Ana Frank: I poslednji će biti prvi

 U trenutku kada se širom Evrope obeležava osam decenija od hapšenja Ane Frank, njen spomenik u Amsterdamu u Holandiji je u julu 2024. vandalizovan grafitom "Gaza," koji je napisan crvenom bojom, saopštila je policija. Spomenik koji predstavlja devojčicu što pod levom rukom drži školsku torbu, a u desnoj ceger sa stvarima (strahotan simbol izbeglištva koji obeležava dvadeseti, ali i ovaj vek), predstavlja Anu Frank koja je krenula u sklonište od nacista, gde će se skrivati dve godine, a 1944. će biti uhapšena, deportovana u logor Berhn Belzen, gde će ubrzo preminuti sa petnaest godina. Iz skloništa su preživeli samo - Anin otac i- dnevnik.

Gradonačelnica Amsterdama, Femke Halsema, nije krila tugu zbog incidenta:"Ovaj akt vandalizma nijednom Palestincu neće pomoći. Ana Frank nas i naš grad svakoga dana podseća na humanost i blagost i u najtežim okolnostima."

I ovog kasnog leta, Amsterdam je kao od somota, cedi se svetlost sa prozora koji nemaju zavese. Ne tražim nikakav put, nisu mi potrebne mape. Čitala sam toliko puta imena ulica kojima je ona ovuda išla, jednog ranog jutra, dvostruko mokra – od znoja i kiše, pošto je na sebe navukla dve potkošulje, dva para pantalona, jednu haljinu i jednu suknju. Mislila je da će se ugušiti. Napolju se cedilo vlažno, sparno jutro, njene oči još uvek behu vrele od temperature nade.

Rastala se od mačke, Morće, poljubila je onu belu pegu između ušiju. Nikada više neće videti Morće. Ali tada to ne zna. Tek na ulici, još suzna od rastanka, pita roditelje kuda idu: "Tamo", odsečnim šapatom kaže majka.

Planirano je da ovo izgleda kao jutarnja šetnja, ali su ona, otac Oto i mati Edit, nosili torbe, napunjene tako da su jedva uspeli da ih zatvore. Vukli su stvari. Hodaju pola časa. Njoj teče ledeni znoj niz kičmu, iako je sparno julsko jutro.

A onda, najednom su ispred firme njenog oca. Ulaze bez reči. Njena sestra je već tu. Grle se, između brojnih kutija sa zalihama hrane, sve je u neredu novog početka. Potpuno su mokri, od straha, znoja, kiše, užasa da ih ne presretnu i ne pretresu, presvlače se. Dok sedi na jednoj od kutija, Ana se sećala da je prethodnog dana, kao da su bili protekli vekovi, sedela na balkonu stana sa dečakom koji joj se dopadao. Tog jutra, rekao joj je da ne nalikuje ni na jednu drugu devojčicu na svetu. Nije ni znao koliko je u pravu.

Istog popodneva, shvatili su da moraju krenuti pre 16. jula, kao što je bio plan, jer je sestra dobila poziv za radni logor. Policajac je došao u nedelju popodne. Ona je otvorila školsku torbu i stavila unutra relikviju – dnevnik, zatim školske udžbenike, stara pisma, maramice, češalj, papilotne za kosu...

Žurim, u vodi se, kao u ogledalu odražavaju duge kolone oblaka - vagoni. Skuplja se po uglovima mrak – zgusnuto sipino mastilo. Stojim pred zgradom, to je drugi po posećenosti muzej u Holandiji. Ljudi ćutke stoje u redu. Evo me, posle svih decenija čitanja i grozničavih zamišljanja, što su mi mutili trzav san. Ovo je mesto gde se krila Ana Frank. Do tog dana, decenijama sam čitala najrazličitije opise kuće Ane Frank, ali nisam nailazila na zadihanu žurbu, na dah devojačkih senki koje su tuda lutale, na opise noćnih panika kojih je, mora biti, bilo, na dinamit vazduha u kome bejahu eksplozije rascvata mlade Ane, ali i straha od smrti, žudnje za svetom, virenja kroz prozore noću, u mesečeva iznenadna zamračenja, u te duge, tajanstvene pauze na nebu.

