Kosovo za izbore, ili: Čemu služi ”Državni gambit”?

Makar neka korist od Ursule fon der Lajen, Đorđe Meloni, Olafa Šolca, Šarla Mišela i Emanuela Makrona, svih tih uglavnom slučajnih osoba koje sebe smatraju nadležnim (ko li ih je ovlastio) za sva naša pitanja, uključujući i ona najvažnija za narod i državu. Naime, ne moramo više da nagađamo, analiziramo i tumačimo šta su hteli da kažu. Sami su nam to rekli: Srbija mora da defakto prizna da država Kosovo nije lažna.

Ovo se pre svega, ali ne samo, odnosi na srpski pristanak na ulazak takozvanog Kosova u Ujedinjene nacije. To je to faktičko priznanje koje ono formalno, de jure, čini sasvim izlišnim; po modelu po kome neka, primera radi, Maršalska ostrva i Sao Tome i Principe nisu formalno priznali Crnu Goru, možda se nisu pronašli na mapi, ali Crna Gora nije zbog toga manje subjekt međunarodnog prava, odnosno, država u punom smislu te reči. U meri u kojoj je država, a ne vazal, bilo koja NATO članica, ali to je već neka druga tema.

Hoćemo da kažemo, sasvim će dovoljno biti pobrojanim nadležnim osobama za naša državna i nacionalna pitanja da se normalizacija odnosa, termin koji su kao tempiranu bombu ugradili u Pregovarački okvir Srbije i Evropske unije, u formalno-pravnom smislu završi u Ujedinjenim nacijama.

Naravno da smo svi sve vreme znali da famozna normalizacija odnosa Beograda i Prištine podrazumeva upravo to, samo su se dosad oni pravili da to nije to. Sve dok nije došao ovaj trenutak u kome su sinhronizovano priznali da ipak jeste. Što znači da je i te kako važno da odgonetnemo to pitanje trenutka, to jest, zašto je ovaj trenutak pogodniji od bilo kojeg ranijeg.

Tim pre što su ranije mogli da budu ubedljiviji nego što su sada; tekuća najezda stenica širom bašte Žozepa Borelja predstavlja u tom smislu sasvim prigodnu metaforu stanja ka kome srljaju, tako da će taj njihov rajski vrt nasuprot džungle ostatka sveta moći da bude samo za bubašintere. I ostale koji uživaju u jelovniku od larvi i insekata koji je odobrila Evropska komisija pomenute Ursule fon der Lajen. Što i nije baš privlačna perspektiva, makar je i nazivali evropskom.

Dakle, trenutak. Zašto baš sad? Preciznije, zašto su baš sad odlučili da nam traže ono što sve vreme znamo da će nam tražiti?

Nije teško, ali je poučno odgovoriti na to pitanje. Jednostavno: žuri im se. A žuri im se zato što znaju da imaju sve manje vremena, pa, shodno tome, šta (nam) sad urade – uradili su. Posle to već neće moći.

Ovaj načelni, otežavajući faktor vremena ima i sasvim konkretan kalendar. U Srbiji se izbori održavaju 17. decembra. Evropski parlament: od 6. do 9. juna iduće godine. I potom američki predsednički izbori tradicionalnog prvog utorka posle prvog ponedeljka u mesecu novembru. Pa dok se tamo formira vlast i ponovo stigne da obrati pažnju i naš slučaj, ima da prođe godinu i po dana u najboljem slučaju. A ko zna šta sve još može da se desi do tada. I eto zašto baš sad hoće da završe sa nama, jednom za svagda.

Predstojeći izbori u Srbiji, u kojoj sve ankete pokazuju da je stabilnih 80-ak odsto izričito protiv bilo kakvog priznanja nezavisnosti naše pokrajine, u tom smislu predstavljaju značajan otežavajući faktor utoliko što, sve i da hoće, niko nije lud da pred izbore uradi ono što izričito ne žele da uradi oni koji treba da ga izaberu ponovo.

