Bila je to dragocena prilika da se ne ujedinimo, štaviše, da se lepo podelimo na vlast i opoziciju čak i povodom mrtve dece. Naravno, nismo propustili da to učinimo. Što znači da, ako kojim slučajem nismo raspoloženi za ovakvu podelu ovakvim povodom, možemo samo da se nadamo da su odrasli bili dovoljno zauzeti onakvim glupostima pa nisu stigli da upropaste i svoju decu. I da ona neće ličiti na njih, to jest sve nas, znači, da će biti mudri kao što mi nismo. Imali bismo više sreće nego pameti u tom slučaju.
Ali takvu sreću potrebno je i zaslužiti. A to će nam se dogoditi samo ako poslušamo svoju decu umesto tuđih interesa. Sve i kada su podlo sakriveni iza dece.
Uostalom, i vredi tu našu decu poslušati, imamo i koga. Imamo i šta da čujemo, sami su nam to saopštili. Zapravo, jedini su i saopštili nešto konkretno, da zaista može da pomogne i njima i nama. Oni najbolje i znaju šta im je potrebno, mi smo pokazali da to ne znamo čim smo povodom dece počeli da se bavimo vlašću, opozicijom, mitinzima i takozvanim kontramitinzima i, naravno, frekvencijama.
Učenici Prve beogradske gimnazije, naime, pozvali su "poštovane sve" nas da prošlonedeljne tragedije shvatimo kao "poslednji šamar i opomenu našem društvu da se probudimo". Zarad sutra koje će biti bolje nego što je danas, citiramo ih dalje, "u kojem nećemo strepeti da pustimo svoju decu u školu, za prosvetu u kojoj se zna ko je profesor a ko učenik, i za državu iz koje nećemo želeti da odemo, nego da se dičimo njome".
Učenici traže "snižavanje tolerancije prema učenicima", zahtevamo, kažu, "da se pooštre kazne koje učenici dobijaju usled neprimerenog ponašanja, kako bi bili svesniji posledica onoga što čine", i pozivaju na "zaštitu ugroženih profesora" jer su "konstantno napadnuti pravima učenika koji pre svega ne poštuju svoje dužnosti i obaveze".
Traže i "povećanje plata u prosveti" zato što je ona "jedan od elementarnih stubova svake države", i, "ukoliko se taj stub zaljulja, nastaje velika pretnja po čitavo društvo… Da ne bismo završili u situaciji u kojoj neadekvatno obučeni ljudi podučavaju naše učenike, neophodno je povratiti ugled prosveti… Važno je povratiti značaj danas olako zapostavljenih predmeta poput likovne i muzičke KULTURE i fizičkog VASPITANjA… U današnje vreme, kada su deca previše za telefonima, tabletima i ostalim uređajima, izuzetno je važno podsticati kreativnost i fizičku aktivnost kao način da prevaziđemo sve češću agresiju kod mladih. Istovremeno bismo ih učili i strpljenju, kao zapostavljenoj veštini mlađih generacija."
Traže ova deca i uvođenje novog predmeta, koji bi se i ocenjivao kako ne bi bio shvaćen olako, gde bi se "govorilo o izgradnji međuljudskih odnosa, o ispravnom i pogrešnom, subjektivnom i objektivnom, izgradnji discipline, poštovanju, dužnostima pojedinca prema porodici, prijateljima i društvu i ličnom doprinosu i važnosti opšteg dobra kod pojedinca".
Traže, i znaju zašto traže, da se "smanji opterećenje nastavnika administrativnim procedurama" jer fokus ne sme da bude na elektronskim dnevnicima "već na prisnijem odnosu sa učenicima". Traže i preventivne psihološke preglede koji su inače ukinuti zbog svih tih prava na privatnost, i da se na njih, učenike, smanji pritisak da budu odlični đaci sa svim peticama, nije niko ni od nas odraslih odličan u svemu što radi.
Traže ova naša deca i da se kladionice udalje od škola; i zabranu rijalitija i sličnih gadosti kad deca mogu da ih vide, pogotovo na kanalima sa nacionalnom frekvencijom; i kontrolu naslovnih strana tabloida, i "zabranu promovisanja neprikladnih vrednosti".
Fascinantna je ovolika zrelost te predivne dece koja još nemaju ni pravo glasa. Jedinstven je ovaj njihov vapaj da im se da manje, a ne više prava. I za pravdom (i) za njihove učitelje, a ne samo za njih same.
