Pred smrt, Kafka , pisac čiji je Prag grad, zbog uznapredovale tuberkuloze grkljana nije mogao više da uzima hranu ni tečnost i morila ga je užasna žeđ. Tada je ocu iz sanatorijuma u Kirlingu, iz sobe ukrašene cvećem, pisao da žudi da zajedno popiju "po čašu dobrog piva, kao što su to nekada činili kod Gradskog kupališta."
Prag jeste grad pisaca: Kafka, Čapek, Kundera, Hašek, Hrabal... Kafka je najveći, "on je pisao kao što je gledao. Kafka ne obmanjuje. Kafkin život, kakvim ga on sam ispisuje, jeste vrhunska književnost. Zapravo, tako valja i razumeti njegovu izjavu verenici: ja sam književnost."
Tu, u pasažima kuda je hitao Alfons Muha sa blokovima punim sjaja secesije, gde behu i crteži za vitraže crkve Svetog Vida, sada je Muzej seks mašina, kao i Muzej strave i pivnica gde pivo toče roboti. Ali stari deo grada kao da je utonuo u hibernaciju.
U Državnoj operi koja se nije mnogo promenila od Mocartovog života i na Karlovom mostu, sniman je film Miloša Formana, "Amadeus". Reditelju je majka ubijena u Buhenvaldu, otac u Aušvicu. Ali on je preživeo. U Pragu je studirao scenografiju. Ovde je snimio nekoliko filmova: "Ljubavi jedne plavuše", "Crni Petar", "Gori, moja gospođice"... Ali kada su sovjetske snage 1968. ušle u Prag da bi prekinule Praško proleće, on je već bio u Parizu, gde je ugovarao svoj prvi američki film. Dobio je otkaz u Pragu zbog odsustva iz zemlje. Nije imao kuda, osim u susret slavi.
"Let iznad kukavičjeg gnezda"osvojio je pet Oskara, a "Amadeus" osam. Naravno, film o velikanu klasične muzike, za čiji je scenario poslužila drama Pitera Šefera, predstavlja plod mašte. Šefer je samo čitao Puškina. Glasine prema kojima je Salijeri (1750–1825), podstaknut ljubomorom, isplanirao Mocartovu smrt, potiču iz Puškinove novele "Mocart i Salijeri".
Te glasine su stručnjaci odbacili. Salijeri i Mocart u životu nisu bili protivnici. Posle Mocartove smrti Salijeri je podučavao njegove sinove, a nedavno je u Pragu otkrivena partitura koju su zajedno napisali Mocart i Salijeri, za koju se odavno verovalo da je izgubljena. Reč je o muzici za libreto Lorenca Da Pontea. Pronađena je u depoima Muzeja muzike.
Mocart je više puta boravio u Pragu jer je u to vreme češka teritorija bila u sastavu Austrougarske. U Pragu je 29. oktobra 1787. održana svetska premijera njegove čuvene opere "Don Žuan", čiji libreto je napisao italijanski pesnik i libretista Lorenco Da Pone (1749–1838).
U samostanu Strahov nalaze se barokne orgulje na kojima je Mocart svirao. Pored Mocarta, ovde su stvarali i Smetana i Dvoržak. U Dvoržakovoj kući je i njegova svečana odora u kojoj je primio počasni doktorat na univerzitetu Kembridž. Na zidu, iznad koncertnog klavira, Dvoržak je držao zajedno Betovenov portret i – raspeće.
U Smetaninom domu, na samoj obali Vltave je njegova dirigentska palica i ako ste sami u Muzeju, možete da dirigujete na Smetaninu muziku. Bejah sama u Muzeju.
S druge strane mosta, osećam Kafkinu senku. Odsustvo jeste najdublji oblik prisustva, učili su nas i Dikinsonova i Prust. Hrabal, koji je četrdeset godina života proveo u Pragu, napisao je "Strogo kontrolisane vozove", po kojima je Jirži Mencel snimio istoimeni film i osvojio Oskara.
Pedesetih godina 20. veka Hrabal je, iako diplomirani pravnik, radio u čeličani. Ne behu to srećne godine. Kad radnici rade kao sudije, a sudije kao radnici, zemlja liči na cirkus. I taj tužni cirkus, uvek gorak smeh, karakteriše češku književnost prošlog veka.
Hrabal je tvrdio da je nadrealizam suštinski i do kraja naučio dok je bio radnik u čeličani, dodirujući svakog dana ledeni čelik i besmisao. U Pragu je sedeo u kafeu "Kod zlatnog tigra", vodio duge razgovore ili satima ćutao sa Vaclavom Havelom. To behu ona lekovita ćutanja prijatelja… Hrabal je preminuo 1997. godine. Zvanično je pao sa petog sprata prozora bolnice dok je hranio golubove. No, Hrabal je stanovao na petom spratu i u njegovim delima spominje se samoubistvo skakanjem s petog sprata. Nije on hranio golubove, samo je tog 3. februara sa prozora otplovio ka nebu od škriljaca i zaleđene tišine.
