Srebrenica u Ujedinjenim nacijama, ili: Gde je Vanuatu i šta kaže Nikolaj Patrušev?

Napokon i sami, i to na sopstvenom slučaju, možemo da primetimo kako se vremena menjaju. Naime, više nam ne mogu sve što žele baš onako kako hoće, i eto tog ohrabrujućeg podsticaja da izdržimo sve ono što smo izdržavali i do sada. Ali ne samo zato što jedinu alternativu predstavlja totalni slom, pa i ionako nemamo izbora nego da se protiv toga borimo, već i zato što se pomalja čak i šansa da se izborimo, kakvoj dosad nismo smeli da se nadamo.

O tome nas je, iako nije hteo, obavestio Zlatko Lagumdžija, onaj ambasador Bosne i Hercegovine pri Ujedinjenim nacijama koji je nadu pokušao da nam oduzme tako što je Republici Srpskoj oduzeo pravo glasa o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

U tome za sada nije uspeo, i eto tog pouzdanog znaka da su vremena napokon počela da se menjaju. A dokle je promena došla saznaćemo tek kada se rezolucija o Srebrenici nađe tamo gde za sada nije, na dnevnom redu tekućeg, 78. zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija koji i predstavlja dokaz da su pomenute promene započele.

Ali krenimo redom, jer, iako u svemu saučestvuje sa zadovoljstvom, naravno, nije se Zlatko Lagumdžija sam setio da pruži svoj doprinos ućutkivanju Republike Srpske i donošenju rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Pitanje su, kao što je poznato, pokrenuli Nemci i Ruanda kojom su se Nemci poslužili kao smokvinim listom, međutim, sva potonja podrška koju je rezolucija dobila od Severne Makedonije, Albanije i Vanuatua do Švedske, Kanade i Sjedinjenih Američkih Država uverljivo je pokazala da su se opet Srbi kolektivno našli na udaru Kolektivnog zapada, rešenog da to pitanje Srba koji ga ne slušaju kao Vanuatu i Severna Makedonija reši jednom za svagda kako i zaslužujemo.

Upravo Vanuatu, uzgred budi rečeno, predstavlja i naročit dokaz da jesmo izloženi udaru Kolektivnog zapada, što je zaključak koji se izvodi iz geografije ove državice – na kraju sveta u Okeaniji – njenog religijskog sastava – više je tamo sledbenika kargo kulta Džona Fruma nego muslimana kojih i nema pa da ih se stradanje u Srebrenici tiče makar po tom osnovu – a povrh toga nema ni bilo kakvog povoda da se Vanuatuanci baš sada sete Srebreničana i tobožnjeg genocida. Što ostavlja jedino mogućnost da im je rečeno da to učine, uostalom, shodno praksi po kojoj su priznali i takozvano Kosovo brže nego što su na Kosovu umeli da pronađu Vanuatu na mapi.

A sve to, ako ćemo da zaključujemo dalje, predstavlja i dokaz da im ni stradanje Srebreničana nije bitno osim kao izgovor za udar za Srbe iz pomenutog razloga što nisu poslušni kao Vanuatuanci i Severni Makedonci. Kao da je njima išta bolje zbog toga što slušaju, ali to je već njihov problem.

Nego, ovaj udar spolja sinhronizovan je sa udarom iznutra u vidu takozvanih nevladinih organizacija, nezavisnih medija i saslužujućih političara koji su i sami podržali rezoluciju o Srebrenici kao Amerika i Vanuatu, i našli za shodno da Srbiji prigovore što se tome protivi. Jedan važan detalj: organizacije u Srbiji koje finansira Amerika (za Vanuatu nema takvih dokaza) podržale su ono što je protiv Srbije podržala Amerika. U nekim zemljama donose se zakoni o agentima stranog uticaja kakvi bi bili sasvim primereni ovakvim slučajevima. I zato što predstavljaju adekvatniji opis njihovog delovanja od lažne vesti da su to nevladine organizacije – kako uopšte mogu da budu nevladine kad ih finansira neka vlada – ali i zato što bi njihovo precizno definisanje kao agenata stranog uticaja bilo značajan korak ka oslobađanju od njihovog uticaja. Doći će valjda i to jednom na dnevni red.

