Premijer Gruzije Irakli Kobahidze otkrio je da mu je jedan evropski komesar pripretio da će proći kao njegov kolega iz Slovačke Robert Fico. Oliver Varhelji, dotični komesar koji je inače zadužen za komšiluk i proširenje Evropske unije a uz to izgleda idu i pretnje i ucena, priznao je da je stvarno rekao to o Ficovoj sudbini za Kobahidzea, ali mu je žao što je izvučeno iz konteksta. Pa je ispalo da preti a bilo je to samo prijateljsko upozorenje gruzijskom premijeru šta će mu se desiti ako ne postupi onako kako mu Brisel (i Vašington) nalažu povodom zakona o stranim agentima. Istovremeno iz Slovačke javljaju da atentator možda nije bio usamljeni strelac jer je neka nepoznata, treća osoba izbrisala istorijat pretraga na Fejsbuku, dok ruska Spoljna obaveštajna služba upozorava da istim krugovima kojima je zasmetao Fico smetaju i premijer Mađarske Viktor Orban i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Obe zemlje u četvrtak su se usudile da u Njujorku u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija glasaju protiv antisrpske rezolucije o Srebrenici. A predsednik Srbije je posle svog nastupa i glasanja konstatovao da je završio karijeru". Mnoge mi stvari neće oprostiti, kazao je, a "ovo je bilo ekser u sanduku".
I zaista je teško izbeći zaključak da će mu, s obzirom na sve pomenute okolnosti, u narednom periodu neodređenog roka trajanja biti potrebna i sva ona lična hrabrost o kojoj je puno puta govorio u svojim javnim nastupima. Jer je teško zamisliti da posle svega onoga u Njujorku ima povratka na dosadašnju politiku balansiranja u kojoj su jedni videli kupovinu vremena a drugi samo (pre)dugačak niz trulih kompromisa; ne samo zato što se sponzorima i inspiratorima srebreničke rezolucije Vučić svojim govorom i glasanjem usprotivio ogrnut srpskom zastavom, i ne samo zato što se o tome dogovarao sa Rusijom i sa Kinom, nego i zato što je u sklopu svega toga obelodanio i da su zapadni sponzori i glavni inspiratori Srebrenice, počev od Nemačke i Amerike, ucenama i pretnjama kao svojim najubedljivijim argumentima nastojali da obezbede što širu podršku.
Raskrinkao ih je. I time je sukob postao (i) ličan, pa zato ono o ekseru i sanduku i ne deluje kao isuviše melodramatičan opis stanja.
Iako rezolucija o Srebrenici nije obavezujuća, iz očiglednog razloga što je usvojena, ishodom glasanja ne možemo da budemo zadovoljni. Ali možemo da ne budemo nezadovoljni. Ovo je ishod koji je podnošljiv, pa i kudikamo više od toga: znatno manje od polovine članica Ujedinjenih nacija glasalo je za. Više od polovine Ujedinjenih nacija nije podržalo rezoluciju protiv Srba, Srpske i Srbije.
Pri čemu treba imati u vidu i da su ovom prilikom protiv nas glasali i Amerika i, na primer, Iran. Što znači da bi Kolektivni zapad protiv Srbije ubeležio i znatno slabiji rezultat da islamskom svetu nije podmetnuo kukavičje jaje, igrajući protiv Srba na kartu islamske solidarnosti sa srebreničkim muslimanima. Ali to je karta na koju može da se odigra samo jednom, i sada je odigrano.
Uzgred budi rečeno, ali ne i manje važno, krajnje je vreme da se suočimo s prošlošću. Da se temeljno istraži istina o načinu na koji je utvrđena aktuelna istina o Srebrenici pa se tako i došlo do Njujorka i rezolucije o genocidu.
Svaki argument o postojanju genocida u Srebrenici počiva na podatku da je to ustanovio sud. Ali u okviru tog podatka postoje ozbiljne nijanse o kojima niko ne govori.
Stvar je, naime, u tome, što je to o genocidu ustanovilo samo jedno konkretno tročlano sudsko veće Haškog tribunala – prvostepeno veće u slučaju protiv generala Radislava Krstića – i od tada se ta kvalifikacija o genocidu tog konkretnog sudskog veća koristi kao neporeciva činjenica. Odatle je sve počelo.
I eto nas kod ključnog podatka – presudu, koja će poslužiti kao izgovor za progon Srba zbog genocida, napisala je američka sudija Patriša Vold. Pripadnica njihove Demokratske partije, zamenica ministra pravde u vreme Džimija Kartera, prvi pik Bila Klintona za ministarku pravde i sudiju Vrhovnog suda, rečju, istaknuta službenica upravo one politike koja je devedesetih godina sankcijama i bombama ratovala protiv Srba. Ukratko, kadija te tuži, kadija te sudi.
