Putin, Taker i deda Analene Berbok, ili: Gde je mesto Srbije?

Bilo bi neuverljivo da je neko režirao, ali slučaj je udesio da se sve dogodi u istom danu – jedan neobičan četvrtak – tako da više ne može da bude nedoumice. Oštar kontrast, kome je čitav misleći svet imao priliku da prisustvuje, omogućio nam je da jasno vidimo koja je od dve strane sveta – ona beznadežno mračna. I zašto je deda Analene Berbok morao da napravi onaj njen čuveni zaokret od 360 stepeni da bi ona mogla da produži njegovim stopama. Kako se ispostavlja, i sa jednakim uspehom.

Elem, u četvrtak je u Americi objavljen izveštaj specijalnog istražitelja o načinu na koji je predsednik Amerike Džo Bajden u svojstvu potpredsednika Amerike od 2009. do 2017. rukovao poverljivim dokumentima.

Nije sad bitno što su ih pronalazili rasute ispod stepeništa, po garažama i podrumima; i što Bajdena neće krivično goniti, kao ni Hilari Klinton pre njega, zbog istog prekršaja zbog koga gone Donalda Trampa. Nego, najrečitija otkrića u izveštaju napisanom na skoro 400 stranica tiču se stanja Bajdenove svesti. Preciznije, nesvesti o sebi i svetu u kome se nalazi.

”Nije se sećao kada je bio potpredsednik”, stoji u izveštaju – ”Kada sam prestao da budem potpredsednik?”, upitao je u jednom trenutku – a zaboravio je i kada je postao potpredsednik. ”2009. da li sam i dalje potpredsednik”, pitao je istražitelje.

Svog saveznika u nekoj važnoj debati o Avganistanu, izvesnog generala Karla Ajkenberija, pobrkao je sa svojim protivnikom u toj debati, no još strašnije od toga što aktuelni predsednik Amerike nije znao kada je postao a kada je prestao da bude potpredsednik, i ko mu je prijatelj a ko neprijatelj, bilo je to što, stoji doslovce u izveštaju, ”nije mogao da se seti, čak ni u okviru od nekoliko godina, kada je njegov sin Bo umro”.

Prethodno se, uzgred budi rečeno, Bajden pohvalio da je razgovarao sa francuskim predsednikom Fransoa Miteranom skoro četvrt veka posle njegove smrti, a potom i sa podjednako pokojnim kancelarom Nemačke Helmutom Kolom. Možda su pričali o obećanju Rusiji da neće biti širenja NATO-a na istok, ka njenim granicama.

Da bi tog istog četvrtka, kad je objavljen kompromitujući izveštaj o poverljivim dokumentima, lošem pamćenju i slaboj s(a)vesti, Bajden sazvao vanrednu konferenciju za štampu da dokaže da sve to nije tačno. Pa je tom prilikom pobrkao Meksiko i Egipat, optuživši predsednika Meksika, kome je doduše nadenuo prezime predsednika Egipta, da nije hteo da propusti humanitarnu pomoć u Gazu.

Više-manje istovremeno, istog četvrtka po američkom vremenu, emitovan je razgovor predsednika Rusije Vladimira Putina i Takera Karlsona.

Dok Bajden nije mogao da se seti gde je Meksiko u odnosu na Gazu i kada je bio potpredsednik – premda tvrdi da zna da je sada predsednik – Putin je Takeru pola sata držao predavanje o hiljadu godina istorije Rusije i onoga što će se nazvati Ukrajinom, sve sa datumima istorijskih događaja i imenima njihovih protagonista, s kojima doduše nije umeo i da razmeni utiske kao Bajden s pokojnim Miteranom i Kolom; a posle je nastavio i o svemu drugom osim istorije, uključujući i precizne podatke o udelu dolara u spoljnoj trgovini Rusije nekada i sad, o američkom državnom dugu, o trgovinskoj razmeni Rusije i Kine, o prognoziranom broju stanovnika Indonezije i zašto je to važno…

Rečju, kontrast između dvojice lidera nije mogao da se pokaže jasnije. Pri čemu, naravno, isticanje tog kontrasta nije važno (samo) zbog zluradosti jer je jedan od njih dvojice, povezan sa albanskom mafijom, pozivao na okupaciju Srbije. Dok drugi ni ovog puta, kod Takera Karlsona, nije propustio priliku da naglasi koliko smo mu mi Srbi dragi i važni.