Portal Nova stoga prelazi na, takoreći, rezervni položaj, i objavljuje tvrdnju, ekskluzivno, kažu, da je Aleksandar Vučić iza zatvorenih vrata najavio da će sve ono što se traži oko Kosova da im potpiše posle izbora.

Pozivaju se pritom na anonimni izvor, povrh toga, bez ikakvog bližeg objašnjenja porekla ovako eksplozivne informacije (ili dezinformacije. Istini za volju, u novijoj srpskoj istoriji postoji odvratan presedan u pogledu trgovine Kosova za izbore; ”Vikiliksove” depeše američke diplomatije, ako ih se ko još seća a trebalo bi, razotkrile su (i) nastojanja Borisa Tadića, Vuka Jeremića i Borka Stefanovića da trampe momenat samoproglašenja nezavisnosti Kosova, kako im ne bi ugrozio izborne šanse, za svoju postizbornu kooperativnost, dakle, saradnju sa organizatorima samoproglašenja nezavisnosti. Razume se, to su isti oni koji su sad organizovali Ursulu Fon der Lajen i njoj slične da napokon otvoreno zatraže defakto priznanje te samoproglašene nezavisnosti.

U svakom slučaju, Vučić je ovu tvrdnju demantovao; rekao im je da lažu da je rekao ono oko Kosova i da ni pre ni posle izbora neće potpisati nešto što ionako ne sme da potpiše ni jedan srpski predsednik koji se zakleo na Ustavu Srbije i Miroslavljevom jevanđelju. Ovo što je rekao, da neće ni pre ni posle izbora, naravno, Vučića sad obavezuje i dodatno.

Ali tu je i druga strana ovog slučaja, pomenuti portal i medijsko-poslovna grupacija kojoj pripada.

Korisno sredstvo za tumačenje njihovih motiva predstavlja dokumentarni film ”Ja, Aleksandar: Državni gambit”, emitovan u četvrtak uveče na televiziji N1 koja hoće da ima nacionalnu frekvenciju; njeno je pravo da to hoće.

U najavi za ovo ostvarenje stoji da je tu ”prikazana politička biografija Aleksandra Vučića i njegovo umeće da žrtvuje: budućnost, ljudska prava i građanske slobode, Kosovo, političke očeve, sopstvenu ideologiju, demokratiju i Srbiju… Film govori, s jedne strane, o vladanju čoveka koji više od 11 godina autokratski vodi sve segmente države, a s druge, ovo je saga o pustoši koju prouzrokuje takav režim.”

Da se razumemo. Nezavisno od tačnosti i netačnosti citiranih opservacija, ovo nije novinarstvo. Nego politički aktivizam. Na koji valjda takođe imaju pravo, samo, lepše je, a i poštenije, da se to nazove pravim imenom.

E, sad. Ako su već, kao što jesu, politički aktivirani umesto nezavisni novinari kao što se lažno predstavljaju, mora se postaviti pitanje njihovih namera. Ne u odnosu na Vučića, one su očigledne, ali njegov je izbor da se bavi poslom kojim se bavi a uz to ide i ovako nešto, nego, kakve su namere tog njihovog aktivizma u odnosu na Srbiju?

Pojedinosti ih odaju.

Kaže se tamo, na primer, da je Kosovo bilo deo Srbije svega 80-ak godina, a da Srbi ”strasno veruju u poetične neistine koje su sami opevali”; da Kosovo u Prvom balkanskom ratu nije oslobođeno, nego je ”Kraljevina Srbija 1913. godine na Kosovu uvela vojno-policijski režim” i ”Albancima uskratila pravo glasa”; da je ”posle ratova na prostoru bivše Jugoslavije na Kosovu 1998. godine izbila oružana pobuna” – tako se definiše teroristička UČK, kao da su im scenario pisali Ramuš Haradinaj i Kristofer Hil kad već Adem Jašari i Ričard Holbruk nisu u prilici – ”a kao odgovor” na tu oružanu pobunu koja dakle nimalo nije bila teroristička, javljaju dalje, ”srpske vlasti su preko granice proterale više stotina hiljada Albanaca”.

