Čarobni breg u Bergen Belzenu

Postoji skrivena žudnja o kojoj se ne govori danas mnogo, ali je i dalje sveprisutna: to je duboka, strastvena potreba za knjigama. Kiš je tvrdio da se razlikuju miris i dah francuskih od ruskih ili nemačkih izdanja.

U jednoj biblioteci, u provinciji, kada sam bila sigurna da me niko ne posmatra, zatvorila bih oči i spuštala prste na hrbate knjiga. Tamo gde bi se ruka zaustavila, značilo je da čeka knjiga za koju je vreme da je pročitam. Tako sam otkrila Betelhajmovo genijalno "Značenje bajki" i mnogo drugih dela, što biralo ih je nesvesno u meni.

Za knjigom je vazda, od ranog detinjstva, žudeo Ivo Andrić. On se seća:

"Dečak u trećem razredu gimnazije, ja sam patio od prave žeđi za knjigom. Ta žeđ je bila utoliko veća što se do knjiga teže dolazilo. A, knjiga u našem tadašnjem životu bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar. U našim sirotinjskim stanovima nije bilo knjiga, osim udžbenika ili nekog ubogog kalendara. Škola je pružila malo ili ništa, a o kupovini nije moglo biti govora. U tadašnjem Sarajevu postojale su tri ili četiri knjižare, i svaka od njih je pored knjiga prodavala, naravno, i kancelarijski i školski materijal. U stvari, bolje bi bilo to kazati obrnutim redom, jer su knjige bile sporedan, a kancelarijski materijal glavni artikal. Najveća i najbolja takva 'knjižara i papirnica', svojina nekog doseljenika, bila je jedina koja je, pored nešto naših, imala i dosta stranih knjiga. Pred tim izlogom proveo sam, u ranim đačkim godinama, mnoge časove. To je bio moj prvi i za dugo jedini 'prozor u svet', moja 'veza' sa velikom svetskom književnošću (tako sam mislio!) o kojoj ja ništa nisam znao osim to da mora negde da postoji, a o kojoj mi niko, pa ni naš nastavnik književnosti, nije ni tada ni docnije mogao ništa da kaže."

U kišnim popodnevima, dečaci Andrićevih godina čeznuli su za nečim novim i uzbudljivim, želeći da daju hranu duhu i mašti, hranu koja im je potrebna isto kao hleb i voda, a koju im u tadašnjim prilikama ni kuća ni škola ni društvo nisu mogli da pruže, Andrić je sam često napuštao porodičnu neveselu sobu i strmim sokacima, po izlokanoj krupnoj kaldrmi, slazio u ravni i lepši deo grada, pravo do knjižare i stajao dugo pred njenim izlogom, na kome je primećivao svaku i najmanju promenu i radovao joj se.

"Ali osvetljeni izlog nije bilo lako zaboraviti. U noćnim dečačkim snovima i polusnovima on je bleštao i kružio u fantastičnim preobražajima; to i nije bio više običan gradski izlog sa knjigama, nego vasionska svetlost, deo nekog sazvežđa kome sam težio sa silnom željom, ali sa bolnim saznanjem da mi je nedostižno."

Možda je najviše knjiga napisano o dvema temama, varkama i čarolijama: ljubavi i detinjstvu. O ljubavi, jer ne postoji na zemlji sila jača od Erosa, koji, katkad, uspeva da prevari i samu smrt, i o detinjstvu, jer nema perioda kome se toliko često vraćamo, o kome toliko mislimo, govorimo, koji tako redovno pohodi naše snove, kao što su to rane godine.

Frojd, u čijoj su se bogatoj biblioteci nalazila i dela Čarlsa Dikensa, koja je pred spavanje čitao deci, tvrdio da se u prvih pet godina života formira čitavo naše buduće biće, za čitav život. Nemoguće je ne postaviti pitanje da li će današnja deca iz ranih godina pamtiti plave ekrane sa slikama koje se, bez reda, menjaju, populistički podstičući površni konzumerizam, jeftinu zabavu, "prenkove" umesto šala, pornografiju umesto ljubavi...

Najlepšu knjigu o odrastanju i prvim godinama života napisao je Nabokov, na dva jezika, engleskom, pa ruskom, gde osvetljava svoje voljene mlade godine, provedene u raskoši i bogatstvu predrevolucionarne Rusije, zaključujući kako je kasnije sve što je došlo u njegovom životu – surov život u emigraciji, usponi i padovi književne karijere, mogao da podnese upravo zahvaljujući sećanju na srećno detinjstvo. Pamtio je priče koje su mu dadilje kazivale dok je tonuo u san pod senovitim, snežnim padinama čaršava. Prvu reč napisao je na engleskom jeziku. Bila je to reč: kakao. Dragocena bilingvalna detinjstva činila su od dece prefinjene duše, katkad i nobelovce (Pasternak).

Ovogodišnja dobitnica najvišeg priznanja za književnost Han Kang kao prvo sećanje pamti siromašnu kuću sa knjigama umesto nameštaja. Pisac je bio otac, literata je bio i brat, a Astrid Lindgren, autorka "Pipi, duge čarape", bila je njena omiljena spisateljica. Kasnije, Nabokov, kome su se u noćima detinjstva kroz prozor priviđale čudne, bledunjave zveri koje lutaju po jezerskim pejzažima, proslavio se pišući o nedozvoljenoj ljubavi sa dvanaestogodišnjom devojčicom. "Toliko sam toga napisao, a čitav život me hrani i izdržava jedna devojčica, Lolita", govorio je.

