Izrael, Hamas i Srbija, ili: Bezuslovna kapitulacija Viole fon Kramon

Evo jednog osvežavajuće trezvenog i naročito poučnog, pa stoga i žalosno neprimećenog, uvida u stanje stvari kakvom smo izloženi: Rat Izraela i Hamasa razotkrio je svu nevažnost Evropske unije. Dok se globalna kriza intenzivira, "geopolitički" kontinent je ostavljen da sve to posmatra sa strane… Ionako ih niko ne zove. U obilju geostrateških iluzija koje su uništene ovih dana, najozbiljniji zaključak svakoga na kontinentu trebalo bi da bude ovo: Nikoga nije briga šta Evropa misli. Širom spektra globalnih žarišta, od Nagorno-Karabaha preko Kosova do Izraela, Evropa je svedena na ulogu dobronamerne nevladine organizacije, čiji je humanitarni doprinos dobrodošao, ali je inače ignorišu.

I tako dalje, sve u istom tonu, spominje se u ovom kontekstu i "geopolitička impotencija".

Nije ovo ruska propaganda, nego portal "Politiko", deo one korporativne medijske grupacije u čije "principe i vrednosti" zvanično spadaju "ujedinjena Evropa" i "slobodna zajednica vrednosti sa Sjedinjenim Američkim Državama", znači, evroatlantistička propaganda. Pa zato i kažu da je Evropska unija dobronamerna, iako, eto, impotentna.

A na sličan način, i iz istih razloga, i nemački "Špigl" komentariše kako je "Hamasov napad na Izrael brutalno izložio bespomoćnost Evropske unije", pri čemu "poboljšanja nema ni na vidiku – ali zato ima puno rizika".

Evo šta još kaže "Špigl": "Evropska unija očigledno ne može da projektuje moć čak ni sa svojom navodnom najvećom snagom – ekonomijom i razvojem… Ovo se ne odnosi samo na Bliski istok, već i na samu Evropu… Evropljani sami ne mogu čak ni da pacifikuju postojeći konflikt između malenih država kao što su Srbija i Kosovo… A povrh toga, ekonomska težina Evropske unije nastavlja da se smanjuje u poređenju s ostatkom sveta. Na EU je 1980. odlazilo preko četvrtine globalnog BDP-a, a sada je to ispod 15 odsto – i trend je dalji nastavak pada."

Toliko od "Špigla", dovoljno je. I dodajmo na ovu temu još samo da se i Amerika suočava s divljačkim rastom svog duga, pa mora dalje da povećava kamatne stope sa svim propratnim razornim posledicama po svoju ekonomiju, i to je tempirana bomba koja otkucava i tek ima da proizvede eksploziju. Ne samo ekonomsku nego i geopolitičku.

Da ne bude da nismo upozoreni, no, o tom-potom, sada smo izloženi drugoj vrsti upozorenja, to jest, pretnje.

Viola fon Kramon – Nemica, ničeg novog pod kapom nebeskom – od Srbije pod izgovorom tragedije kod Banjske zahteva bezuslovnu saradnju, dakle, bezuslovnu kapitulaciju jer samo to može da bude saradnja koja je bezuslovna, to jest, bespogovorna.

Na stranu njena strasna mržnja prema Srbiji koja joj daje izvesnu težinu – utvrdila je svojevremeno da, citiramo, "nema Srpske pravoslavne crkve" – nego, istu vrstu zahteva, samo ne toliko elokventno, pred Srbiju stavljaju i svi ostali o kojima su ono pisali "Politiko" i "Špigl".

Možda bezuslovna kapitulacija i jeste najbolji put ka prosperitetu, samo, teško je pronaći makar jedan primer iz prakse koji bi to potvrdio.

Štaviše, evo jednog nasumičnog koliko i neprijatnog dokaza da je sasvim suprotno: Vlada Srbije juče je usvojila protokol čiji je cilj da plate nastavnika u Srbiji do 1. januara 2025. dostignu prosečnu platu u Srbiji. Da, baš je tako kao što zvuči, obrazovani ljudi koji nam obrazuju decu imaju platu koja je manja od republičkog proseka.

