Uhapsite Dodika, ili: Ko će za Željkom Mitrovićem?

Brojke su neumoljive pa Svetska banka nije imala izbora nego je morala da razveje još jednu od opsena propagande Zapada. Rusija je, po BDP-u merenom paritetom kupovne moći, i to usred sankcija koje joj je pomenuti Zapad uveo da bi joj skršio ekonomiju a time i politiku, postala najveća ekonomija Evrope.

Dok je najveća ekonomija Evrope do sada, Nemačka, koju je Rusija sad pretekla, na putu da postane bolesnik Evrope. To kaže predsednik nemačke Asocijacije udruženja poslodavaca u metalskoj i elektroindustriji, trebalo bi da zna o čemu govori jer mu je to posao a ima i prilično dobar, to jest, neposredan uvid u materiju o kojoj je reč, uostalom, istovetnu su dijagnozu postavili, na primer, i ”Dojče vele” i ”Blumberg”. Dok ”Politiko” ide i korak dalje i prognozira ”pojas rđe na Rajni” kao posledicu deindustrijalizacije koja Nemačkoj predstoji a već je započela.

Ili je mnogo dugačka ruka ruske propagande ili je to istina, a ne ono što su nas dosad lagali o ruskoj ekonomiji koja je tobože na nivou uobičajenih evropskih ekonomskih bolesnika, Italije ili Španije; tek, i ovlašćeni ministar nemačke ekonomije predviđa (bar) pet teških godina, a kako ni njemu u opisu radnog mesta nije širenje pesimizma, jer bi na osnovu toga bez radnog mesta mogao i da ostane, rezonski je pretpostaviti da je perspektiva i kudikamo do znatno lošija.

Naravno da to ne znači da će Nemci sutra početi da jedu korenje, isuviše je tamo akumuliranog bogatstva, sve i ako ”Volstrit džornal” opominje da su Nemci već počeli da jedu manje mesa nego pre – osam odsto manje prošle godine u odnosu na prethodnu, a povrh toga, evo citata, ”govedinu i teletinu Nemci zamenjuju jeftinijim mesom poput piletine” – tek, poenta je svega ovoga, makar dok ponovo ne počnu da jedu teletinu umesto piletine, kad god to bilo, Nemcima će biti potrebna pomoć kakvu zauzvrat oni neće moći da ponude drugima, recimo, nama. Naravno, ako su takvu vrstu potrebe ikad uopšte i imali, ali sada neće imati sa čime ni da se pretvaraju da je imaju.

I tu sad nastupa problem s kojim smo suočeni već izvesno vreme.

Naime, kako više nemaju šta da (nam) ponude, a i dalje imaju potrebu da nastavimo da radimo šta nam kažu, to znači da im – svim tim Nemcima i njima nadređenim NATO agresorima na našu zemlju s kojima smo suočeni – kao najjači preostali argument, da nas ubede da uradimo sve ono što inače nećemo da uradimo, preostaje sila. U svim njenim pojavnim oblicima koje mogu da priušte, a to su, kad već ne mogu da nas bombarduju kao ’99, verbalno-politički ekvivalenti krstarećih raketa kao što su pretnje, ucene, kazne i njima slične metode demokratskog dijaloga na koje tradicionalno nisu gadljivi ako je to u njihovom interesu.

Drugim rečima: svaki pojedinačni slučaj neke subverzije s kojim smo trenutno suočeni predstavlja sastavni deo ukupnog nasilja koje sprovode kako bi nama slomili volju da se suprotstavljamo njihovoj samovolji.

Jedan takav primer predstavlja mogućnost da predsednik Republike Srpske Milorad Dodik bude uhapšen zbog krivičnog dela ”neizvršavanje odluka visokog predstavnika”, na stranu sad što visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini ne postoji; te se shodno tome i ne zove Kristijan Šmit, a upravo je taj izvesni Kristijan Šmit, koji se lažno predstavlja kao visoki predstavnik, neovlašćeno ubacio član 203a citirane sadržine u Krivični zakon BiH.

Nego je trenutno bitnije nešto drugo. Eliminisali bi oni Dodika odmah i to brutalno, samo da smeju, ali ponekad je i ovakva pretnja dovoljna da bi postigla izvestan efekat, ne nužno na samog Dodika već i na neke koji možda ne žele da prođu kao on.

Isto se odnosi i na slučaj direktora srpske Bezbednosno-informativne agencije Aleksandra Vulina o kome je na ovom mestu već bilo reči.

