Bez Rusa (se) ne može, ili: Zapovest Kristofera Hila
Ako je Sergej Lavrov morao da bude u Skoplju, zašto bi Srbija slušala ambasadora Amerike? I kakve to veze ima s našim izborima
Bugarska opet nije propustila priliku da bude ono što tradicionalno i jeste, dakle, Bugarska.
Poznato je šta se desilo ovih dana. Nakon što je ona bivša Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija koja je doživela krizu identiteta da bi postala NATO članica – Severna Makedonija – dobila nalog svojih NATO suvlasnika da ruski šef diplomatije Sergej Lavrov dođe na sastanak Saveta ministara OEBS-a u Skoplje, propratni nalog da omogući prelet ruskog aviona dobila je, i pokorno postupila po komandi, i Bugarska.
Da bi onda u sredu uveče u poslednji čas – eto zašto je Bugarska – svoju dozvolu hrabro povukla, tobože, zbog opasnosti koju je predstavljalo prisustvo Marije Zaharove u avionu Sergeja Lavrova. Pa je avion s delegacijom Rusije morao da ide zaobilaznim putem da bi stigao do svog odredišta.
S tim u vezi, ima jedna među "Vikiliksovim" depešama američke diplomatije koja je opisivala poverljive pregovore Bugarske i Rusije o (nesuđenom) gasovodu Južni tok. Pa je u sklopu toga ostalo zabeleženo i kako je neka nadležna zamenica bugarskog ministra energetike na svakih 15 minuta izlazila iz sale sa sastanka s Rusima da bi preko mobilnog prijavljivala američkoj ambasadi u Sofiji šta se događa. Praktično, prenos uživo, prislušni uređaji nisu potrebni kad ste (su)vlasnik cele zemlje.
Poenta je, naravno, upravo to: eto koliko su samostalni svi ti razni Bugari u NATO-u. I kad su na svoju štetu ubijali Južni tok, kao i Severni, uostalom, i kada su odlučivali da puste pa da ne puste a da ipak puste Ruse, sve što čine, čine zato što moraju to da učine, jer im je tako rečeno; takav je poredak u njihovoj NATO porodici, zasnovan na pravilima, a jedino pravilo je, sećamo se one epizode sa Slobodanom Miloševićem, Vorenom Kristoferom i praznim listom papira, da članovi te njihove porodice u svakom trenutku moraju da urade sve što se od njih zatraži. Ili to isto, rečima pokojnog Henrija Kisindžera: "Opasno je biti neprijatelj Amerike, ali je fatalno biti njen prijatelj."
Što znači da ova bugarska epizoda s avionom, ako nije samo služila da Entoniju Blinkenu kupi vreme da šmugne iz Skoplja pre nego što tamo stignu Sergej Lavrov i Marija Zaharova, kao i potonje dobacivanje Sergeju Lavrovu dok se obraćao ministrima OEBS-a u Skoplju i tome slični izlivi lepih manira kao što je odštampana poruka ”rezervisano za NATO” na koju je skrenula pažnju Marija Zaharova, mogu da budu samo neprilične, sitne pakosti. Kojima ne ponižavaju Ruse nego sebe jer moraju da pribegavaju takvim nedostojanstvenim gestovima da bi skrenuli pažnju s mnogo krupnije okolnosti.
Poslovični slon u sobi: Rusija učestvuje na sastanku OEBS-a. Dok joj prošle godine u Poljskoj to nisu omogućili, kršeći sve principe OEBS-a ali ko još mari za bilo kakve principe, svi su oni ionako pogaženi još prilikom NATO agresije na našu zemlju. Tim povodom se, podsećanja radi, nijedna od NATO članica OEBS-a nije naročito uznemirila.
I još jedna važna napomena: između prošlogodišnjeg i ovogodišnjeg sastanka ministara OEBS-a nije Rusiji OEBS postao ništa potrebniji nego što je bio.
