Evo jedne nevelike, uglavnom zaboravljene i prilično poučne knjižice istoričara, univerzitetskog profesora i akademika Alekse Ivića, izdanje Izdavačke knjižarnice Gece Kona, Beograd, 1926. godine, "Iz doba Karađorđa i sina mu kneza Aleksandra".
Ovaj bečki đak istraživao je "Ratni, Državni i Policajski Arhiv u Beču, gde se čuvaju izveštaji austrijskih vojnih zapovednika, pisani većinom prema vestima, dobivenim od uhoda", kao i Kraljevsku državnu arhivu u Zagrebu.
Pa je zabeležio da je kod Karađorđa u Topoli krajem aprila 1809. upriličen sastanak sa izaslanicima crnogorskog vladike Petra I, potonjeg Svetog Petra Cetinjskog, da "ugovore da i Karađorđe i vladika Petar povedu svoje čete protiv Turaka u novopazarskom sandžaku, da se tu sjedine i odseku Bosnu od ostale Turske".
Sve to uz podršku i sadejstvo s Rusijom, s idejom oslobađanja srpskih zemalja i stvaranja zajedničke države, od Bosne na zapadu do prostora Kosova i Metohije, to jest, Stare Srbije.
U međuvremenu su, kao što je poznato, pojedini Crnogorci prestali da budu Srbi. Pa su se u skladu s tim i odvojili od Srba s kojima ih je Sveti Petar Cetinjski spajao, ustvrdili da Kosovo nije Srbija, i uveli sankcije Rusiji.
Ko zna odakle počinje ovakva Crna Gora kad očigledno ne počinje od Svetog Petra Cetinjskog. Ali je zato u takvim okolnostima potpuno normalno da Albanci, kojih u ovoj Crnoj Gori ima manje od 5 odsto, samouvereno smatraju da im pripada mesto potpredsednika vlade, dok se ne zna da li će za Srbe, kojih je tamo preko 30 odsto, u vladi uopšte biti mesta.
No to je neka druga tema. A profesor Aleksa Ivić piše o onim teškim danima 1809. uoči pada Deligrada, i evo citata iz njegove knjige iz 1926. koji nam govori sve što treba da znamo o onome što nam se dešava i dan-danas: "Turskom artiljerijom su upravljali engleski oficiri."
Da ponovimo: turskom artiljerijom su upravljali engleski oficiri, neki džentlmeni sigurno, da ubiju srpske ustanike.
Već smo znali da je istorija učiteljica života, ovo je još jedna potvrda. Drugim rečima: Ništa novo pod kapom nebeskom. Englezi su se (i) tada borili da Srbi ostanu u ropstvu. Pokoravanje je jedino poželjno stanje Srba kad se Engleska o tome pita. Shodno tome, naša borba za slobodu mora da bude borba protiv Engleza u svim njihovim pojavnim oblicima.
Nismo mi to izabrali nego je takva logika njihovog interesa; o kontinuitetu je reč, nisu se između 19. i 21. veka oni promenili. I sada ratuju protiv Rusa kao i tada i ratuju i protiv Srba sada kao i tada, ali su im mogućnosti nešto drugačije te zato danas koriste modernije metode pokoravanja.
Pa su engleske oficire pored turskih topova da pucaju na Srbe koji se bore za svoju slobodu, posle NATO krstarećih raketa ispaljenih na iste ciljeve i u istom cilju, zamenile razne nevladine organizacije i tome slični krokodili da nas ubede da im se pokorimo, dakle, o pi-aru je reč.
Što znači i da je, verovatno, sasvim logično što je svojevremeno baš istoričarka Dubravka Stojanović imala čast da bude odabrana, a nismo je mi birali, da prilikom njihove posete Beogradu bude lični vodič (tadašnjem) princu Čarlsu i njegovoj ženi Kamili koja iz evidentnih razloga nije bila princeza te su je zvali vojvotkinjom od Kornvola. A istoričarka Stojanović je članica Upravnog odbora pomenutog "Krokodila" koji se sad, putem njenog kolege iz tog odbora Vladimira Arsenijevića, u društvu istomišljenika iz Inicijative mladih za ljudska prava posebno uzbudio zbog murala "Kad se vojska na Kosovo vrati" kojih je sve više širom srpskog i ruskog sveta.
