Srpska te zove, ili: Ko se (nije) odazvao

Napad Irana na Izrael, i potonji odgovor Izraela Iranu, osim što su uspostavili radikalno nov odnos snaga na Bliskom istoku pružili su i dragocenu informaciju Srbiji. Zato što Srbija i Iran, svako na svoj način, imaju zajedničkog neprijatelja, naravno, Ameriku.

Dakle, šta se to dogodilo? Amerika je svom najvećem neprijatelju – Iranu – dozvolila da napadne njenog najvećeg prijatelja, Izrael. I onda je povrh toga Izraelu zabranila da odgovori Iranu na iole ozbiljniji način, pa se odgovor za sada sveo samo na par dronova koji su jedini efekat proizveli naslovima u medijima.

Videćemo još kako će se ova situacija razvijati – potencijal za eskalaciju je raskošan koliko i zastrašujući – ali, šta god da usledi, sigurno je jedno: nije Amerika počela manje da voli Izrael, i da voli Iran, pa jepostupila tako što nije postupila u vidu momentalnog i razornog udara na Iran kad se ovaj već usudio da udari na Izrael.

Niti je Amerika postala manje krvoločna nego što je bila. A nije ni prestala da želi da bude hegemon na Bliskom istoku, uostalom, kao i u čitavom svetu.

Nego je na onakvu reakciju bez presedana – u vidu njenog faktičkog izostanka – Amerika bila prinuđena iz prostog razloga što nema volju, a to znači, snagu i mogućnost za još jedan rat. Dok zauzvrat naspram sebe ima odlučnog, rešenog protivnika. Tako da je svoju trajnu želju da Iran bude poražen svela na svoju preostalu mogućnost da izmoli Iran da na Izrael ne udari prejako, pa da Amerika onda bude primorana da uđe u rat koji neće zato što zna da ne može da ga vodi a još manje da ga dobije.

Kakve će zaključke iz ovako uspostavljenog stanja stvari na Bliskom istoku tamo izvući svi koji su dosad verovali da je Izrael nedodirljiv baš zato što je iza njega Amerika? Da bi se ispostavilo da je doživela ozbiljan strateški poraz čim se suočila sa svojom žrtvom koja je odlučila da to ne bude. O tim zaključcima ćemo, što se Bliskog istoka tiče, biti obavešteni tek kad se i svi preostali američki saveznici usude da porazmisle koliko im se isplati da to budu na svoju štetu kad Amerika ni svog najvećeg saveznika nije mogla, smela i htela da sačuva od udarca kakav do juče nije mogao ni da se zamisli. Uostalom, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati već su sa Iranom u BRIKS-u…

Ali za nas, ovde, na Zapadnom Balkanu, važniji je zaključak koji ćemo mi izvući iz ovog slučaja. Zaključak je, uostalom, sasvim jasan: Amerika ne može sve što hoće čak i kad mora. A to što inače hoće a ne može i definitivno neće kad se suoči sa onim ko hoće da se tome suprotstavi skroz do mere do koje je to neophodno.

Pa je u tom smislu ovo značajna iranska lekcija i za Srbe s obe strane Drine da odgovore na istovetan način. Razume se: ne u obliku dronova i raketa nego s jednakom rešenošću da se branimo od one vrste napada kojoj smo mi izloženi. Tako da im napad na nas postane neisplativ kao i osveta Iranu, koja je baš zbog toga i izostala.

Reč-dve o napadu kome smo izloženi, tek da bi se utvrdilo da je to objektivna činjenica a ne paranoja ili teorija zavere.

Uvlačenje takozvanog Kosova u Savet Evrope. Ukidanje dinara na Kosovu i Metohiji. Ubacivanje obaveze o defakto priznanju samoproglašenog Kosova u Pregovarački okvir Evropske unije i Srbije, čime to postaje i formalni uslov daljih srpskih  evrointegracija. Demonstrativno dopremanje teške NATO artiljerije na Kosmet i u Bosnu i Hercegovinu. Uzurpator Kristijan Šmit koji u Bosni i Hercegovini počinje da (zlo)upotrebljava bonska ovlašćenja visokog predstavnika. Najzad, rezolucija o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama koja ih i naročito odaje jer nema ni neposrednog povoda niti bilo kakve okrugle godišnjice da se sad, uz sve što se događa u svetu, na to odjednom obrati pažnja…

A sve ovo istovremeno, sve upereno protiv Srba, i sve to forsiraju isti Amerikanci. Da, nažalost, ovaj sinhronizovani napad na sve srpske državne i nacionalne interese jeste činjenica.

Najzad, upravo je u tu svrhu, i to upravo sada, u proceduru u američkom Senatu i ušao zakon ciničnog naziva o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana.