Evo samo par podataka koji govore o tome. U navedenom periodu realni BDP Rusije postao je veći nego što je bio pre početka Specijalne vojne operacije. Rusija je, po podacima Svetske banke, po BDP-u merenom paritetom kupovne moći pretekla Nemačku i postala najveća ekonomija Evrope. Ukrajinska kontraofanziva NATO oružjem doživela je potpun koliko i krvav krah. BRIKS prerasta u BRIKS plus (sa ili bez Argentine, svejedno) dok Kolektivni zapad ostaje izolovan u odnosu na Globalni jug, to jest sav ostatak sveta koji ne spada u one što bespogovorno slušaju američki diktat.
I tako dalje, suština je u tome da nije Rusiji potreban OEBS nego je OEBS-u, i njegovom NATO krilu kojim se komanduje iz Amerike, potrebna Rusija. Dokaz tome je činjenica da ništa u svom ponašanju Rusija nije promenila u međuvremenu, ali je svejedno od nepoželjne postala poželjna. Naravno, nisu iznenada prestali da je mrze, nego su se za ovih godinu dana uverili da bez nje ne mogu.
Kvalitetan indikator u tom smislu može da predstavlja nedavni istup Klausa Ernsta, predsednika Odbora za energetiku nemačkog Bundestaga, koji je naglas rekao ono što, verovatno, svi oni misle: "Ekonomske sankcije više štete nanose nama nego Rusiji, a rat se nastavlja. Cilj je promašen. Rezultat je vrtoglavi rast cena energenata, oštar pad proizvodnje u energetski intenzivnoj industriji i smanjenje ekonomije Nemačke. Ekonomija Rusije raste… Potrebni su pregovori umesto novih količina oružja i sankcija."
Moglo bi ovo da se otpiše i kao usamljeni glas suočavanja s realnošću, citirani Ernst je ipak poslanik Levice koja se pritom raspada, ali istu neočekivanu reč – pregovori – sve više čujemo i po mestima koja su daleko manje sklona bilo kakvoj geopolitičkoj ekstravaganciji. Od nemačkog "Bilda" do "Forin afersa" i američke TV mreže En-Bi-Si, sve se učestalije govori o njihovoj potrebi zamrzavanja NATO rata protiv Rusije preko Ukrajine. Razume se, zato što je sad to i najbolji ishod kome smeju da se nadaju.
Pomenuti neuspeh ukrajinske kontraofanzive u koju su bile uložene sve njihove nade; nedostatak sredstava, materijalnih i ljudskih, za bilo kakvu narednu ofanzivu; rat na Bliskom istoku i izbori koji slede kao faktori koji sav taj problem čine i još komplikovanijim; jačanje nezadovoljne desnice i prilično nevesele ekonomske prognoze koje je s dobrim razlozima spomenuo i predsednik Odbora za energetiku Bundestaga – "Mišlen", na primer, zatvara tri fabrike u Nemačkoj, "Folksvagen" otpušta hiljade radnika – ukratko, baš ništa od svega ovoga ne ide u prilog Americi i njenim saučesnicima, dok sve ovo ide u prilog Rusiji. Vreme radi u njenu korist.
Pa utoliko opskurnije zvuči zapovest američkog ambasadora Kristofera Hila vlastima u Srbiji da je "sasvim neodrživo nastaviti dobre odnose sa Rusijom" koja je, kaže, "izazvala ogromne probleme svima, zaoštrila izbore i svima jasno stavila do znanja šta treba da rade". Pa je on u to ime nama jasno stavio do znanja šta treba da uradimo.
Razume se, svi jako dobro znamo koliko je Kristoferu Hilu stalo do interesa Srbije još otkako smo ga prvi put videli kako u čarapama na tepihu sedi s teroristima iz OVK, s kakvima je, naravno, i danas na istom zadatku. Pa je Srbiji utoliko potrebnije da njegova naređenja ne posluša.