Preterali smo sa pravima, dajte obaveze, nisu samo prava nego i odgovornost – ovo je, možda, i najadekvatnija presuda onome što smo sami sebi, i njima kolateralno, uradili kada smo odlučili da mogu da postoje prava bez obaveza i odgovornosti jer je, zaboga, tako na onoj strani sveta u koju smo i mi hteli da se učlanimo šta god nam ona uradila.
Vapaj, zbog onoga što se dogodilo i da se to ne ponovi, okupio je pre neki dan pred Skupštinom Srbije i veliki broj roditelja ovakve divne dece. Okupili su ih tuga, i besno ogorčenje, i strah i saosećanje, sve ono što je svaka normalna osoba u ovoj zemlji morala da oseti posle onih užasa.
A onda je neko odlučio da njihove emocije kanališe za svoje potrebe. Da kidnapuje njihov bol i gnev i upregne ih u korist sopstvenog interesa.
Pa su svi pomenuti predlozi i zahtevi one pametne dece, a tobože u ime njihovog dobra, svedeni na ultimatum da se smene rukovodstva REM-a i RTS-a, da se oduzme nacionalna frekvencija "Pinku" i "Hepiju", i da se zabrane tabloidi. Doduše, ne i tabloid u vlasništvu korporacije u čijem su vlasništvu i dve televizije koje bi valjda trebalo da dobiju nacionalne frekvencije kad budu oduzete "Pinku" i "Hepiju".
Nije ovo odbrana ni "Pinka" ni "Hepija", o tome oni neka brinu, nego prisustvujemo nečemu što je već viđeno. Pa zato sada i ne možemo da se pravimo da ne vidimo. Opisano je, uostalom, u studiji o egipatskom pokretu "Kefaja" ("Dosta je") koju je za potrebe Pentagona i njegovog odeljenja za neregularno ratovanje i specijalne operacije uradila RAND korporacija.
U najkraćem, tu su razrađeni načini "mobilizacije ogorčenih sektora lokalnog stanovništva" – upotrebom opravdanih povoda za ogorčenje – pritom, tako da se ne vidi da su organi Sjedinjenih Država u to direktno umešani jer znaju da tamo nisu popularni. Potom je, baš po toj matrici, organizovano Arapsko proleće. A jednog od njegovih organizatora, Ahmeda Saleha, da potvrdi sve sumnje u tom pogledu, zahvaljujući "Vikiliksu" pronašli smo par godišnjih doba pre početka Arapskog proleća u američkoj ambasadi u Kairu kako "moli za pomoć Vladu SAD".
Ili pak treba da poverujemo u teoriju zavere da njihovi nadležni organi i ovde nemaju izvesnog interesa da rovare i "mobilišu ogorčene sektore lokalnog stanovništva"?
Srećom, ne treba da nagađamo, sami su to priznali. Time što su istovetnu težnju za uređivanjem ovdašnjeg medijskog prostora u skladu sa svojim potrebama, tako da više ne bude "podrške narativu Kremlja o ratu Rusije u Ukrajini", ove nedelje demonstrirali usvajanjem izveštaja Vladimira Bilčika u Evropskom parlamentu. U tom kontekstu borbe za vlasništvo nad medijskim prostorom u Srbiji, inače, traže i da RT Balkan bude ugašen, tako da im tim povodom svakako želimo sve najgore.
Ali ne radi se ovde samo o nama, nego o svima nama. Zato što se istovremeno traži i da priznamo samoproglašenu nezavisnost Kosova, i da uvedemo sankcije Rusiji, i da je Srebrenica genocid i ništa drugo ne smemo ni da pomislimo, a kamoli da izgovorimo.
I tu se zapravo odaju, jer, više-manje, u meri u kojoj to smeju javno da izuste, sve to isto traže i organizatori onog protesta, koji se za decu bore tako što se bore za frekvencije i onu korporaciju. A frekvencije su samo put ka ostvarenju svih pobrojanih ciljeva, i nije ni čudo što je baš to – da NATO upravlja našim nacionalnim frekvencijama i emiterima – od nas zahtevano i u Aneksu B u Rambujeu.
Drugim rečima: upotreba našeg bola je njegova zloupotreba. Radi sprovođenja onih ciljeva kojima se, po svim istraživanjima, protivi barem 80 odsto ovdašnjeg stanovništva. I nema matematike koja može da dokaže da tako nešto može da bude u interesu dotičnog stanovništva. Uključujući i njegovu, to jest našu decu.
Ta deca pokazala su nam da ne bi trebalo da samo pažljivo saslušamo, nego i da ih poslušamo. Tako ćemo možda nešto i uspeti da promenimo nabolje u ovoj zemlji. "Za državu iz koje nećemo želeti da odemo, nego da se dičimo njome."