Mediji su i tada prećutali, a oni nezavisni kao ”L.A. tajms” su i postupili po naređenju.

No, razume se da u čitavom tom pregnuću nisu mediji cilj sami po sebi, već sredstvo za ostvarivanje cilja koji se sastoji u eliminisanju zlomisli svakog pojedinca što se drzne da misli, na primer, svojom glavom.

Britanski Bi-Bi-Si, s tim u vezi, s odobravanjem naravno jer izgleda da i Bi-Bi-Siju dostavljaju neke ceduljice, izveštava o slučaju češke učiteljice Martine Bednarove. Ona je iz jedne osnovne škole u Pragu otpuštena zato što je javno osporila onaj ispravni narativ o Ukrajini, ali ni to nije dovoljno pa je sad i krivično gone. Preti joj šest meseci do tri godine zatvora.

Učiteljica Martina, inače, nastradala je tako što je njene reči tajno snimio neki učenik koji je prethodnom operacijom (lobotomije) uspešno oslobođen svih zlomisli. Pa je svoj snimak prijavio roditeljima koji su to prosledili nadležnim organima.

Bi-Bi-Si još sa odobravanjem pojašnjava da češka vlada snažno podržava Ukrajinu, kao i šira javnost, ali da novi predsednik Peter Pavel, prethodno na položaju drugog po rangu u NATO komandi, ”upozorava da će tolika podrška neminovno biti umanjena tokom vremena”. Pa bi da to spreči, na zajedničkom zadatku sa svojim nekadašnjim zemljakom Vladimirom Bilčikom iz Slovačke.

Tako da dileme nema. Ostvari li Vladimir Bilčik svoje namere, svi smo mi u opasnosti da postanemo učiteljica Martina iz Praga. Ili, još gore, onaj učenik što ju je prijavio.

No, poručuje Taker Karlson kao da hoće da umiri sve slobodne ljude ovog sveta, ”neće uspeti. Kad pošteni ljudi iznesu istinu (…) oni postanu moćni. U isto vreme, lažovi koji su pokušali da ih ućutkaju drhte i postaju slabiji. To je gvozdeni zakon Univerzuma. Istina pobeđuje… Dokle god možete da je čujete, ima nade.”

Da, čujete nas. Dakle, ima nade. U strahu su oni. I to sa dobrim razlogom.