A onda, setih se da se "prave kuće sećanja, u koje nas vraćaju snovi, kuće bogate vernim onirizmom, odupiru svakom opisu. Opisati bi značilo drugima omogućiti da uđu." Ova kuća već je oskrnavljena kada su u nju ušli fašisti, 4. avgusta 1944. Posle toga, ona je zauvek zatvorena za jezik i vreme. Ovde počinje mlin večnosti. Dnevnik je dobila na poklon od oca, za rođendan,jednog svetlog petka, 12. juna 1942. godine. Ovaj poklon bio je nešto što je žarko želela i njen otac je to znao. U nedelju je bila prava proslava rođendana i stiglo je čitavo odeljenje – Ana ih je sve pozvala. Pošto je jevrejskoj deci već bilo zabranjeno da idu u bioskop, Anin otac je na kinoprojektoru, kod kuće pustio film "Rin Tin Tin i čuvar svetionika" (glavni junak je bio nemački ovčar.)

Ubrzo, Ana je nastavila život u Tajnom aneksu. Tu će živeti sve dok se 4. avgusta 1944. tri naoružana muškarca, sa uperenim pištoljima, ne upadnu unutra. Na vratima sam skloništa u kome je Ana provela tačno 761 dan. Vrata Tajnog aneksa behu pokrivena velikom policom sa klaserima. Bacih pogled na brojeve godina na registratorima – 1943, 1944, 1945. Dakle, ove fascikle su videle Anu i njenu porodicu. Stvari nemo svedoče.

Kada se otvori polica, na vratima se sa druge strane ugleda ručka, njome su stanovnici Tajnog aneksa otvarali vrata, uveče i vikendom kada u firmi nije bilo nikoga i silazili iz zagušljivog aneksa u veći prostor.

Prvo što se oseća u skrovištu je miris, snažan dah , "kao jevrejski krzneni kalpaci pred visokim vodopadima svetle materije." Zapah zaustavljenog života. I snažna ruka koja vam steže srce – strah. Jer ovde je samo jedna za poluton preglasno izgovorena reč, samo korak više u pantofli – behu zabranjene cipele u Tajnom aneksu, mogao da donese smrt. Primećujem da se svima oko mene skraćuje disanje. Jer tako smo blizu smrti koja se ovde prejela nade i osećamo se kao saučesnici događaja , čija je scenografija tu, pred nama. Gotovo da vidim osam stanovnika ovog skloništa, kako zbunjeni i nemoćni, sa teškim folijantima knjiga u rukama, dočekuju iznenadni upad. Ovde su živeli Ana sa sestrom Margo i roditeljima, Peter sa roditeljima i gospodin Fric Pfepfer. Ana će sa njim morati da deli sobu.

Stepenice su drvene i uske, a visoke. Penjemo se na drugi sprat.Tu su se nalazile dve male sobe za porodicu Frank i Pfepfera, kao i lavabo i toalet za osmoro stanara. Svaki od stanara uveče je imao svoje vreme za upotrebu prostorije. Anino je bilo od 21h do 21h i 30. Ono što odmah skreće pažnju je odsustvo nameštaja. Jer svaku stvar su, po njihovom hapšenju, Nemci deportovali u Nemačku, svaki orman, svaku preplašenu stolicu. U uglu je bokal koji su okupatori zaboravili.

To je tipičan bokal od belog emajla, sa naslikanom ružom. Samuje u uglu, obuzet sopstvenim morama. Treći sprat na koji se penjemo već zbilja guši. Plućna krila se smanjuju. Od‌jednom sam svesna odsustva prozora i svežeg vazduha. Ukućani su disali jedan u drugog i mora biti da je to bilo i povezujuće i neprijatno.

Na trećem spratu tajnog boravišta bila je porodica Van Pels, Peterovi roditelji i Peter, koji je jedini imao sobicu samo za sebe. Njihova spavaća soba istovremeno je bila i dnevna soba i kuhinja. Godine 1943. tu je donesen radio.

Vikendom su, kada u firmi nije bilo nikoga, mogli da slušaju vesti i muziku. I kasno noću. Iznad trećeg sprata nalazilo se potkrovlje, gde je Ana često dolazila. Jer posle nedostatka vazduha svuda, ovde je postojalo nemerivo čudo – prozor. On je u sada odškrinut. Ana Frank je kroz njega mogla da vidi kestenove krošnje i ptice, ali ja umesto kestena sada vidim crnu, monašku, nebesku haljinu. Mislim da je kesten, kao u Kišovim Ranim jadima, odavno posečen.

Stojim u noćnoj plimi vazduha, na istom mestu gde je Ana sa Peterom započela detinju ljubav, doživela prvi poljubac sa licem prenatopljenim suzama, prolaznost je marširala kroz njih, istorija je oštrila noževe o njihove kičme, ali oni su ležali u zagrljaju i gledali u to majušno parče svoda, nemi kao zvezde.

