Fosforna reka kosovskih božura

Ove godine obeležavamo velikom izložbom u Narodnom muzeju 150 godina od rođenja jedinstvene srpske umetnice, Nadežde Petrović i 125. godina od rođenja Rastka Petrovića, objavljivanjem integralne verzije njegovog putopisa "Afrika", onako kako ga je Rastko zamislio – sa svim fotografijama, pastelima i crtežima koji su nastajali paralelno sa tekstom

Godina je 1930, Beograd.

Na Terazijama su u prozorima muškatle. Kod izdavača Gece Kona je Rastko, deveto dete porodice Petrović, najmlađi brat slikarke Nadežde, sa rukopisom u ruci. Geca Kon odbija da štampa  knjigu, govori mešavinom srpskog, cincarskog i mađarskog. On ne želi da objavi Rastkov putopis "Afrika". Kaže rezolutno:"Ne…Nisi ni bio...Čuj, Afrika..."

Na Petrovićevu sugestiju da pročita rukopis, Geca Kon odvraća:"Ne čitam rukopise koje objavljujem...A priznaj i da si samo sanjario..." No, knjiga je ipak osvanula u knjižarskim izlozima, zahvaljujući menici na 30.000 dinara koju je potpisao Aleksandar Deroko, a koju bi Geca Kon mogao da naplati ako se knjiga ne bude prodavala.

Ove godine obeležavamo velikom izložbom u Narodnom muzeju 150 godina od rođenja jedinstvene srpske umetnice, Nadežde Petrović i 125. godina od rođenja Rastka Petrovića, objavljivanjem integralne verzije njegovog putopisa "Afrika", onako kako ga je Rastko zamislio – sa svim fotografijama, pastelima i crtežima koji su nastajali paralelno sa tekstom.

Iako je prvobiotno "Afrika" objavljena u najjeftinijem formatu, sa samo jednom slikom na prednjoj korici i svega jednom mapom puta u boji, crteža čiji je autor bio Aleksandar Deroko – Rastkovi redovi privukli su pažnju:"Noću se za brodom vukla velika fosforna reka. Svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija. Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi. Velike, svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva. Velika kola bila su sve bliže na horizontu; sa druge strane, pojavljivao se Južni krst. To beše sasvim drugo nebo...", redove ovako iskrene fascinacije u kojima pisac osluškuje svet, meri puls vremenu, čitaoci nepogrešivo prepoznaju.

Ova proza je na samoj ivici da se pretopi u nešto alhemijsko, između preludijuma i akvarela dubljeg, eteričnog sveta, što Afrika jeste.

Pedesetih godina dvadesetog veka, Stanislav Vinaver se sećao da su ga zvali hitno u Rim, kad se Rastko vratio iz Afrike, "ošamućen, opčinjen, zatravljen..."

Cela porodica Petrović beše čudesno nadarena. Nadežda Petrović rođena je u Čačku kao najstarije dete od devetoro dece Dimitrija Mite Petrovića (1852-1911.), koji tada beše nastavnik crtanja u Realnoj gimnaziji u Čačku. Mati beše učiteljica iz Titela, Mileva, rođena Zorić, sestričina Svetozara Miletića.

Porodica se u Beograd seli 1884, tu Nadežda završava Višu žensku školu.

Odluku da se potpuno posveti slikarstvu  donosi neko ko ubrzo postaje tek olovni portret na kenotafu njene ljubavne istorije. To je verenik koji od nje zahteva veliki miraz. Nadežda je presekla. "Kada sam saopštila to ne, kao da hodah ka kući po nebesnoplavim leptiricama. A sve behu mrtve."

Od tada, Eros će za nju biti – rad. Amor_­- otadžbina.

Kreće na putovanja – Minhen, Venecija, Berlin, Budimpešta, Beč…

"Umetnosti, nosi me daleko, u mukama me za bolji život rađala majka", napisaće kasnije Rastko. 

Posle boravka u Minhenu, Nadežda Petrović obraća se ministru prosvete sa molbom da nastavi školovanje u Minhenu. Dobija odobrenje. Upisuje se u školu Slovenca Antona Ažbea (Ažbe je u Srbiji, od kralja Petra, 1904, dobio orden Svetog Save, toliki su bili njegov ugled i zasluge.)

"Tumaram po galerijama i gledam vode grdne i ljubičaste Moneove i crvena kao upaljena mađija neba jednog Holanđanina Van Goga, portreti blede, jektičave  dece u foteljama sa cicanim presvlakama i led Skandinavije Munka, predele avgustovskog mesnatog, plavoljubičastog rastinja i divljeg zelenila koje potpisuje Žorž Sera."

Njeno oko transcedentira.  Potpunu slikarsku slobodu Nadežda će ostvariti u Parizu, od leta 1910. Jer "ko god je vaspitan u duhu moderne umetnosti razumeće pri posmatranju njenog Notr Dama i njenih Tiljerija na Seni koliko je ona dobila svojim poslednjim boravkom u Parizu."

Tada, kada je počela da slika raskošno, snažno, punim zamahom, kada je za nju slikarstvo postalo prirodno, čulno uživanje, rad naslada, intelektualna erupcija, počeli su Balkanski ratovi.