Kad smo kod toga, zgodnu priliku za iskazivanje (ne)poslušnosti imali smo, i donekle propustili, upravo u Skoplju na Savetu ministara OEBS-a. Lepo je, naime, što se šef srpske diplomatije Ivica Dačić sreo i kurtoazno popričao sa svojim ruskim kolegom, uostalom, stari su znanci pa bi sve drugo bilo sasvim nepristojno, ali bi, u svetlu one Hilove zapovesti, svakako bilo još lepše da su on i Lavrov održali pravi bilateralni sastanak. Kakav su, na primer, baš tu u Skoplju imali Lavrov i šef mađarske diplomatije Peter Sijarto.
Ovo tim pre što Srbiji slede izbori te bi kudikamo sadržajniji sastanak Dačića i Lavrova umesto kratke vesti da su se rukovali i nešto popričali, imajući u vidu raspoloženje biračkog tela koje mu naginje, za Dačića nesumnjivo predstavljao prigodan predizborni poklon. Neprihvatanje takvog poklona samo doprinosi utisku da je prekomeran a negativan uticaj imala neka, takoreći, viša sila. Što za opšti interes nije toliko važno u kontekstu bilo čijih povećanih ili smanjenih izbornih šansi, koliko zbog izbora Srbije da postupi ili ne postupi po zapovesti ambasadora Kristofera Hila.
S dotičnog stanovišta – državnih izbora, a ne partijskih interesa – kudikamo je utešnija bila slika susreta predsednika Srbije i Belorusije Aleksandra Vučića i Aleksandra Lukašenka ovog petka u Dubaiju, posle čega je Vučić odnose dve zemlje opisao kao prijateljske i najavio posetu Lukašenka Srbiji sledeće godine, kako reče, kad prođu izbori.
Ova, eventualna, poseta predsednika Belorusije nije lišena značaja, naprotiv, ako se u vidu ima ono što je Aleksandar Lukašenko pre desetak dana rekao novim ambasadorima svoje zemlje, pored ostalih, i u Srbiji: ”Moramo da razumemo koju politiku Srbija vodi, i želi da vodi, u odnosu na Belorusiju… Ako žele da se dodvoravaju, grubo rečeno, i podržavaju evropske i američke sankcije Belorusiji, to je njihov posao. Neka se opredele i podrže te sankcije, ako su zaboravili dobro koje smo im činili… Samo treba da shvatimo šta oni hoće. Jedno je izjasniti se, a raditi – nešto sasvim drugo. Takva politika" – gde se jedno govori a drugo radi – "nikome nije potrebna."
Što nas vraća na navedenu zapovest Kristofera Hila i naš izbor da ga poslušamo ili ne poslušamo, i kako najbolje to da učinimo. A to znači i da 17. decembra svi moramo da napravimo dovoljno mudar izbor, tako da posle tog izbora Srbije Aleksandar Lukašenko neće imati povoda za onakvu upitanost.
Da u tom pogledu pomogne koliko je u mogućnosti, RT Balkan će do 17. decembra objaviti stavove svih bitnih učesnika izbora o svim našim bitnim državnim i nacionalnim pitanjima. Od odnosa prema Rusiji (i Belorusiji u produžetku), preko BRIKS-a i Evropske unije i NATO-a, do Republike Srpske i Kosova i Metohije. Jer ta suštinska pitanja ne smeju da padnu u senku politike trača kojom nas nemilosrdno zasipaju sa svih strana, kao da su od bilo kakvog opšteg značaja seksualne i druge sklonosti bilo kojeg poslanika...
Pa da vidimo šta ko ima da kaže o svakoj od navedenih tema, i koliko iskreno pritom deluje. Da i na osnovu toga Srbija napravi izbor. I to onaj koji sigurno neće biti po volji Kristofera Hila. Uostalom, kad ako ne sad, kad su i njegovi poslodavci, iako nerado, razumeli da se bez Rusije ne može…
