Iz nekog razloga je u srpskom jeziku reč most muškog roda a mast ženskog, dok je doba jedina imenica srednjeg roda u srpskom jeziku koja se završava na a. A i inače je tog srednjeg roda u jeziku bilo i pre nego što ga je nastalo sa nebinarnim i ostalim identitetima i njima pripadajućim ličnim zamenicama kojih u San Francisku, prebrojali su, već ima barem 97, s tim što se brojanje nastavlja.
No nije to sad tema, nego jezik – koji ima neka svoja pravila tvorbe reči i razvoja njihovih značenja, kao proizvod svojevrsnog stalnog, nevidljivog narodnog plebiscita. Pa je, na primer, ministarka prestala da bude gospođa ministarka i postala članica vlade, jer smo od Živke ministarke dospeli do – recimo, bilo je i takvih slučajeva – Gordane Čomić ili Zorane Mihajlović. Čime se nismo usrećili mnogo više nego onim slučajem Radeta Baste, koji u tom smislu predstavlja očigledan dokaz rodne ravnopravnosti.
Što se toga tiče, svakome normalnom je valjda jasno: naravno da su žene i muškarci ravnopravni, i da tako moraju da budu i tretirani. Osim što, razume se, dame imaju prednost.
I još par podataka o (ne)neravnopravnosti polova. U Švajcarskoj je ženama tek 1990. dato puno pravo glasa. U Americi žene zarađuju za petinu manje nego muškarci za isti posao, i u tom pogledu napretka nema već dvadesetak godina, koliko god pričali o ravnopravnosti i raznim pravima. U Evropskoj uniji ta razlika između muškaraca i žena, u korist muškaraca, iznosi u proseku 12,7 odsto. A u Srbiji je u proseku duplo manja razlika između muškaraca i žena nego u Evropskoj uniji: 6,3 odsto. Bolje nego u 21 članici Evropske unije.
Podrazumeva se, to što je uglavnom ravnopravno u Srbiji je i uglavnom nedovoljno. Ali Evropska unija, jer joj takva ravnopravnost nije profitabilna, ne insistira na nekom zakonu da nam plate u Srbiji budu dovoljne.
No zato zauzvrat Evropska unija insistira da nam piše srpski jezik, i to uz podršku Nemaca koji izgleda bolje znaju kako se senzitivno govori srpski jezik, pa još to zovu Zakonom o rodnoj ravnopravnosti; kao da je radnicama važnije kako im se zove radno mesto nego kolike su im plate i da li time mogu da prehrane svoje porodice.
Svojevremeno smo se, i to sa opravdanim razlogom, podsmevali Hrvatima kada su izmišljali mljevenike da ne bi bili ćevapi i sve tome slično kako im jezik više ne bi neugodno podsećao na srpski, kad, evo nas i samih gde svoj jezik menjamo nasilno, umesto putem pomenutog prirodnog odabira i onog nevidljivog narodnog plebiscita u sklopu koga reči s protokom vremena nastaju, nestaju ili menjaju svoje ranije značenje. Umesto toga, sada – dekret Evropske unije.
Evo jednog nasumičnog primera koji dokazuje da nam neko (drugi) piše srpski jezik umesto da ga demokratski sami stvaramo svi mi koji tim jezikom i govorimo.
Kako se, naime, zove ženski vatrogasac – vatrogaskinja ili vatrogasica ili nešto treće? Jezik bi, kad bi se ukazala potreba za tim pojmom, sam to regulisao tokom vremena, pa bi shodno tome bilo i kodifikovano; ali nema vremena jer zakon mora da stupi na snagu do juna, pa će to morati da nam bude propisano.
Razume se (dok se još razumemo) sve je i gore od toga. Već je na RT Balkan bilo reči o nakaradnosti same ideje da nam država – štaviše, strana država posredstvom naše, u sklopu EU integracija – određuje srpski jezik; uporedili smo to sa situacijom u kojoj bi država, a ne struka, određivala šta je virus a šta bakterija.
I eto još jednog kurioziteta oko ovog senzitivnog lingvističkog Frankenštajna kojim smo dužni da govorimo, pišemo i mislimo pod pretnjom kazne.
Ako je, naime, potpuno normalno da se struka pita oko virusa, bakterija i vakcina, zašto nije normalno da se nadležna struka pita i oko jezika? A Odbor za standardizaciju srpskog jezika i ostala stručna tela izričito su se izjasnili protiv sveg ovog apsurda o rodno senzitivnom novogovoru. Koji je pritom perfidno ubačen u Zakon o ravnopravnosti polova ne bi li svako ko se protivi nasilju nad jezikom bio osumnjičen za nasilje nad ženama.
Struka je rekla svoje ali pobeda nad srpskim jezikom zasad pripada ovim proevropskim jezičkim antivakserima.
Što nas dovodi i do sledećeg važnog pitanja: zašto? Kratak odgovor: zato što im se može.
Nešto preciznije obrazloženje pak sadržano je u rečima jednog briselskog diplomate citiranim u magazinu "Ekonomist", na koje smo na ovom mestu već ukazali pošto predstavljaju korisno objašnjenje položaja u kome se nalazimo: "Jednom kad neka zemlja aplicira da se priključi Evropskoj uniji, ona postaje naš rob.”
Ali bez brige: ništa bolje nije ni onima koji su se već priključili Evropskoj uniji. Slučaj Viktora Orbana o tome govori savršeno rečito, i nema tog, makar i rodno senzitivnog jezika koji bi mogao da nerazumljivim učini ono što mu se dogodilo.
Podsećanja radi, "Politiko" nas je uoči ovonedeljnog Samita Evropske unije obavestio da se spremaju da "ućutkaju Mađarsku" tako što će oduzeti pravo glasa Viktoru Orbanu ako bi pokušao da glasa onako kako on hoće, a ne kako mora. Dok je "Fajnenšel tajms" istovremeno otkrio i da pretnja nije samo politička, nego i ekonomska – rušenje mađarske forinte, odvraćanje investitora i tome slično – i sve to uz otvoreno priznanje da "ovo jeste ucena".
Orban je i sam to konstatovao na putu za Brisel, uz poruku da "Mađarska ne može da bude ucenjena". No, na kraju je bio prisiljen da uradi baš ono što je rekao da neće uraditi. Ispostavlja se da je takav poredak u evropskoj tamnici naroda.
Upravo na to mesto vodi i evropski put Srbije. Preko onog rodno senzitivnog jezika kojim će nam lepo objasniti da drugog izbora i nemamo, i da zbog toga treba da budemo srećni. Na srpskom se to, naravno, zove ropstvo, kao što reče i onaj briselski diplomata, no, baš zato će nam srpski jezik i ukinuti. Ako im mi to dozvolimo.