Neko udara o prozor noći
Hemingvej nije sedeo dok je stvarao, smatrao je da sve bitne stvari u životu mora da radi stojeći – mislio je na boks i pisanje
Širom sveta obeležava se 125 godina od rođenja nobelovca Ernesta Hemingveja. Povodom godišnjice rođenja slavnog autora, čije se knjige čitaju već 101 godinu, u Ouk parku, kao i u Ki Vestu, gde je pisac živeo jedno vreme, organizuju se Hemingvejevi dani.
Hemingvej je rođen 21. jula 1899. u Ouk Parku koji se tada zvao Sisero Taunšip. No, od svih mesta koje je Hemingvej-pisac i svetski putnik, obilazio i birao za život, najviše voleo Kubu.
Kuba – tiho kretanje talasa ispod neba bledoloplavog – golubije jaje, koje se rasprskava u zoru i boji čitavu obalu u meki sjaj purpura. Havana je boje vina, katrana, okera, krvi, plamtećeg opala i dozrevajućeg zrna žita. Od jutra klizi u sluh odjek muzike iz zgrada kojim se ljušte zidovi, tihi otkucaji u venama. Izvečeri, more je usnulo i toplo, a obala kao pod nebom otvorena balska dvorana sa peskovitim tlom. Zar je čudno što se Hemingvej zaljubio u ovo tlo gde grleno dišu jasmin i jokaharanda, jasnim, oporim mirisom žudnje, očaja, čežnje, gde saksofon doziva s napukle drvene terase, gde na prozore izjutra sleću čiope...
Isprva, Hemingvej je ovde živeo u hotelu "Ambos mundos", u sobi broj 511, u ulici Obispo, na poslednjem spratu malog zdanja koje je bilo porodični hotel. Ovde je pisao, u sobi koja je pretvorena u muzej i odakle je s prozora posmatrao more u stotinu odsjaja... Hemingvej je kasnije govorio sa setom da je "Ambos mundos" bio dobro mesto za pisanje, tiho, da je jutarnji vazduh mirisao slatko, na suvo belo vino i da je jednog jutra vanilast leptir, krupan, udario o prozor njegove sobe.
U vreme kada je Hemingvej živeo u ovom hotelu, noćenje u jednokrevetnoj sobi beše jedan i po dolar. Malo dalje odavde jesu njegovi omiljeni kafei (pisac ih je imao u čitavom svetu, u Veneciji je pio "Kod Harija", u Parizu je za njega smućkan prvi "Bladi meri", molio je šankera u "Ricu" da mu napravi nešto što supruga Meri Velš neće s vrata namirisati), a u Havani je u "Floriditi" pio daikiri, a u "Bodegiti" – mohito.
Sam Hemingvej napisao je na zidu "Bodegite": "Mohito pijem u Bodegiti, a daikiri u Floriditi." Ovo je oba mesta učinila kultnim barovima, a Bodegitu su, pored Hemingveja, posećivali Aljende, Net King Kol, Markes, Neruda... Izvečeri, posle pisanja, pio je rum i gledao kako se svetlosti grada u vodi pretvaraju u lelujave plamenove. "Osećao sam kako mi rane za koje i nisam bio sasvim siguran da ih imam u ovoj nerazgovetnoj, blagoj mesečini – zarastaju."
Hemingvej je u hotelu živeo do 1939. godine. Na Kubi će živeti 22 godine – gotovo polovinu svog spisateljskog života. Ovde će napisati "Imati i nemati", "Za kim zvono zvoni", "Preko reke pa u šumu", "Starac i more" i posthumno objavljene knjige "Pokretni praznik" i "Ostrva u struji".
Pisac se prvi put našao u Havani aprila 1928, doplovio je francuskim parobrodom iz Avra, s drugom suprugom, Poli. Zapamtio je vrele, bademaste oči žena, opojno divlje cveće, vrtove ružičaste od narova, male vile, provale nezadrživog smeha iz barova osvetljenih crvenim i zelenim sijalicama, sjaktave oči iguana u mraku... Sledeći put se Hemingvej duže zadržao na Kubi 1932, doplovio je iz Ki Vesta sa dvojicom prijatelja, želeli su da love ribu ("u životu si ili lovac ili lovina", tvrdio je pisac)
Nešto u tim zvonkim danima, u pojanju lišća, u usnama žena boje damaske šljive, u staklastim dubinama gde su lovili sabljarke, činilo je da oseti kako se čvorovi u njemu olabavljuju. U Havanu će se trajno preseliti 1939. godine.