Nije to proizvod rada samo ove vlade, već svake vlade Srbije otkako je Srbija poverovala da će joj biti sve bolje samo ako bude bezuslovno poslušna. Pa i u odnosu na MMF kada kaže da ne treba naše pare da dajemo našem obrazovanju, ili zdravstvu, nego stranim investitorima. Da ih podstaknemo da dođu ovde da bi zaradili, eto još jednog zbunjujućeg koncepta koji nam je predstavljen kao normalan.

Da li je sve to normalno? Naravno da nije.

Pri čemu se ova strategija totalne poslušnosti, kakva se sad od Srbije zahteva u još brutalnijem obliku, naravno, ne svodi samo na ekonomiju.

Jedan zabrinjavajući signal u tom smislu predstavljalo je najavljeno usvajanje dva medijska zakona, uz preokret u poslednji čas u vidu izmena prvobitnih nacrta zakona koje su izazvale zadovoljstvo Delegacije Evropske unije u Srbiji. A kako i da ne budu zadovoljni kad bi naročit uticaj u srpskom medijskom prostoru stekli medijski sponzori one NATO orgije koja je ovih dana održana u Beogradu, Beogradske bezbednosne konferencije.

Inače, ni to valjda nije normalno. Predloženim zakonskim rešenjem se jednom privatnom udruženju, Savetu za štampu, u koji se ne ulazi bez odobrenja svih njegovih članova – znači, ako iko, mogu samo podobni – daje da upravlja državnim novcem namenjenim svim medijima. Čime se ojačava njihov uticaj na sve medije, a kakvo je geopolitičko raspoloženje u Savetu za štampu možemo da zaključimo po spomenutom zadovoljstvu Evropske unije i spisku medijskih i drugih partnera onog NATO skupa. Pa se to još naziva samoregulacijom, kao da je to u ovom slučaju nešto dobro.

I povrh toga se građanima Srbije oduzima pravo da preko svojih izabranih predstavnika, poslanika u skupštini, biraju članove REM-a. Nije lišena osnova slutnja da je ovo način da se obezbedi adekvatna dodela nacionalnih frekvencija, u skladu s pominjanom doktrinom bezuslovne poslušnosti.

Razume se, nije ovde reč samo o medijima, nego o popuštanju kao principu kad se to od nas zatraži. Uostalom, videćemo još šta će oko ovoga da bude, onakvi medijski zakoni ipak se nisu našli na dnevnom redu vlade kad je to bilo najavljeno; možda smo se oko popuštanja i predomislili. Premda se javlja i da je to, u stvari, ona druga strana, koja nije naša, zatražila vreme za dodatne konsultacije.

Ono što je, međutim, sigurno, jeste da svako popuštanje samo vodi narednom popuštanju. I gde je tome kraj? Sada mediji, a posle će, pod istom pretnjom Banjske, istrage i odgovornosti, da krenu da nam se (još više) mešaju i u sve druge vrste delatnosti od državnog i nacionalnog značaja.

Sav apsurd ovakvog našeg položaja potčinjavanja, osim što vodi u bezuslovnu kapitulaciju kakvu zahteva Viola fon Kramon, ogleda se pak u citiranim dijagnozama "Politika" i "Špigla" o geopolitičkoj impotenciji Evropske unije koja čak ni u ekonomskom smislu više nema šta da ponudi, a ubuduće će toga imati još i manje.

Treba li, u takvim okolnostima, Srbija da im bude geopolitička, takoreći, vijagra kojom će da leče svoje frustracije? Ili je, nasuprot tome, krajnje vreme da poslušamo onih sedamdesetak odsto građana Srbije koji ne žive u prošlosti nego gledaju u budućnost. Pa zato očekuju jačanje saradnje sa zemljama BRIKS-a.

Odlazak predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Kinu, u kojoj pretpostavlja da će videti i Vladimira Putina, predstavlja idealnu priliku za to. I biće mnogo ubedljiviji ako tamo otputuje tako što prethodno nismo podneli žrtvu u skladu sa naredbom Viole fon Kramon. A posle ćemo, već, da vidimo šta dalje.