Pa, kad sledeći put čujete obrazloženje da je sud utvrdio da se u Srebrenici desio genocid, da znate o čemu se zapravo radi.
Tim pre što je dotična Patriša Vold samo zarad izvršenja ove misije, da uspostavi srebrenički presedan, i bila dovedena u Haški tribunal: tamo se zadržala taman toliko da sudi i presudi generalu Krstiću. Došla je neposredno pre i otišla odmah nakon tog slučaja.
Genocid u Srebrenici – to je napisala Patriša Vold, saradnica Bila Klintona. Dok njen potonji angažman kod Džordža Soroša i predsednička medalja Baraka Obame samo dodatno pokazuju čemu je služila; uostalom, i same američke diplomate će, u jednoj od poverljivih depeša "Vikiliksa", priznati da je njena srebrenička presuda o genocidu u žalbenom postupku opstala samo "iz političkih razloga"… Koji su to razlozi – videli smo i u četvrtak u Njujorku.
U četvrtak smo u Njujorku lepo mogli da vidimo i gde su naši prijatelji. Nisu tamo gde ih, kao geopolitičke žrtve stokholmskog sindroma, uporno koliko i bezuspešno tražimo već skoro četvrt veka. Oni u ovih četvrt veka nisu prestali da nam žele isto što su nam želeli i bombama i sankcijama, i ovom prilikom su to i potvrdili.
S tim što i tu ima izuzetaka, među kojima se Mađarska Viktora Orbana svojim glasom protiv ističe pogotovo. Mađarska, istovremeno, oduzima i višak razumevanja za antisrpski glas Crne Gore. Obe su članice NATO-a, i obema im je usled toga suverenitet ograničen, ali je Orbanova Mađarska imala hrabrosti da ne uradi kako joj se naredi dok Crna Gora, uprkos svim svojim hrabrim prađedovima, nije.
Ali ti prađedovi bili su Srbi kad su bili hrabri, a kada su Crnogorci prestali da budu Srbi nestalo je i hrabrosti… Tako da sad postaje jasno da su gospodari crnogorske suverenosti – a to nisu njeni građani – dozvolu za smenu Mila Đukanovića dali pod uslovom da se od njegove politike ne odstupa. Što će reći da će se prava promena tamo dogoditi tek kad skupe dovoljno, na primer, hrabrosti pa se sete da su Crnogorci isti Srbi jer su inače samo tuđe sluge. Kao prilikom ovog glasanja o Srebrenici.
Što se pak Srbije tiče, ova pobeda Zapada pokazuje se kao Pirova i zato što je Srbima pomogla da ostvare nacionalni konsenzus – naše istraživanje otkriva da 82 odsto građana Srbija veruje da Srebrenica nije bila genocid, dok samo 5,3 odsto veruje Bilu Klintonu, Džordžu Sorošu i njihovoj saradnici iz Haškog tribunala.
Takav konsenzus, kao što je poznato, postoji i oko drugih ključnih pitanja, od priznanja samoproglašene nezavisnosti Kosmeta, preko ulaska u NATO do uvođenja sankcija Rusiji. Koja je ponovo, kao i Kina, na delu pokazala da nam je pravi prijatelj.
Predsednik Vučić najavio je da ćemo u Ujedinjenim nacijama sa Rusijom početi da utvrđujemo ko još ima još boljih razloga da bude osuđen za genocid; od Nemačke nadalje, svima su im ruke krvave sve i ako im je savest mirna samo zato što je nemaju. Tako da nemamo pravo da ne uradimo to što smo najavili, već i zato što je to jedini način da poništimo posledice rezolucije koju su doneli samo da bi nam naškodili.
Ali ne samo to. Ako je već sukob postao otvoren i nepovratan kao što izgleda, onda je ovo izuzetna prilika i da, kao Gruzija, uđemo u proceduru usvajanja zakona o stranim agentima jer su se i u ovoj situaciji oko Srebrenice, objašnjavajući da je to skroz OK, takozvane nevladine organizacije ponašale kao strana agentura. Pa red nalaže da ih tako i nazovemo. A kad smo već kod toga, i da ukinemo nakaradni Zakon o rodnoj ravnopravnosti i da preispitamo sve ostale slične tekovine naših pokušaja da im udovoljimo na sopstvenu štetu u nadi da će nas ostaviti na miru. Neće, što su ovom prilikom u Njujorku i pokazali.
Istovremeno, to će biti i koraci ka oslobađanju Srbije.
U suprotnom, uostalom, ostaje samo da pognemo glavu i svoju decu naučimo da su kriva onako kako im je to prepisala ona Patriša Vold.