Nego je ukazivanje na dotični kontrast između dvojice lidera – među kojima samo jedan pouzdano zna da to i jeste, dok drugi može samo da veruje u to sve dok ne zaboravi – ovaj je dakle kontrast među liderima važan i zato što su oni, baš takvi kakvi su, a videli smo kakvi jesu, indikatori stanja sistema koji ih je proizveo; uostalom, kao kad se Bil Klinton podsmevao Borisu Jeljcinu, a Rusija jedva stajala na nogama zajedno sa njim. Dok se sada Amerika nalazi u stanju svesti Džoa Bajdena. O nečistoj savesti da i ne govorimo.

No nije ni to sve što se desilo u četvrtak jer je, slučajno, istog dana otkriveno i da je Analeni Berbok deda bio nacista.

Štaviše, kako stoji u dokumentu o Valdemaru Berboku pronađenom u federalnoj arhivi Nemačke: ”bezuslovni nacista”. Pročitao je ”Majn kampf” od korice do korice, piše tamo, a na Istočnom frontu zaradio je 1944. i Orden za ratne zasluge sa mačevima. Dedina unuka, koju su uočili kao sposobnu na istom mestu na kome su to zaključili i za Bajdena, sada se bori na istom frontu. I kome još može da ne bude jasno zašto Vladimir Putin govori o potrebi za denacifikacijom?

I zašto, shodno tome, o Srbima govori kao posebnom i bliskom narodu ”koji je patio generacijama”. Uključujući, naravno, i sadašnju.

Što nas dovodi i do rezolucije koju su o Srbiji istog ovog četvrtka u ime Analene Berbok, njenog dede i Džoa Bajdena izglasali u Evropskom parlamentu, nakon što su manirom svakog okupatora sebe proglasili nadležnim za našu zemlju. Ukratko, treba oni da se pitaju o našoj zemlji a ne mi, dok se zauzvrat oštro osuđuju svi koji se usuđuju da u tome vide nešto sporno.

Dok je cilj dotične operacije – da nam oni biraju šta ćemo raditi umesto nas – dan ranije u Beogradu pojasnio kolega Analene Berbok iz nemačke vlade, a možda su im i dede bili kolege, Boris Pistorijus. Koji nije napravio bajdenovski lapsus, nego je tako stvarno i mislio, kada je ruski Kalinjingrad nazvao Kenigzbergom, koji se poslednji put tako zvao 1945. Pa u istom duhu sad od nas zahteva i Republiku Srpsku, i Kosovo i Metohiju, i, naravno, da Rusiji uvedemo sankcije. Možda za taj nož u leđa, i ruska i sopstvena, onda zaslužimo i neki orden s nemačkim mačevima.

Što će reći da nas je ovaj slučajni i neobični četvrtak, sa svim svojim kontrastima, još jednom vratio na izbor pred kojim se nalazimo još otkako smo poverovali da u Evropskom parlamentu brinu o našim a ne o nekim svojim interesima a da Džo Bajden zna šta priča i kad ne govori da Srbiju treba okupirati.

Videli smo, nažalost, da ima i takvih, uostalom, kolaboracionista među nama nije manjkalo ni u ono vreme dede Analene Berbok.

Svima ostalima pak obratila se Marija Zaharova, prva dama ruskog Ministarstva inostranih poslova, koja je sve patriotske snage u Srbiji pozvala da zajednički brane temeljne interese srpskog naroda, i da obezbede stabilnost na svim nivoima.

Dok nam je istovremeno, kao i čitavom ostatku sveta, njen predsednik Vladimir Putin kod Takera Karlsona dokazao da je to deo sveta koji ima budućnost umesto da živi zagubljen u sopstvenoj prošlosti i nemirnoj savesti. I da u tom svetu, koji dolazi, Srbija ima mesto koje i zaslužuje.