Kao i svaka istinska, duboka ljubav, strast Hemingveja prema Kubi razvijala se postepeno. Imanje na kome će živeti, u predgrađu Havane, San Francisko de Pauli, na dvadesetak minuta vožnje od grada, pronašla je tadašnja Hemingvejeva supruga Polin Fajfer, ubeđena da hotel nije mesto za bračni život. Ernest je odbijao da se iz Havane presele u prilično ruiniranu kuću na periferiji, ali je Poli bila uporna, kupila je gazdinstvo i trudila se da ga uredi. "Finka vihija" (farma osmatračnica), beše imanje iz XIX veka, tu su rasle palme, pinije, džinovsko kapok drvo iz čijeg su debla cvetali svileni listovi orhideja. Nova kuća nije rešila pitanja ljubavi, ali je zauvek ostala piščevo skrovište. Hemingvej je plamteo za Kubom. Iza njega behu dva propala braka, godine u Parizu kada su bili "siroti i sretni", ratovi, rad u novinama, putovanja. Želeo je mirno, kobaltno more, vedre mesece bez srebrnih igala zimske kiše, ribarenje i pisanje.
"Finka Vihija" brzo je postala novi dom uprkos obimnim građevinskim radovima. Od napuštene vile iz 1886. (nacrt je uradio katalonski arhitekta Migel Paskala Bagera) pisac je želeo udoban log, bez teških senki, pod jarkim zvonom sunčeve svetlosti. Ladanjska seoska kuća, boje slonove kosti, dizajnirana u španskom kolonijalnom stilu sa visokim plafonima, popločanim podovima i ogromnim dnevnim boravkom, biće mesto gde će provesti najsrećnije časove. Kuća beše okružena sa 15 lanaca najrazličitijeg rastinja – mahom palmi i manga, s krošnjama, mrkozelenim i lišćem tihim, dugim i lakim.
Ono što posetilac u Hemingvejevom domu na Kubi prvo uočava jesu knjige. Ima ih preko devet hiljada. Nalaze se čak i u toaletu, na maloj polici – tu je, između ostalog, pisac čuvao i Hudinijevu biografiju. Na zidu kupatila, Hemingvej je vodio evidenciju o svojoj težini. Kada bi mu se učinilo da je suviše težak, iza broja kilograma otvorio bi zagradu i dodao – posle obilnog ručka. Kuća je mesto kojim vlada muški princip – na zidovima su trofeji životinja, antilopa, gazela, bufala, koje je pisac lovio po Africi, ali i treperava dela Pikasa, Miroa i Grisa. U mlečnobelom dnevnom boravku su udobne naslonjače gde su se odmarali Ketrin Hepbern, Ava Gardner (igrala je u dva filma nastala po Hemingvejevim delima), Spenser Trejsi, Erol Flin, Gari Kuper, Klerk Gebl...
Finalno uređivanje kuće završila je piščeva četvrta supruga, Meri Velš. Boje koje preovlađuju u prostoru jesu smirujuće, ali kućom vlada kumulativan um lovca, sa trofejima ulovljenih životinja čak i u spavaćoj sobi. (Grejem Grin je rekao da mu je nezamislivo da iko može da piše s toliko ubijenih životinja oko sebe. Ali, Hemingvej beše izuzetan lovac – i onaj na snove) U trpezariji je sedeo za pravougaonim stolom od kubanskog mahagonija na posebnom mestu, s pogledom na omiljenu sliku – Miroovu "Farmu". Hemingvej je pisao u svojoj spavaćoj sobi – gde je, pored glave bizona i knjiga, držao i pisaću mašinu "kraljevska strela" postavljenu na Vebsterov rečnik.
Nije sedeo dok je stvarao, smatrao je da sve bitne stvari u životu mora da radi stojeći – mislio je na boks i pisanje. Sav nameštaj je pažljivo odabran i kubanski je, ali je posebno biran veliki sto za kojim je pisac vodio korespondenciju – on je od drveta hibiskusa, masivan, boje zrelih urmi.
U kući, samotnoj, oholoj, cela je kolekcija slika posvećenih borbi s bikovima. Na zidu u biblioteci je keramički tanjir s bikovom glavom, Pikasov rad. (Hemingvej i on bili su prijatelji još od pariskih dana – upoznali su se u salonu kod Gertrude Stajn) Oko kuće su trčkarale krznene lopte, Hemingvejevi ljubimci – 52 mačke i 16 pasa. Pisac ih je veoma voleo. Kada bi neki od njih uginuo, zakopao bi ih u dvorištu kuće i postavljao male spomenike sa njihovim imenima: Negrita, Linda, Neron...