Detinjstvo i prve godine školovanja Danilo Kiš nazvao je kratko: "Rani jadi". Ova raskošna knjiga, koja obiluje bojama, cvastima i aromama najrazličitijeg bilja, zapravo je knjiga o rastu krilate detinje duše. I kao dečak, Kiš se nije odvajao od knjiga. Njegova učiteljica iz mađarskog sela gde se porodica zbog očevog jevrejskog porekla krila za vreme Drugog svetskog rata, upamtila je da je od njegove majke stigla cedulja: "Danas Danilo Kiš neće doći na nastavu. Pao je sneg, a on ne poseduje cipele."

No, iako je safirske barice gazio bos, njegova grandiozna proza odjeknuće svetom.

U njegovoj biblioteci uvek su se nalazila i tri pisca: Andrić, Krleža i Crnjanski. Borhesa  je voleo. Za Nabokova je smatrao da će jedini biti genije. U pedeset osmoj godini, Borhesovim svetom potpuno je zavladala tama. Bio je slep poput Miltona i Homera. Sam Borhes sopstveno slepilo smatrao je "božanskom ironijom". "Bog mi je dao knjige i noć", govorio je.

Jedina boja, seća se Alberto Mangel, danas čuveni pisac, a u mladosti jedan od Borhesovih čitača, koju su Borhesove oči mogle da prepoznaju, bila je žuta. Zbog toga su mu prijatelji često za rođendan poklanjali drečavo žute kravate. Borhes je, na takve poklone, sa osmehom citirao Oskara Vajlda: "Samo bi gluv čovek mogao da nosi ovakvu kravatu."

Sam Borhes u stanu nije imao nikada nijednu sopstvenu knjigu. Kada mu je jednom prilikom poštar doneo luksuzno izdanje njegove priče Kongres, seća se Mangel, gde su primerci bili obeleženi, a svaka stranica ilustrovana tantričkim crtežima, Borhes je zamolio Mangela da mu knjigu opiše. Kada je mladi čitač to učinio, pisac je uzviknuo: "Ali to nije knjiga, to je bombonjera", i knjigu poklonio zbunjenom poštaru.

Borhes je tvrdio da je Bog pisac koji je stvorio dve knjige – Sveto pismo i – svet.

Cvetajeva je rasla u moskovskoj sobi oblepljenoj tapetama sa zlatnim pčelama. To je bila njena detinja žudnja za – Napoleonom. Kao mlada gimnazijalka, brijala je glavu i nosila stalno kapu. Tu glatku glavu milovaće jedan pesnik, krupan i vedar, zaljubljen, Maksimilijan Vološin. Deliće sve, osim knjiga. Naime, Cvetajeva je čitala jedući trešnje. Ako bi htela od Vološina da pozajmi knjigu, svaki put bi morala da obeća da će je vratiti bez mrlja.

Pisci i svi ljubitelji pisane reči strasno vole i neprekidno uvećavaju svoje biblioteke. Ponekad ne samo iz literarnih motiva. Poznato je da je mladi Josif Brodski u Petrogradu živeo sa roditeljima u "sobi i po" (o ovome piše u knjizi eseja "Udovoljiti senci"). U trenutku kada je želeo više privatnosti i zaklonjenost od roditeljskih pogleda, Brodski je počeo da dodaje knjige na veliki orman-pregradu od dela roditeljske sobe. Na kraju je na sve te knjige stavio i nekoliko kofera i napravio kompletnu zamenu za zid. "Tako sam napravio barikadu", piše Brodski i dodaje: "a Marijana je mogla da otkrije više od svojih grudi".

Biblioteke su postojale i u koncentracionim logorima. U logoru Birkenau, savetnici koji su čuvali decu, kad god bi uspeli da izbegnu nadzor, pričali su im priče. Dečja biblioteka u logoru sadržala je od osam do deset knjiga, među njima i "Kratku istoriju sveta" Herberta Dž. Velsa, koja je, paradoksalno, u Trećem Rajhu bila zabranjena.

U koncentracionom logoru Bergen –Belzen među zatvorenicima je kružio "Čarobni breg" Tomasa Mana. Jedan dečak je tvrdio da je momenat kada bi dobio knjigu bio za njega najsrećniji trenutak u danu. Mladi Poljak, takođe žrtva nacista, tvrdio je da oseća da su mu knjige koje je čitao u logoru doslovno spasle život, imao je osećaj da mu svaka šapuće – nisi sam. (Han Kang kaže da od mladosti smatra da su knjige poluživa bića. Mislim da je ovoj misli potrebna mala korekcija – nisu poluživa, već više nego živa.)

Zlo je nepismeno, a smrt samo sriče urezana imena na grobljima koje vreme izravnava. Plaši me vreme u kome je sve manje knjiga, u reklamama, u filmskim kadrovima, u izlozima, u stanovima, puni su jeze oni vetrovi koji huje u praznim bibliotekama.

Možda je tačna Borhesova misao da samo Bog postoji, a da smo mi ti koji ne postojimo. Ipak, i dalje verujem da knjige koje čitamo, zapravo čitaju nas. Ukoliko zaista jesmo, kao što nam to i Borhes često sugeriše, samo slova u beskrajnoj knjizi, onda smo slova koja imaju iluziju da su nešto više od onoga što jesu. Čini se da naši životi nisu naš, već san nekog drugog bića, koje spava trzavim i nemirnim snom. U tim snovima ima veoma mnogo ogledala i lavirinata gde partije šaha sa besmislom upravo počinju, e2-e4, sa vetrom koji ruši figure i prolaznicima koji kroz ovu sliku dana prolaze ravnodušno i nečujno, kao kad pada sneg.

Da li ste posetili Sajam knjiga? Tamo neka knjiga uvek čeka na nas i isti bledi okean čežnje drhti i u nama i u njoj. U materijalnoj oskudici i dalje imamo pravo na intelektualno obilje. Makar toliko dugujemo duši, ovako degradirani i usamljeni.