Faun iz Irkutska

Pamtim scenu osvetljenu jednim reflektorom (negde, iza prozora, disao je u tami Njujork) i mišićavo, vitko telo, koje bi se najednom našlo u vazduhu, letelo je napred, zatim bi ispisao savršenu arabesku, da bi se zatim našao kolenom na podu, opruženih ruku, u predivnoj pozi. Bio je odraz same suštine muževnosti,istovremeno i mačje graciozan.

Ni ja, ni on, ni novinar koji ga je intervjuisao nismo znali da je već smrtno oboleo od bolesti koja još nije imala ime. I da je to jedan od njegovih poslednjih snimaka. Šestog januara ove godine navršilo se trideset godina od smrti Rudolfa Nurejeva, jedinog naslednika Vaclava Nižinskog, koga su zvali osmim čudom sveta.

Nurejev je uspeo da na Zapadu postane popularan koliko i Mik Džeger i prvi put u istoriji, njegovom fatumu zahvaljujući, balet je postao deo popularne kulture. Stigao je da prijateljuje sa Elizabet Tejlor, Džeki Kenedi i princezom Dajanom, a pojavio se čak u Mapet Šouu, izvodeći „Labudovo jezero“ sa Mis Pigi.

Nije bio nikada sentimentalan, niti banalan. Prosto, Bog je na njega stavio prst. Zapravo, spustio je ruku na kičmu brzine. Jer Nurejev je rođen u transibirskom vozu, marta 1938, dok je njegova majka putovala ka Vladivostoku, gde mu je otac, politički komesar Crvene armije, bio stacioniran.

Njegova porodica delila je devet kvadrata sa još jednom u Irkutsku. Koliko je to kvadrata po članu domaćinstva u ovom životu nemoguće je izračunati. Nurejev ipak pamti dane detinjstva kao dane svetlosti.

"Labudovo jezero" kao sudbina

Sa sudbinom se sudara nenadano. Njegova majka sa jednom propusnicom uspeva da 31. decembra 1945. uvede na "Labudovo jezero" i njega i dve sestre.  Napolju je vejalo. Na sceni su se pojavile lebdeće hetere, u haljinama od one materije "od koje se šiju pahuljice".

Pitao je majku da li su boginje ili anđeli. Nasmešila se i šapnula: "Pomalo od oboje."

Tog trenutka leptir u njemu razvio je krila. Baletsku školu je završio za samo tri godine, a toliko je vežbao da je razvio donji deo tela, postao je trajno jači nego gornji, koji je ostao gracilniji. Njegove noge, bedra, bili su čelični. Već je vežbao kose skokove i lebdenje na sceni. Profesorka baleta se bunila, želeći da obuzda njegov žestok temperament. Zalud.

Genijalnost nije podložna dresuri. Kad ode u Lenjingrad, odigraće šesnaest glavnih uloga. (A profesorku će videti pred smrt, kada sa pedeset i četiri dođe u Rusiju. Imala je blizu stotinu leta. Gotovo slepa, milovala ga je po kosi i šaputala: "Moj dečak..." )

Karika u lancu

No, čudo Nurejeva zapravo je nastavak niza genijalnih stvaralaca koje je ruski balet iznedrio. Čajkovski, Stravinski, Prokofjev behu autori baleta, Petipa. Fokin, Jakulov – libretisti. Natalija Gončarova beše dekorterka, a balerine Ana Pavlova, Maja Plisecka, Galina Uljanova, Tamara Karsavina. Nurejev je stao između Nižinskog, Lifara  i Barišnjikova.

Najusamljenija božija tvorevina

No, najslavnija ličnost u svetu ruskog baleta, na početku dvadesetog veka, beše Sergej Đagiljev (1872. Novgorod). On je označio revoluciju u istoriji baletske igre. U svet baleta, uneo je ono što do tada nikada nije bilo viđeno u teatru: raskošnu egzotiku ("Žar ptica"), senzualnost istoka (Ida Rubinštajn u "Šeherezadi"),eksplicitno prikazivanje žudnje ("Posvećenje proleća"), snažan erotizam (Nižinski u "Popodnevu jednog fauna"), uplitanje sporta (Debisijeve "Igre").