Pored bazena u kome se često kupala Ava Gardner, u specijalno izgrađenom paviljonu je i voljeni Hemingvejev brod, "Pilar", na kome je proveo bezbrojne časove tihe sreće, pisanja, ali i burne sate ribarenja s Meri Velš ili gostima. Hemingvej je uvek bio srećan na tom snažnom ribarskom brodu dugačkom 11 metara i izgrađenom u bruklinskom brodogradilištu još tridesetih godina.
Nije to bio brz brod – brzina krstarenja je bila od osam do deset čvorova – no, bio je čvrst i dobar za more. Za vreme rata, Hemingvej je na njemu lovio nemačke podmornice oko kubanske obale.
Ali čija to laka sen, kao mlečna svetlost, luta po ovim sobama, odlazi do bele kule sazidane napolju da bi pisac u njoj stvarao, a zapravo je tu pisao samo kada je ona, kratko jedne jeseni, bila na Kubi? To je Adrijana Ivančić, mlada Venecijanka hrvatskog porekla koju je Hemingvej sreo u lovu na patke oko Venecije. Imala je 18 godina, dugu, crnu kosu što se zamrsila na vetru i molila je za češalj. Hemingvej je iz džepa lovačkog prsluka izvadio svoj, prelomio ga i pružio joj polovinu. Tako je počelo. Narednih osam godina vrteće se jedno oko drugog kao nimbusi oko ubistvene lave. Zahvaljujući njoj, opet je pisao. Njihova veza je platonska, ali suviše intenzivna. Papa je tada u četvrtom braku, ali njoj ne prestaje da šalje bukete, darove, nežna pisma. On je veteran i u pisanju i u ljubavi. Iza njega je čitav jedan život, ispunjen doživljajima i emocijama kao dinamitom.
Adrijana je sa majkom za njim došla na Kubu. Zajedno su pisali u kuli. Papa je, napokon, opet radio, a ona je crtala i slikala na spratu iznad. Strast se valjala kao ostaci bademovog cveća po vrtu. Dugo se večeralo, litre alkohola su tekle, išli su u ribolov, u bioskopu u Havani davali su se samo vesterni...
Ona je ponekad uveče odlazila na ples, on je ostajao da pije. Ali je pisao. "Starac i more". Kuća pamti njenu vitku senku, osunčana mrlja njenog lica vidi se na prozorima, trag usana na jednom papiru za pisma. Onda, vratila se brodom nazad, on je rukopis dovršio.
Kasnije, njena pisma i dalje kao olujni vetar remete mir u srcu kuće. On dobija Pulicerovo priznanje, koje zove "nagradica". Zatim stiže Nobel, Hemingvej ne odlazi na dodelu, seda na brodu "Pilar" i na pučini preko radija sluša prenos dodele. Nju će videti još jedared, a zatim otići na safari. Sledi ubrzanje, dve avionske nesreće u Africi, povrede od kojih se nikada neće oporaviti. Kad napusti dom na Kubi, uveren da će se vratiti, pisac nekoliko puta završava na klinikama.
Adrijana se udala za nekog opakog vlastelina, grčkog porekla, crne masti. Nije srećna. Ne piše, ne sme. Jedne večeri, pred spavanje, Meri i Hemingvej pevuše vedru venecijansku pesmu na italijanskom. Ujutru je bude dva praska koja su se razlegla kućom. Papa nije izdržao. Dvadeset godina kasnije, drugi suprug Adrijane Ivančić pronašao ju je obešenu o debelu, donju granu masline.
Danas je Heminvejeva kuća – njegov najveći muzej na svetu – prepuna turista. Njemu to ne bi smetalo, voleo je goste. Tvrdio je da pije "da bi druge ljude učinio zanimljivima", da je njegovo prokleto srce "meta mogućnosti", a da je sreća kod inteligentnih ljudi "najređa stvar za koju zna". Njegova kuća i danas se čini kao vatra na kraju sveta – blaga, topla, beskrajno daleka. Na nju obnoć pada svetlost usamljenog meseca, te lelujave baklje, što kaplje po pinijama. U kući se čuje šum, kao da jedna crna leptirica udara o zaboravljene prozore noći.