Ona se iz plenera Bulonjske šume, sa Šanzelizea i sa Sen Mišela, vraća pravo  na ratište. Mesijanska misija otadžbine gori u njoj. Nema bleštavih parada pariskih drvoreda, već apoteoze otvorenih rana, piramide ljudskih lobanja, drveće polomljeno kao kičme, a u njoj boje opore i žestoke...

Bolničarka je, moli da je rasporede uvek tamo gde je najteže. U trenutku kada slika "Vezirov most", brine se o 80 ranjenika. I sama ima tifus.

"Malo sam se oporavila, ali ne spavam. Nema kad. Pocepala sam u zavoje i bolničku kecelju,  a sada je došao red i na košulju..." Početkom godine 1914, umire Nadeždina sestra Anđa, ostale su čuvene fotografije Nadeždine, kada je model bila Anđa u nošnji, bleda, ljupka, slovenska Psiha. (I Rastko i Nadežda su se darovito i rano bavili fotografijom kod nas).

Kada Anđa umire, "najplemenitija i najbolja od svih sestara", Nadežda ne može ni da radi ni da govori.

Godine 1915, posle pobede na Cerskoj i Kolubarskoj bici, odlazi u Skoplje, tamo joj je porodica. Tu je zatiče vest da je preminula od tuberkuloze njena sestra Dragica, studentkinja medicine. Ne uspeva da njeno telo prebaci iz Rurske oblasti. Očajna je. Porodica pokušava da je odvrati da ne ide ponovo u rat, nude joj i odlazak na jednu konferenciu u Italiji, da je sklone. Ali- nju više ništa ne može zaustaviti.

Smrću Dragičinom, a zatim i brata Vladimira Petrovića, poslednja cigla iz nevidljive građevine njene unutarnje stabilnosti je izvučena. I ona se ljuljala između stvarnosti i nepostojanja. "Slaba sam, veoma. To znači da sam jaka", kaže i opet odlazi na bojište.

U Valjevu je. Pljušti ledena kiša, lišće je sivo i skvrčeno, od epidemije pegavog tifusa preminulo je 30.000 vojnika, ranjenika, ali i bolničarki i lekara. Savremenik je napisao:"Ovo je pakao. Kužnica. Ne zna se ni ko je živ ni ko je mrtav. Jedna slikarka odevena u bolničarku radi neprekidno. Ne spava. Sinoć - vojvoda skida sa svojih grudi ratno odlikovanje i njoj ga prikačinje. Ona ćuti. Kasnije, pred zoru vidim kako u jednom ćošku bezglasno plače...."

Porodici je stiglo njeno pismo iz rata, napisano posle bitke na Mačkovom kamenu, 1914:"Ranjenika kao što rekoh, imali smo na 4000 i ja mišljah poludeću od jada i čuda. Imala sam krizu nervnu tako da kada su nam bili doneli 20 oficira teško ranjenih i ja ih smestila u velikom šatoru, bejah skamenjena. Kada otpočeh da ih pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce, pa padoh kraj jednog od njih na kolena sa čašom čaja u čežnji da ga pojim, i ne mogući da se savladam, otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: 'Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše'. Kroz suze jauknuh: Gospode, zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju."

A onda je njenoj porodici stiglo saopštenje: 4. aprila 1915. Prva rezervna bolnica, Valjevo: "S izrekom duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u 8 časova prineli na oltar Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice. Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju naših hrabrih boraca još od početka rata…"

Rastko Petrović posedovaše dar što ujedinjuje pisca, pesnika, slikara, fotografa. U Vašingtonu je čak snimao devetnaestomilimetarskom kamerom kratke filmove o Indijancima – vazda  ističući svetu čulnost tih  tela "što mirisahu oporo na isušena tropska voća".

A Nadežda beše grandiozna slikarka, likovna kritičarka, borac za prava žena, osnivačica Kola srpskih sestara, bolničarka u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu. Oboje su nadišli epohu i bili građani sveta, putnici, poliglote, senzitivni, preosetljivi, dva mikrosveta u kojima se ogledao sam univerzum kreacije.

Rastko i ona buncahu nad istim fetišima, tatuažima i tajnama, mogućim samo u Srbiji, sa nebesima belim kao mleko, gde proleće meko zri u leto i gde su usne devojaka istinska lava ovog tla.

Šta ponehu odavde u druge svetove? "Vazduh ispunjen teškim mirisom krvi, plesni, riku rata i trulog voća? Oguljene zidove crkvi poput očerupanih ptica?"

Nedeljom, u Narodnom muzeju su koncerti, saksofon –hadski slavuj, priziva plimu klavirske svetlosti. Na spratu su Nadeždine slike, mila lava kosovskih božura,  rascvat grobljanskih cvetova, ljubičaste pariske julice i mostovi, predgrađa, zelena kao vatra. U torbi nosim Rastkovu "Afriku" i mislim na njegov odgovor na pitanje:"Mislite li da to vodi čemu živeti?"

I njegov odgovor bez rđe romantizma:"Ne verujem. Ali ima nečeg divnog u tome što se živi i baš zato što ne vodi ničemu…"