Ljubi, ljubi Srbina, ili: Misija ambasadora Hila

Zašto tekst o (navodnom) srpskom naoružavanju Ukrajine treba čitati otpozadi, i kakve to veze ima sa evropskim fudbalskim prvenstvom
Ljubi, ljubi Srbina, ili: Misija ambasadora Hila© РТ Балкан

Kada su, u septembru prošle godine, navijači Rumunije skandirali da je Kosovo – Srbija, fudbalska utakmica Rumunije i takozvanog Kosova morala je da bude prekinuta. Igrači su izvedeni sa terena a prekid je potrajao čak 45 minuta, kao čitavo poluvreme. Na kraju je Rumunija pobedila 2:0, ali je zauzvrat zbog slogana o Kosovu u Srbiji – baš kao što i piše u važećoj Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – UEFA kaznila Rumune jednom utakmicom bez navijača i povrh toga novčano s 52.000 evra.

Na utakmici Albanije i Hrvatske na evropskom prvenstvu u Nemačkoj navijači dve reprezentacije složno su zapevali, možda, ljubi, ljubi, Srbina, pa utakmica nije bila prekinuta.

Ali da se ne zavaravamo. Normalno, ako je to normalno, da oni nisu vikali ljubi Srbina, nego ubi(j) Srbina. No svejedno utakmica nije prekinuta.

Zajedničko ubisrbovanje naših albanskih i hrvatskih komšija, od koga se orio čitav stadion u Hamburgu, na delu je pokazalo da Jasenovac ili, na primer, Klečka nisu bili slučajni incidenti nego iskazi, takoreći, tisućljetnih težnji. Te su zato Srbi s Kosova i Metohije i doživeli sudbinu Srba iz nekadašnje Republike Srpske Krajine. Nema za Srbe mesta izuzev u Jasenovcu ili Klečki, što nam je sad potvrđeno i na fudbalskom prvenstvu.

Ubij Srbina znači da je za njih smrt poželjno stanje Srbina. Uključujući i drugosrbijance koji ovim povodom uglavnom nisu našli za shodno da se principijelno oglase, na primer, negodovanjem zbog poziva na masovno ubijanje Srba, ponovo. Nego se skandalizuju što na njihovo ubij Srbina ne uzvraćamo radosnim mirdita, što će reći da politički korektan princip predstavlja tolerancija za ubijanje Srba, ne i za same Srbe.

Uzgred, za zločin u Klečki, baš kao i za etničko čišćenje Srba iz Krajine i sa Kosova i Metohije, niko nije odgovarao; nema zločina, nema ni kazne, a etničko čišćenje nije zločin kada su mu žrtve Srbi. Te je zato normalno – u meri u kojoj je normalno ubiti Srbina – što je za taj javni poziv na masovno ubistvo kažnjen samo Fudbalski savez Albanije s 25.000 evra zbog "prenošenja provokativnih poruka neprikladnih za sportski događaj".

Stvarno?! Rumunima prekid utakmice, prazan stadion i 52.000 evra zbog "Kosovo – Srbija" što piše i u važećem dokumentu Ujedinjenih nacija, a za ubij Srbina samo 25.000 evra. Otprilike, kao da su u kafani platili muzici za omiljenu pesmu.

I još jedno vredno zapažanje povodom ovog slučaja. Srbi su bili jedini učesnici Evropskog prvenstva u fudbalu koji su bili mete ovakvog govora mržnje. Samo je nama to namenjeno. I Evropa nije na to reagovala makar koliko elementarna civilizovanost nalaže. Ćutanje je odobravanje. Ubisrbovanje je ono što nam svi zajedno žele svi oni koji su nam to zajedno želeli i, recimo, 1941.

Imajući to u vidu, naročito se skandaloznom čini nedavna tvrdnja londonskog "Fajnenšel tajmsa" da Srbija prećutno dozvoljava izvoz svoje municije u Ukrajinu da je upotrebe za ubijanje Rusa. Da podsetimo: to je ono što je ista ta ujedinjena Evropa, samo s izuzetkom Srba, radila i pomenute '41. do '45.