Oblaci su im tamno domahivali. A oni odbijahu da se predaju fugi smrti koja je od‌jekivala sa svake ulice, iz svakih vesti, iz svih razgovora sa pet pomagača koji su ih posećivali, ležali su tu "raskriljeni kao mlade divlje ruže", sa toliko živog žara nade u srcu. Ali tela behu malaksala. Tela su znala.

Možda je, ipak, najstrahotnije u ovoj kući-muzeju-skrovištu-alhemiji želje za životom, znak koji je ostao na zidu spavaće sobe Aninih roditelja. Otac Oto je rast i nje i njene sestre Margo više puta merio tokom skrivanja u Tajnom aneksu i na zidu, na tapetama su ostali urezani tragovi – tragovi merenja Margo su sa desne strane, Anini sa leve.

Margo je u skrovište ušla sa šesnaest godina i merili su je svega dva puta. Anin rast je proveravan češće, tako da se jasno vidi da je za vreme boravka u skloništu Ana porasla 13 santimetara. Apsurdno je što agenti nisu verovali da se njih osmoro krije u skrovištu više od dve godine. Da bi ih uverio, Oto, Anin otac, pokazao je ovu, u tapete urezanu skalu.

Takođe, dok su pakovali dragocenosti, agenti su ugledali i Otov vojnički kofer. Zapanjeno su čuli objašenjenje - Oto je u Prvom svetskom ratu ratovao na strani Nemačke i imao čin oficira. Anin dnevnik spašen je slučajno. Ona ga je krila u očevoj akten-tašni. S obzirom na to da su agenti odlučili da tu spakuju sve što može biti skupo prodato, istresli su na pod sve što je bilo u njoj. Ana je gledala kako njen dnevnik, sa raširenim koricama, kao da se predaje, leti na pod.

Dnevnik je uvek pisala u svojoj sobi, gde su ostale zalepljene slike koje je volela. Nije malo čudo što je pored fotografija filmskih zvezda, Grete Garbo,četrnaestogodišnja devojčica odlučila da zalepi i fotografiju Leonardovog autoportreta, izrezan iz novina Rembrantov autoportret, kao i snimak Mikelanđelove Piete. Ovo ukazuje da nije slučajno njen dnevnik postao jedna od najčitanijih knjiga na svetu.

Ana Frank želela je da postane novinarka i svetski slavna spisateljica. Pored dnevnika, u Tajnom aneksu započela je i roman o životu njenog oca. Pisala je i kratke priče i šaljive komade koje je izvodila posle ručka. Ta gluma šapatom, široko rašireni prsti, lagano dodirivanje poda… Gluma u pantoflama, da se priguši svaki zvuk. Želela je da od dnevnika načini knjigu koja će svedočiti o životu za vreme skrivanja od nacista. Iskrcavanje saveznika pobudilo je veliku nadu u njima. Margo je tvrdila da će "u oktobru opet biti u školi."

Sačuvan je papir sa ispisanim jelovnikom za jednu svečanu večeru. Krasniopis Anine majke zauvek je ostao zabeležen. List je kao najtanja koža vremena, nalik na ljudsku, a providan kao japanska hartija. U Tajnom aneksu slavili su i dečjeg Svetog Nikolu i Anin rođendan. Dobila je mnogo slatkiša na poklon i knjigu o Grčko-rimskoj mitologiji. Ovde se mnogo čitalo i učilo, svakoga dana je Oto držao časove Ani, Margo i Peteru, a svakoga petka su pomagači dostavljali i hranu za telo, ali i onu za duh – knjige, časopise, udžbenike.

Dok lutam po ovom mestu gde je preko dve godine osmoro ljudi odbijalo da prestane da se nada i pravi planove za budućnost, čujem najtiše glasove. Pevaju  pesme škripave stepenice, šušte pod nevidljivim naletom vazduha fotografije sa zidova Anine sobe, svi uglovi su tamni, crni, kao nezarasle rane, a svuda nemo pleše "bademoooka senka" Anina. Stanari su prisutni. Mi smo nepozvani u gostima. Oni se kriju. Zato ih ne vidimo. Nameštaj se uvukao u zidove, sve je nestalo i ponovo će se objaviti u ravni vremena, čim napustimo ovaj teatar sa živim lutkama, od kojih, osim oca, nijedna neće preživeti logor.

Izađoh u noć kao u potop. Okean šumova disao mi je u glavi. Ovo prazno gnezdo i dalje krije krilati, veličanstveni život. Ana sa fotografija gleda milo i gordo, blistaju zvezde zenica. Po instinku pasternakovskom, kao lasta, ona je oko svog gnezda- skrovišta razvila punu imaginaciju. I uspela da postane slavna spisateljica. I poslednji će biti prvi, uvek.