A onda je, kaže dalje ova istorija paralelne stvarnosti – pazite sad, ili su pobrkali ili podvaljuju publici koja to i ne sluti – u junu ’99. nastupila ”nadgledana nezavisnost” naše južne pokrajine a ne Rezolucija 1244 koju tu i ne spominju, kao da ne postoji. Uostalom, poput Haradinaja, Hila i svih ostalih pobrojanih kolaboranata u tom poslu.

Razjašnjenja radi: nadgledanu nezavisnost pokušao je da nam podvali Marti Ahtisari tek 2006. godine, odbili smo je i mi i Rusija u Savetu bezbednosti. Pa su zato i morali da pribegnu pravno ništavnom jednostranom proglašenju.

Bez obzira na to, javlja se zatim u filmu i izvesni Francuz Žan Arno Deran da nam objasni kako Srbija živi u iluziji jer ne priznaje nezavisnost Kosova. Po čemu je baš on kompetentan da se bilo šta izjasni o nama?

Arno Gujon, kome prigovaraju što se učlanio u SNS ali to nema veze s činjenicama na koje ukazuje, ukazuje da je reč o novinaru koji već četvrt veka vodi jedan antisrpski portal – već je i letimičan pogled na dotični ”Kurije de Balkan” dovoljan da se svako uveri u tačnost ove opservacije – a dodaje Gujon i da je Deran podržao pokret ”Ne davimo Beograd”, što je takođe tačno. Inače, jednom prilikom kad je to učinio, u crnogorskom ”Monitoru” pre par godina, iskazao je i izvesnu količinu divljenja prema, kako reče, ”plebiscitarnoj pobedi Aljbina Kurtija” kao pozitivnom razvoju događaja na političkoj sceni inače punoj ”balkanskih stabilokrata/autokrata”.

U istovetnom su se duhu publici dokumentarnog filma obratili i crnogorski novinar Željko Ivanović – ovom dobitniku godišnje nagrade Transatlantske liderske mreže iz Vašingtona Srbija je bolesna te joj treba ozdravljenje, dok je u Crnoj Gori ”okupatorska crkva Srbije” – a angažovan je da nam posavetuje šta treba da uradimo i bivši novinar Senad Pećanin čiji je magazin ”BH Dani” svojevremeno, uz nadnaslov ”NATO nad Beogradom” i adekvatnu fotografiju lansiranja rakete, poručivao: ”Lepa sela lepo gore”.

Sve zajedno, ovo upućuje na zaključak da nam ovi aktivisti, ipak, ne žele ono što je dobro za nas; jasno, osim u slučaju da ne smatramo da NATO rakete, pogotovo kad su obogaćene osiromašenim uranijumom, na Srbe imaju blagotvoran, to jest, terapeutski efekat.

Pa i to opažanje treba imati u vidu kad se procenjuju (pre)poruke ovog predizbornog dokumentarnog gambita. Drugim rečima, sve što se tamo i učini kao tačno, ne znači da neće biti upotrebljeno protiv nas.

Ili je sve ovo samo sastavni deo pritiska da im onako defakto isporučimo Kosovo?

Neprijatnu novost u tom smislu predstavlja ostavka direktora Bezbednosno-informativne agencije Aleksandra Vulina zato što su tako tražili oni što nam traže defakto priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova. Tim pre što je Vulin potpuno u pravu kad u tekstu svoje ostavke konstatuje da se od nas ne traži samo Kosovo već i da ”napustimo Republiku Srpsku i da uvodeći sankcije Ruskoj Federaciji prestanemo da budemo suverena zemlja i nacija”; te da bi, ”ukoliko bismo pristali da to učinimo, sledeći zahtev bio proterivanje kineskih investicija, bezuslovna tehnološka i ekonomska zavisnost od Zapada, kao i nastavak političke i teritorijalne dezintegracije Srbije”…

Da li je to budućnost koju Srbija želi? Priliku da se na tu temu izjasni imaće već 17. decembra. Valjda će birati mudro.