Zajednička crta ovih baleta je "jedinstvo muzike, pokreta, slikarstva i poezije, dekor i kostimi postali su toliko značajni koliko i muzika i koreografija.“ Đagiljev na saradnju poziva Pikasa, Matisa, Braka. Kostime će raditi Koko Šanel.

Turneja Ruskog baleta koju je Đagiljev organizovao izazvala je svetsku revoluciju baletske igre. Nastupali su u "Kazinu", najslavnijem pozorištu na Azurnoj obali (jedino pozorište na planeti koje je pola kockarnica, a pola teatar.)

Đagiljev iz lože "Mocart" gleda svog ljubavnika, Nižinskog, koji pleše tako izazovno da je polovina publike u delirijumu, a druga polovina konsternirana. Sve spasava Apoliner, koji se upravo vratio iz rata sa zavijenom glavom. "Da nije bilo njega, žene bi nam pribadačama izbile oči", reći će kasnije Kokto.

Put u jednom pravcu

Taj žar i žustrinu, snažan erotizam i isijavanje na sceni imao je i Nurejev. Kada prvi put gostuje sa trupom iz Lenjingrada u Parizu, Nurejev je najavljen kao sovjetska senzacija. (Zapravo nije bio ni planiran za putovanje zbog buntovničog duha i slobodnog ponašanja, ali kada se glavni igrač Kiril baleta, Konstantin Sergejev povredio – u avion za Evropu je uleteo Nurejev.) Ovo je bilo putovanje u jednom pravcu.

Kritičari posle njegovih nastupa pišu da je Pariz doživeo svoje čudo. Fascinacija je uzajamna. Nurejevu se dopada Pariz, pleše do jutra na zabavama i uprava ansambla odlučuje da ga vrati i ne dozvoli mu da putuje dalje, na gostovanje zakazano u Londonu.

Nurejev na pariskom aerodromu traži politički azil. U Lenjingrad stiže samo njegov kofer.  On u roku od sedam dana potpisuje ugovor za ulogu u "Uspavanoj lepotici". Godinu dana kasnije, pleše u Londonu, u "Žizeli", uz primabalerinu Margot Fontejn. Poslednji put će nastupiti kada on bude imao pedeset, a ona šezdeset devet godina. "Romea i Juliju" igrali su punih četrnaest godina.

Nurejev se nije štedeo, uzdajući se u jačinu tela i snagu mišića, u koje je zauvek ušla muzika. Posle operacije bubrega, nastupio je sa kateterom. "Plesao je i on zajedno sa mnom. Ne umem da se zaustavim i ne želim to ni da naučim..."

Žaklina Onazis šalje tajno po njega helikopter da bi popio čaj u Beloj kući, fotografišu ga sa Robertom Kenedijem, Entonijem Perkinsom...

Lejdi Debora Makmilan u dokumentarnom filmu posvećenom Nurejevu, kaže: "Gledati na sceni njega, bilo je kao gledati nešto što nije sa ove planete. Postojao je engleski baletski stil, koji je bio izuzetno uglađen i rafiniran, a onda se pojavila ova krajnje animalistička osoba i od tada, pa nadalje – lestvica je bila podignuta."

Nurejev je plesao dokle god je imao i najmanji atom snage. Kada je shvatio da HIV pobeđuje, napisao je oproštajno pismo u kojem je naveo da je sa drugim igračima "delio umor, radost, tišinu, znoj, a da je muzika njegovim rukama dala krila, životu smisao, onda kada su mu mišići postajali reči i poezija."

Ostaje pitanje zašto je baš Rusija iznedrila toliko obdarenih za igru i balet. Dominik Fernandes kaže da se ruska škola baleta razlikuje od francuske po tome što veliku pažnju pridaje gornjoj polovini tela, ramenima i rukama.

Maja Plisecka je u "Labudovom jezeru" izvela prvi, čuveni kružni pokret rukama i to je kasnije ponavljano u čitavom svetu igre. Do danas. Skokovi Nižinskog, neka vrsta levitacije u vazduhu, postali su legenda.

Nurejev je plešući isijavao divlju i tako privlačnu snagu. Fernandes ističe: "Kao borba duha sa telom, igra iskazuje želju čoveka da uzleti, što je neprekidno obeležje ruske kulture. Igra je u Rusiji nešto mnogo više od puke razbibrige, to je potreba duše koja nestrpljivo žudi da se oslobodi tereta materije..."