Brat Putin i vojvođansko upozorenje Andreasa Cobela, ili: Rusija bira da bude stabilna, a Srbija?

Lepo nas je nemački ambasador u Srbiji Andreas Cobel upozoravao još 2007. dok su se naši zapadni prijatelji spremali da Kosovo i Metohiju uklone iz sastava Srbije: Ako se tome budemo suprotstavljali, najavio je, problemi će nastati i u Vojvodini.

Postoji mogućnost da pokojni ambasador nije bio vidovit, nego je dobro znao o čemu govori. Pa je rekao i nešto više nego što je želeo da se čuje u široj javnosti jer je mislio da je među diskretnim prijateljima na sastanku u Evropskom pokretu u Srbiji. Te je posle morao da se "izričito" izvinjava "zbog izjava iz kojih je proizašlo da nemam razumevanja za zemlju domaćina", kako je rekao na konferenciji za štampu, ali to sad nema veze jer ionako onu svoju vidovitu pretnju nije opovrgao.

Tek, uklanjanju Kosova i Metohije iz Srbije i dalje se kako-tako suprotstavljamo; manje nego što bismo želeli ali više nego što bi da nam dopuste. Pa zato sad Aljbin Kurti Srbima na severu Kosova ukida i ćirilicu, da ih napravi strancima u sopstvenoj zemlji. Nemaju Srbi pravo da budu Srbi.

Razume se, ambasada Nemačke na samozvanom Kosovu, u skladu s vizijom svog kolege Andreasa Cobela, propustila je priliku da se o ovom problemu izjasni, na primer, negodovanjem. Uostalom, reč je o problemu za Srbe, i koga je, onda, briga za to. Kao i u pogledu bilo kojeg drugog problema za Srbe, naprosto, baš je tako i predviđeno da im bude kad već tvrdoglavo insistiraju da postoje.

Pukom igrom slučaja ili u skladu s onim predlogom Andreasa Cobela, njihovu neusklađenost s planovima da ih ne bude, počev od Kosova, Srbima sad počinju da naplaćuju i u Vojvodini.

Iako su – ili: uprkos tome što su – na decembarskim izborima građani severne srpske pokrajine demokratski iskazali svoju volju tako što su otvoreni autonomaši dobili ispod 30.000 glasova od više od 1.600.000 upisanih birača, problem Vojvodine počeo je da se pomalja iznenada i prilično intenzivno.

Ono što je počelo protestom zbog izgradnje crkve – naime, kako se na livadi na kojoj je pre dvadeset godina bila "Žuta kuća" građanskog aktivizma usuđuju da grade crkvu za žrtve novosadske racije – nastavljeno je napadom na sveštenika Srpske pravoslavne crkve.

O tome su, u skladu s onim podsticajem nemačke ambasade u Prištini da ne obraćaju pažnju na takve slučajeve, nadležni zaštitnici ljudskih prava propustili da se izjasne; kao da nije njihova Srbija protiv baš svakog nasilja. Istini za volju, jeste ostalo zabeleženo da je neki član mesne zajednice Liman osudio "navodni napad" na sveštenika, i to tako što je optužio Srpsku pravoslavnu crkvu da pokušava da podeli građane po verskoj osnovi – time što podiže srpsku pravoslavnu crkvu.

Da bi zatim s jednog skupa u Dubrovniku predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine Ana Lalić na istu temu primetila da u Vojvodini "bukvalno svaki dan, svakodnevno doživljavamo izvesno dosrbljavanje", a konstantno su, kaže, na meti tog dosrbljavanja "tako što nam niču crkve bukvalno kao trafike u svakom kvartu. I to naravno one crkve vizantijskog oblika kako već dolikuje pravom pravoslavlju… Mi se budimo ujutru i ne znate gde ćete crkvu zateći."

Ali nije stvar samo u istančanom estetskom kriterijumu i nezadovoljstvu arhitektonskim stilom, kako bi moglo da se pomisli, nego se u istom dahu Srbima zamera i na "bratu Putinu" uz konstataciju da je "srpski nacionalizam ekstenzija ruskog imperijalizma".

I stoga, otkrila je u duhu Andreasa Cobela predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine, čija novinarska dostignuća nikad nisu uočena koliko njeni društveno-aktivistički podvizi, "mi se u Vojvodini pokušavamo izboriti za naciju u nastajanju, a to je vojvođanska nacija jer mislim da je to jedina stvar koja nas može spasiti od tog galopa srbijanskog nacionalizma i konstantnih pokušaja da se Vojvodina posrbi".