A do tada beležimo i još jednu pojavu: Majke Srebrenice ugostile su neke žene iz Ukrajine da podrže jedne druge protiv Srba kao i Rusa. Po modelu "Kosova" koje šalje vojnu pomoć Ukrajini i izvesnih albanskih pagana koji se, dok paradiraju s fašističkom ikonografijom, s jednakom strašću dive Oslobodilačkoj vojsci Kosova i Azovu u Ukrajini. Neprijatelji Srba i Rusa po pravilu su isti, i ništa tu nije čudno kao oblici koje to neprijateljstvo poprima, od albanskih neopagana do ukrajinskih neonacista.

Pa je za Srbe s obe strane Drine utoliko značajnije što su se njihovi predstavnici našli u Rusiji, u Sankt Peterburgu na 12. međunarodnom susretu visokih zvaničnika iz oblasti bezbednosti koji je okupio poverljive predstavnike 106 država i predstavnike 10 organizacija, od BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju nadalje.

Inače, jako važan skup. Produbljivanje bezbednosne i obaveštajne saradnje ne-zapadnog sveta, onoga što se sve češće a uz to i matematički precizno naziva Globalnom većinom, podrazumeva i jačanje svih drugih vrsta uzajamnog poverenja, povezanosti i, samim tim, usaglašenosti.

Otuda je za Srbe od neposredne važnosti i to što je u Sankt Peterburgu bilo reči i o ovoj srebreničkoj podvali. O tome se na sasvim direktan način u svom izlaganju izjasnio i sekretar Saveta bezbednosti Rusije Nikolaj Patrušev, obavestivši sve koje je okupio da je reč o licemernom koraku Nemačke koji izaziva ogorčenje i predstavlja izvrtanje činjenica "s ciljem da se izvrši pritisak na srpskim narod koji vodi nezavisnu politiku, bez osvrtanja na Vašington i Brisel".

Drugim rečima, kako je već i rečeno, nije ovo za Srebrenicu i žrtve, nego protiv Srba. Da oni postanu žrtve Kolektivnog zapada.

Naša, srpska, bitka tako je još jednom postala i ruska. Dok je istovremeno i Rusima, i Kinezima i svima koji su sa njima skloni da nas podrže, ili su makar neskloni da nas sa Kolektivnim zapadom napadnu, u Njujorku predsednik Srbije Aleksandar Vučić, borbom protiv rezolucije kakvu je prethodno i najavio u razgovoru s izaslanikom američkog Stejt departmenta Džejmsom O'Brajanom, pokazao da je to borba koju vredi povesti. Već i zato što Srbija u njoj učestvuje izričitije nego u nekim ranijim svojim borbama protiv istih partnera.

I nekakav uspeh u tom je pogledu već postignut, čemu je nevoljno posvedočio i Zlatko Lagumdžija. Pa mu je palo u zadatak da saopšti da se glasanje o rezoluciji, uprkos onakvom spisku sponzora, odlaže. I to uz rečito priznanje da se tekst rezolucije "šalje na reviziju, ukoliko zemlje članice UN imaju još neke predloge" ili ako im "treba vremena", a da su oni, "kao grupa prijatelja i sponzora rezolucije, otvoreni za dalje konsultacije".

U prevodu – sa diplomatskog, ne sa bošnjačkog pošto za to prevod nije potreban – ovo znači da je toj maloj grupi prijatelja i sponzora, Kolektivnom zapadu sačinjenom od Amerike i onih koji slušaju njena naređenja, prebrojavanje u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija kudikamo do znatno poremećeno usled delovanja Srbije i njenih prijatelja. Upravo to je pokazatelj da se vremena menjaju.

Naravno, ovo ne garantuje da ćemo baš u ovoj situaciji poraziti Kolektivni zapad. Ali on već sada nije uspeo da pobedi kao što je očekivao. I kao što bi pobedio da vremena nisu počela da se menjaju. I u smislu našeg otpora, i u smislu podrške koju za to dobijamo.

Dovoljno da nas ohrabri da samo tako nastavimo. A time ćemo i druge ohrabriti da nas u tome podrže još i više. Do naše konačne pobede, naravno.