Njegov ključni deo nalazi se u Odeljku 3, pod tačkom 7, gde se (pored ostalog) iskazuje podrška hitnom ulasku u NATO onih država Zapadnog Balkana koje tamo već nisu a žele da budu i za to su kvalifikovane. Takvom opisu trenutno ne odgovara niko; jedni jer to ne žele, drugi zato što nisu kvalifikovani pošto ne spadaju u kategoriju države. I u jednom i u drugom slučaju problem je srpski faktor – u Bosni i Hercegovini zbog protivljenja Republike Srpske daljim NATO integracijama, u slučaju samozvanog Kosova zbog okolnosti da ga Srbija uporno ne prepoznaje kao nezavisnu državu. Pa se zato, uzgred budi rečeno, u Odeljku 11, član 4 ovog zakona, eksplicitno i zahteva formalno uzajamno priznanje Srbije i njene južne pokrajine.

U svakom slučaju, kako je njihova potreba za svim našim ulaskom u NATO onako hitna da je to upisano i u zakon, eto i otkud baš sad sve pobrojane akcije koje vode istom tom cilju: od ”Kosova” u Pregovaračkom okviru i Savetu Evrope do Srebrenice u Ujedinjenim nacijama. I biće ih i još na raznorazne hibridne načine, jer se istim ovim zakonom o američkom prosperitetu na Zapadnom Balkanu odvajaju i sredstva za delovanje onih nevladinih organizacija na koje bi se odnosio zakon o stranim agentima kad bi ga Srbija imala, kao i nezavisnih medija koji imaju sličnu funkciju…

Ukratko, njihova hitna potreba za proširenje NATO-a na čitav preostali prostor Balkana znači i njihovu hitnu potrebu za konačnim obračunom sa srpskim faktorom koji tome predstavlja prepreku. I svi koji to pokušavaju da ospore, ili da nam pažnju skrenu na neke druge probleme kojih uvek ima dovoljno, rade u korist napadača jer, slabljenjem svesti da smo napadnuti, odakle smo zapravo napadnuti i da nam je to trenutno najurgentniji problem, slabe i našu sposobnost da se od toga odbranimo. Sada je vreme da se branimo, posle će biti vremena da se svađamo.

Upravo zato je i važna lekcija onog iranskog odgovora istom napadaču u odgovarajućoj formi odlučnosti da mu se odgovori tako da mu više ne padne na pamet da napadne kao što bi voleo.

Srećom, nama sad za to nisu potrebni dronovi i rakete nego prosta odluka da se branimo umesto da se predamo, i jedinstvo u toj odbrani.

Zato je i bilo važno što su se u Banjaluci, na skupu ”Srpska te zove”, okupili državni vrhovi Srpske i Srbije. I što će se zajedno sa vrhom naše crkve uskoro sabrati na Vaskršnjem saboru. A jednako je važno, zbog unutrašnje stabilnosti i snage našeg odgovora, i to što u jasnom protivljenju njihovom napadu na nas ne učestvuje samo vlast nego i opozicija. To jest, njen državotvorni deo.

Što se ostalih delova opozicije tiče, ako im je vlast izgovor da ne stanu uz državu i narod kad su napadnuti, onda je to i najpouzdaniji znak da ih država i narod ne interesuju, nego vlast. A to je istovremeno i znak da ne rade za ovu državu i narod nego, svesno ili ne, za neku tuđu vlast. Što će reći i da nije čudo kad jedni drugima pružaju podršku oni iz Srbije koji su tražili da Srebrenica bude proglašena za genocid, i oni Srbi iz Bosne i Hercegovine koji su glasali da Kosovo nezavisno od Srbije uđe u Savet Evrope.

Najzad, dok smo još kod toga, postoji i jedan sasvim jednostavan način da utvrdimo da li je sve ovo napad na narod i državu, ili na vlast. To je, naime, pitanje: da li bi svi ti napadi prestali kada bi Srbija i Republika Srpska imali drugačiju vlast? Odgovor je, kao što je poznato, ne, o čemu svedoči i kontinuitet njihovog delovanja od Slobodana Miloševića, preko Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, evo, do Aleksandra Vučića. Svi su oni bili različiti i međusobno suprotstavljeni, a sve vreme naši protivnici rade isto ovo što sad hoće još i da ubrzaju.

Njihova moć da nam to učine protiv naše volje, međutim, postala je izuzetno skučena. Pogotovo kad naiđu na odgovor kakav im je pružio Iran, mereno odlučnošću tog odgovora a ne brojem ispaljenih dronova i raketa. Istu metodu odvraćanja dalje agresije, sad kad su videli šta treba da rade, moraju da primene i Srbi s obe strane Drine jer su svi i napadnuti bez obzira na svoja politička raspoloženja.

I neka dodatno ohrabrenje u tom pogledu bude i to što Iran zna isto što i mi: da je Kosovo Srbija i da se u Srebrenici nije dogodio genocid. Na nama je da zajednički ne dozvolimo da nas ubede u suprotno. A onda će već doći i momenat kad će morati da prestanu da nas ubeđuju. Jer će, kao i u slučaju Irana, i sami sebi prestati da budu ubedljivi…