Pa je u tom kontekstu još navela i "političke migrante iz Republike Srpske", u čemu je sadržana i izvesna količina nehotične ironije budući da je upravo odande u Vojvodinu dospeo njen kolega-programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić. Koji je na istom dubrovačkom skupu prošle godine rekao da je drugima lako a on dolazi iz Vojvodine koja je, eto, "ni kriva ni dužna jedina ostala sa Srbijom". A i za njega lažno tvrde da se zove Sabahudin iako, kaže, "ja imam jedno lepo ime – Dinko, kao Dinko Šakić", komandant logora Jasenovac. Pa su se tom dražesnom slučaju slatko nasmejali i on i publika; bio je 1. april pa su se valjda samo zezali.

Ali, nastranu šalu na stranu: ako ne može crkva žrtvama novosadske racije koji su ubijeni zato što su bili Srbi a ne Vojvođani, normalno da može šala sa zapovednikom Jasenovca jer su i tamo uglavnom ubijani neki Srbi koji nisu na vreme shvatili da to ne sme da se bude.

I još je istom prilikom Dinko koji nije Šakić nego Gruhonjić napomenuo da je devedesetih godina Vojvodina doživela demografsku katastrofu; inače, tih se godina ovaj žitelj Republike Srpske preselio u severnu srpsku pokrajinu, pa je i to možda doprinelo pomenutom demografskom efektu. I još je primetio da je "Vojvodina u stvari kusur Srbiji za Kosovo" i da je shodno tome "potpuno srbizovana u svakom smislu te reči, pa čak i do te mere da im smeta nešto što je tradicija srpskog pravoslavlja, a to je pravoslavni barok koji je karakterističan baš za te austrougarske krajeve u kojima su živeli Srbi, tako da svaka nova crkva, a zidaju se bogami hiperprodukcijom, izgrađena je u vizantijsko-raškom stilu" – ne valjaju, dakle, Srbi ni sami sebi, pa kako će bilo kome drugom – i "to je, dakle, klasično zapišavanje teritorije", zaključio je Dinko Gruhonjić u maniru eksperta za arhitektonske stilove u srpskom crkvenom graditeljstvu kakvih u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine očigledno ne manjka.

Zbog svih onih reči i uvreda koje su izgovorili Ana Lalić i Dinko Gruhonjić dobili su uvrede i pretnje koje ovom prilikom, normalno, osuđujemo. Tim pre što svi oni nisu osudili napad, i to ne samo verbalni, na sveštenika Srpske pravoslavne crkve na teritoriji za koju su se proglasili nadležnim. I, štaviše, sa pozicija u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine i sami sa osmehom saučestvuju u izlivima mržnje koja je zaštićena kao sloboda govora. U slučajevima koji se ne odnose na Srbe, naravno.

I Nemačka finansira Nezavisno društvo novinara Vojvodine, što nas vraća na ono proročanstvo ambasadora Andreasa Cobela. Zašto se sad oživljava vojvođansko pitanje kao zombi poraženog autonomaštva? I da li se baš na ovaj način oživljava, uvredama i govorom mržnje prema srpskom narodu i njegovoj crkvi, upravo da bi se izgovorenim uvredama i izlivima mržnje izazvala reakcija u vidu pomenutih uvreda i pretnji? S potencijalom da sve to postane i krupniji slučaj koji će situaciju u našoj zemlji učiniti nestabilnijom nego što već jeste.

Dok to isto, istovremeno s ovim što se događa oko severne srpske pokrajine, iz južne srpske pokrajine čini Aljbin Kurti. Uz podršku istih onih koji su Cobelu (u)kazali da je samo malo strpljenja potrebno da bi se videlo kako je sve to što nam rade povezano. A tek ćemo da vidimo i čemu služe neispunjivi zahtevi za beogradske izbore, i da li će njihovo neispunjavanje poslužiti kao izgovor za proizvodnju novog haosa…

Živimo u svetu koji je nestabilan. I ako je išta jasno, mora da bude jasno da je stabilnost u takvim okolnostima neophodna za preživljavanje. Rusi to najbolje znaju, i zato na izborima ovih dana, za koga god da glasaju, biraju stabilnost. Kakva je apsolutno neophodna i nama. A to pored ostalog znači i da ne nasedamo na zamke koje nam postavljaju svi oni što nam zameraju na "bratu Putinu".