Indikativan detalj pak sastoji se u tome što je ovaj tekst o srpskoj izdaji Rusa objavljen 22. juna, da, baš na godišnjicu početka Operacije Barbarosa, kad su Rusi, razumljivo, naročito osetljivi na vesti o onima koji ih i sad ubijaju ili im u tome pomažu. Možda se ovakav tajming Englezima samo omakao…

Elem, tvrde oni da je Srbija preko trećih strana Ukrajini izvezla municije čak u vrednosti od oko 800 miliona evra, te da, štaviše, "diskretno povećava prodaju municije Zapadu, koja na kraju završava kao podrška odbrani Ukrajine".

Ovakve tekstove, međutim, treba čitati do kraja. Još bolje, od kraja. Jer tamo, pred kraj, piše da zapravo ne postoji ništa što potvrđuje ono što se tvrdi u naslovu i čitavom ostatku teksta – niti ima zvaničnih podataka o srpskoj prodaji municije za Ukrajinu, niti ima, što je mnogo značajnije, bilo kakvih tragova ovakve srpske aktivnosti. A nisu, navodi se eksplicitno, zabeleženi ikakvi dokazi o sistemskom srpskom doprinosu u ovom smislu. Municija u vrednosti od 800 miliona evra morala bi da ostavi bar nekog traga.

Odakle, uopšte, ta brojka? "Fajnenšel tajms" samo kaže da je reč o "procenama koje su podeljene" s tim listom; takve procene, kao što je valjda jasno, spadaju u domen obaveštajnih službi. Kojima u opisu posla nije informisanje nego dezinformisanje protivnika, to jest upotreba informacija i dezinformacija za postizanje željenih ciljeva.

Drugim rečima: zašto bi, i to bez bilo kakvog vidljivog povoda, zapadni obaveštajci sad raskrinkavali Srbiju ako radi ono što joj je rečeno protiv Rusije iza njenih leđa?

I to nedugo nakon što je okončana – čini se, veoma uspešno – višednevna poseta Rusiji zvanične srpske delegacije na čijem je čelu bio potpredsednik vlade zadužen za pitanja bezbednosti Aleksandar Vulin. Koji se tamo sastao sa, praktično, svim bitnim zvaničnicima iz svoje sfere interesovanja i sa predstavnicima ruske vojne industrije pride.

Odgovor na ovaj prinudni paradoks mogao bi da se nalazi u samom tekstu "Fajnenšel tajmsa", koji piše i da "Evropa i SAD godinama rade na distanciranju Vučića od Putina", te da je američki ambasador Kristofer Hil "ključni igrač" i da je, štaviše, "njegova jedina agenda da udalji Beograd od Moskve".

Da li je to – sejanje smutnje i stvaranje razdora između Beograda i Moskve – pravi cilj ovog teksta iz "Fajnenšel tajmsa"? Pa je baš zato bez povoda objavljen baš tog, osetljivog, 22. juna…

Pri čemu, na žalost, nema sumnje da se srpska municija sporadično zaista koristi za napade na Rusiju. Jedan takav slučaj, podsećamo, zabeležen je za srpski Dan državnosti. Rusi su tada u tome prepoznali (cinični) engleski rukopis.

U svakom slučaju, jedno je ako srpska municija završi tamo gde ne sme zato što ne možemo da sprečimo da tamo završi, a nešto sasvim drugo ako tamo završava zato što smo i sami u tome saučestvovali iako nismo ni '41, a ni za Vidovdan '43. kad je započela Staljingradska bitka.

Ako je sad išta drugačije nego što je bilo tada, ako sada sa onima koji ubijaju nas ubijamo one koji nas od ubijanja brane, onda je prikladno i da se zagrlimo s komšijama i da složno zapevamo ubij, ubij Srbina

image