Pa su u tu svrhu organizovali i "hitnu konferenciju za štampu” na kojoj je pisac Arsenijević iskazao neslaganje sa upotrebom toksičnih boja na četinarskom rastinju kada su to boje srpske zastave, i propratnu bojazan da će neko da uđe u njegovu spavaću sobu da tamo napiše Sveti Sava.
Zašto bi iko ulazio u tu spavaću sobu, i to da napiše Sveti Sava, i zašto samo u spavaću sobu kad je već tu sa farbom pa što preskače ostale prostorije u dotičnom stambenom prostoru, i otkud se uopšte u toj viziji našao Sveti Sava, ostalo je nejasno, ali shvatamo šta je pisac hteo da kaže.
Pa da ukratko i rastumačimo to što shvatamo. Sav onaj svet koji nije imao primedbu kad je po Beogradu demonstrirao sarajevski snajperista što je pucao na srpske mladiće, jer sada je glumac, a ionako je Srbe imao na nišanu pa je to onda o-kej; taj svet koji je ogorčeno negodovao zbog poziva na zabranu beogradskog koncerta Dina Merlina dok je tražio da se zabrani beogradski koncert Baje Malog Knindže; dakle, svem tom istom građanskom svetu kome ništa sporno nije bilo kad je Eliza Hodža, takođe u svojstvu nekakve umetnice, povodom festivala "Dobar dan" ovde htela da dođe sa stihom "Kosovo, krv koja se ne prašta" i fotografijom Oslobodilačke vojske Kosova, normalno, svima onima kojima to nije sporno mora da bude sporno "kad se vojska na Kosovo vrati". Jer je to srpska vojska. Ako išta, mora im se čestitati na doslednosti.
Ali nije stvar u tome nego u njihovoj pomenutoj uzbuđenosti koja lepo raskrinkava sve te raznorazne Engleze koji uz turske topove sprečavaju oslobođenje Srbije od željenog stanja pokorenosti.
Uzbuđeni su, naime, zato što tih poruka, "kad se vojska na Kosovo vrati", kao simbola slobode i nepokoravanja, na sve strane ima sve više. Što ih je više to su oni uzbuđeniji pa zato dramatično i organizuju hitna obraćanja javnosti, a sve ih je više zato što jedni pozivi da se vojska na Kosovo vrati podstiču druge, kao lozinka i odziv, ili svojevrsni virus oslobođenja koji se širi a oni nemaju vakcinu za to; eno, i nedavna anketa Krovne organizacije mladih Srbije, šta god to bilo ali ga finansira USAID, donela je alarmantne podatke o raspoloženju srpske omladine.
Pa tako čitamo, da popravimo svoje raspoloženje zahvaljujući našoj omladini: 90 odsto ih je protiv uvođenja sankcija Rusiji, od toga dve trećine kategorički, naspram 8,6 odsto za sankcije. Istok umesto Zapada, ako mora da bira, bira 55 prema 45 odsto, a ako to ne mora jer im niko sa Istoka to i ne traži, zato se i razlikuje od Zapada, samo baksuznih 13 odsto bira SAD i Evropsku uniju dok je za Rusiju i Kinu 28, a za jedno i drugo još 40 odsto. A i mimo toga samo 16 odsto mladih ima pozitivno mišljenje o Evropskoj uniji, naspram 40-ak odsto negativnih mišljenja. Dok, u pogledu rešavanja kosovskog pitanja, najviše ispitanih do sada, oko trećine, prema formulaciji autora istraživanja finansiranog američkim novcem, želi da Srbija "u odgovarajućem momentu povrati punu vlast na Kosovu vojnim sredstvima". Premda bi, naravno, kao što i murali sugerišu, već i Rezolucija 1244 u tom pogledu bila sasvim dovoljna.
U svakom slučaju, bolji su naši mladi nego što su ih učili onakvi profesori istorije kakvi su u Beogradu bili u službi britanske krune. Nisu ih naučili da budu pokorni, i današnji mladi žele da budu slobodni; ništa manje nego svi drugi koji su prethodno bili mladi, pa smo zahvaljujući tome i stekli slobodu. Uprkos svim engleskim oficirima, njihovim turskim topovima i raznim krokodilima koji bi da nas ubede u suprotno. Kao da smo zaboravili ko smo i ko je pomagao Karađorđu i Petru I Petroviću, a protiv koga su morali da se bore. Neka ovo posluži kao dobra prilika da se toga i podsetimo.