Istina je da "mitski gradovi nisu gradovi generala i kraljeva, već gradovi pisaca". Praškim ulicama i dalje odjekuje sečivo glasa Kafkinog oca: "Franc, vlažno je. Unutra!" I mladić od dvadeset godina je saginjao glavu, napuštao prijatelje i ulazio u kuću, kasnije pišući Mileni Jesenskoj o divnom danu kada mu je, jednog popodneva punog sunca, pokazala mlečni sjaj svojih grudi.
U Kafkinom muzeju Jesenska se spominje kao jedina šiksa (osoba koja nije jevrejskog porekla), a koju je Kafka voleo, kao i pisma izvesne Grete Bloh, koja tvrdi da je 1915. rodila Kafkinog sina koji je živeo jedva sedam godina i preminuo malo pre Kafke. Ono što se pouzdano zna je da je Kafka bio sa njom u prepisci i da je ona bila najbolja prijateljica njegove verenice i Felice Bauer i doprinela njihovom raskidu. Pa ipak, njena pisma jesu deo brižljivo koncipirane postavke Kafkinog muzeja.
Prag, zbilja, nije prestonica Češke, "već Kafkina, jedna vlažna i prozračna gravura centralne Evrope. Gomile posetilaca se tiskaju na pločniku pred kućom u kojoj je rođen tvorac Preobražaja i koja je bila prototip i za Zamak."
Mnogo je manje posetilaca u Ulici alhemičara, gde je živela njegova najmlađa i najvoljenija sestra Otla i gde je odlazio da piše. Najmanje turista ode na groblje Strašnice, da posete porodičnu grobnicu porodice Kafka, gde je i on sahranjen. Ginter Anders precizno je definisao Kafkinu unutarnju raslojenost: "Kao Jevrejin, Kafka nije potpuno pripadao hrišćanskom svetu. Kao indiferentni Jevrejin – a to je, zapravo, bio, ne potpuno Jevrejima. Kao čovek koji govori nemački, ne potpuno Česima. Kao Jevrejin koji govori nemački, ne potpuno češkim Nemcima. Kao Čeh, ne potpuno Austriji. Kao službenik osiguranja radnika, ne potpuno građanstvu. Kao sin građanina, ne potpuno radništvu. Ali ni birou nije pripadao, jer je osećao da je pisac..."
Za života, Kafka je objavio samo nekoliko novela i crtica. "Ne želim da štampam dokaze svoje slabosti", govorio je, "a opet i nemam snage da uništim te dokaze svoje samoće."
Franc Kafka preminuo je od tuberkuloze 1924. godine. Ispred Kafkinog muzeja postavljena je skulptura novog češkog genija, skulptora Davida Černija. To je ironično interaktivno delo, sačinjavaju ga dve muške figure koje uriniraju u plitak bazen u obliku Češke.
Ali ovo nije obična fontana, jer se penisi skulptura pomeraju gore-dole ispisujući poruke i citate poznatih Čeha. Figure je nemoguće fotografisati bez turista koji skakaču oko njih, turistkinje se fotografišu s polnim organom skulpture u ruci, manje obraćajući pažnju na velika slova "K" na ulazu u Kafkin muzej.
Frojd vam pada na um. Ali, Černi ga se, takođe, dosetio i napravio Frojdovu skulpturu, koja visi dvadeset metara iznad uvek prepune Husove ulice u Starom gradu. Černi je autor i monumentalne kinetičke skulpture - Kafkine glave, visoke 10,6 metara koja se stalno kreće, sačinjena od 42 rotirajuća nerđajuća panela. Teška je 39 tona i nalazi se u Pragu, ispred tržnog centra "Kvadrio".
Kafkina voljena sestra Otla, kod koje je pisao u Ulici alhemičara broj 22, umrla je 1943, "u jednoj drugoj koloniji kažnjenika, u Aušvicu. Godinu pre toga, kada su u Čehoslovačkoj počeli sa primenom nacistički zakoni o progonu Jevreja, obavila je kratak razgovor sa mužem Jozefom. Tražila je od njega da se razvedu, on nije bio Jevrejin i razvodom bi deca bila spašena. Njihove dve devojčice su spavale dok je majka, raspuštene kose, sa onim sjajem u očima, molila muža. Slutila je smrt." Priča se da joj je, pre nego što će otići od kuće Jozef izglancao cipele i premazao ih mašću. "Sada su nepromočive", rekao je.