Pa u tom smislu treba shvatiti i pismo evroatlantskih parlamentaraca, upućeno nadležnima u Vašingtonu, Londonu i Briselu, u kome traže drugačiji pristup Beogradu i Prištini utoliko što je ”Kosovo”, kažu, ”suverena država i funkcionalna demokratija”. Teško je reći šta je od ta dva više, pošto nije ni jedno ni drugo, sve ovo neodoljivo podseća na matematičku radnju množenja sa nulom, ali oni svejedno zahtevaju da ”ova činjenica bude osnova naše zajedničke politike”, sve u svemu, njihov zahtev je da se Beograd kazni sankcijama ako ne postupi po naređenju.

I, gle, u skladu s formulacijama upotrebljenim u tom pismu, portparol Evropske komisije već preti da će protiv Beograda biti preduzete mere, to jest, sankcije.

No i mimo toga značaj ovog pisma ne sme da se potceni. Ne samo zato što ga potpisuju individue koje su zbog svojih funkcija dovoljno uticajne da svoje pretnje mogu i da sprovedu u delo – počev od šefova odbora za spoljne poslove u Senatu SAD, britanskom Parlamentu i nemačkom Bundestagu – nego je ova njihova javna pretnja utoliko važnija što predstavlja vidljivu manifestaciju procesa koji su, sada je to neporecivo, uveliko u toku.

Štaviše, svi pomenuti primeri, osim što su uzajamno povezani a zajednički imenitelj im je srpski otpor njihovim planovima za Srbiju i posledična potreba za kršenjem tog otpora, ne predstavljaju mere koje su donete da bi se tu stavila tačka. Već zapeta koja ima da se shvati i kao upozorenje drugim pripadnicima napadnutih struktura, kako u Republici Srpskoj tako i u Srbiji, da bi mogli da prođu na sličan način ako se ne predomisle pa promene stranu.

To je, uostalom, metoda koja je na nama već primenjivana u okviru priprema za 5. oktobar; sve je to novinar britanskog ”Skaja” Tim Maršal svojevremeno baš lepo opisao u knjizi adekvatnog naslova ”Igra senki”.

Te je shodno tome posebno poučan slučaj vlasnika ”Pinka” Željka Mitrovića koji je, baš kad je američkim sankcijama Vulinu Zapad uveo sankcije Srbiji, došao do zaključka da je Srbiji mesto na Zapadu. Pa je zbog toga zaslužio i javnu pohvalu američkog ambasadora u Srbiji Kristofera Hila. Šta nam o Americi i stanju u kome se nalazi govori njena potreba da je reklamira Željko Mitrović…

Ali prava intriga ovog slučaja sastoji se u načinu na koji je Mitrović došao do navedenog zaključka o privlačnosti Zapada. U najkraćem: Da li je to proizvod prosvetljenja, ili njegove nesporne moći i proporcionalne bojazni da bi mogao da ostane bez nje. Što ga, normalno, čini ranjivim na pretnje i ucene ako su dovoljno uverljive, a, ako ništa drugo, Amerika je makar u ovom pogledu dokazano uverljiva.

A pitanje na koje ćemo pouzdan odgovor dobiti tek kad bude prekasno da se bilo šta promeni, na dobro ili na zlo, odnosi se na sve ostale kojima bude, ako im bude, predočena neka slična ponuda koja ne može da se odbije, uključujući onu krvavu konjsku glavu na krevetu.

U svakom slučaju, nema baš nikakve sumnje da će pritisci i diverzije u različitim oblicima, uključujući i ovakve, biti nastavljeni u periodu koji nam predstoji. Uostalom, oni zaista bolju ponudu od takve i nemaju.

Što samo znači da, ako već ne nameravamo da prihvatimo ponudu Zapada, treba odlučnije da se okrenemo svim onim stranama koje nude sve ono što Zapad više nije u stanju da ponudi, a istovremeno ne nude baš ono što nudi Zapad; evo, kroz desetak dana počinje samit BRIKS-a koji s nestrpljenjem iščekuje čitav svet, od toga većina s nadom.

Kad, ako ne sad, jer je dosad već postalo jasno: okončano je primirje između njihovih zahteva i našeg odbijanja. Pa zašto da ne odreagujemo u skladu s opisanom promenom u njihovom odnosu prema nama. U krajnjoj liniji, ako je verovati Svetskoj banci i nemačkim industrijalcima, za to sad imamo i ekonomsko opravdanje.