Portret svitaca na kenotafu istorije

U Novi Sad uvek idem da iskusim samoću, pun aspekt zacrnjivanja, aspekt senke. Susrećem jutros nepomične, posvađane ljubavnike i decu koja ne mare.

U Kisačkoj sam ulici, pred brojem 20. Svetlost je boje sleza. Ovu kuću podigao je Miloš Marić(1846-1933), oficir austrougarske vojske, otac Mileve Marić Ajnštajn, koja beše srpska naučnica i prva supruga Alberta Ajnštajna. Ovde je živela jedan deo života, kao i njen mlađi brat Miloš Marić, profesor Medicinskog i Veterinarskog fakulteta u Saratovu. Malo je poznato da je brat Mileve Marić postavio temelje kloniranja pre više od sedam decenija u Moskvi, da je u Rusiji poznatiji u naučnim krugovima od sestre Mileve i da je, pored ostalog, učestvovao u balzamovanju Lenjinovog tela.

Tajna Milevina ćerka

Kuća u Kisačkoj ulici izgrađena je 1907. i u njoj su više puta boravili i Mileva i Albert Ajnštajn. Dva sina krstili su ni stotinu metara dalje, u Nikolajevskoj crkvi. Sinovi Hans i Eduard, po želji svog dede Miloša, kršteni su ovde septembra 1913. A onda vetar podiže jednu procvetalu granu, nežnu i providnu i pitanje se samo postavlja.

A šta je sa Lizerl, prvom tamnom mrljom u odnosu Mileve i Ajnštajna, devojčice koju je Mileva rodila tajno, pre braka i krstila u Srbiji, kao Ljubicu? Da li je i ona krštena u Nikolajevskoj, kao i braća koju nikada neće upoznati?

Pitanje da li je Lizerl rano preminula od šarlaha i tako nestala sa komplikovane bračne konstelacije Ajnštajn, razrešio je britanski pisac Filip Sington, koji je u naveo da je Lizerl, malo veću od lutke, usvojila srpska porodica iz sela Orlovat. Ali njena rana smrt od šarlaha se svakojako onda tamo dogodila. Jer o njoj više niko nikada ništa nije čuo niti napisao. Kažu da je imala one helderlinovske, providne oči, oči onih čije kosti neće ostariti.

Ipak, od nezemaljske novogodišnje večeri, zahvaljujući multimedijalnom umetniku dr Dušanu Jovoviću, tahikardično, ali melodiozno otkucavaju srca Lizerl, Eduarda, Hansa i Mileve na Petrovaradinskoj tvrđavi, u Muzeju grada Novog Sada, gde traje sasvim nesvakidašnji spektakl strasti i bola, na izložbi "Mileva: Mi smo stena", koja se prostire na impozantnih 1300 kvadratnih metara.

Pariz i Rim bi voleli ovakvu izložbenu postavku, kombinaciju čiste emocije, najmodernije tehnologije, 3D animacija, holograma sa klasičnom izložbenom postavkom.

"Mi smo stena", reči su Mileve Marić Ajnštajn. Na pitanje zbog čega se ispod radova koje je pisala zajedno sa suprugom Ajnštajnom (uočljiva su dva rukopisa na spisima), potpisuje samo Ajnštajn – njen odgovor je bio da su oni zajedno stena, neprobojna, jedinstvena. Iza ovoga stoji zanos starinskih ljubavi, ogromna nada i dirljiva naivnost deteta u njoj.

Kabala nas je učila da srce vara razum uvek, a plaća dušom. Dr Dušan Jovović inspiraciju za izložbu pronašao je u prepisci koja je ostala iza Alberta i Mileve. Ovom postavkom nije želeo da ospori Ajnštajna kao naučnika i laureata Nobelove nagrade, već da zakorači u Milevin um i otkrije zbog čega je njen život tako brzo izgubio sjaj.

I ova izložba simbolima,u dvanaest tamnih i svetlih celina odgovara ko je bila, ko je zbilja bila Mileva Marić Ajnštajn, kako se dogodilo da osoba tako blistavog uma provede život gotovo nevidljiva, a njeno ime , prećutano tako davno, sve vreme ipak kao vodopad huči planetom.

U prvoj prostoriji ove nesvakidašnje postavke, nalazi se beli, vintidž bicikl. Ako sednete na njega i zavrtite pedale, uranjate u film Milevinog života koji se otvara pred vama. Budući hroma na levu nogu (pri rođenju trajno joj je iščašen levi kuk i leva noga joj beše kraća), Mileva je volela da se kreće biciklom. Tako i posetilac izložbe uranja u predele oko Novog Sada, gde je Mileva volela da se, jureći drumovima, stopi sa vresom, u rana jutra, dok je granje još obmotano opnom sna.

Ajnštajn je jednom napisao:"Život je poput vožnje bicikla. Da bi održao ravnotežu, moraš stalno da se krećeš."

Soba tajni

Sledeća soba na izložbi je soba tajni. Spuštamo se brzo niz spiralu vremena i mi smo u 1902. godini. Novi Sad je oko nas starinski, zamrljan senkama i maglom, januar je, sneg pada napolju i veje duboko u Milevi, koja postaje sa dvadeset i sedam godina mati-devojka, rađa Lizerl.

Nije diplomirala, nije ni venčana, drži u rukama majušnu devojčicu, njih dve, mati i dete, u vremenskoj su kapsuli koja će brzo biti razbijena. Devojčica će biti data na usvajanje kao što se u to doba činilo i nju nikada njen otac, Albert Ajnštajn neće ni videti.

Neugledana od oca- božjeg izaslanika za novorođenče, Lizerl, Ljubicu- neće dugo poživeti. U tajnoj sobi, na zidovima su pitanja za Albertov i Milevin okačen portret, a preuzeta su iz Albertovih pisama Milevi: koje boje očiju ima Lizerl? Na koga liči? Kakve je boje bila njena kosa? Je li plakala noću? Ali nema odgovora. Sećanje je izbor. I Albert odlučuje da se ne seća. A Mileva? Na njenim oteklim kapcima ispisano je hijeroglifima krvnih sudova da su se jorgovani penili belo i ljubičasto, onda kada je Lizerl videla poslednji put, pre no što su je odveli. I kako je posle mesecima od sebe pravila ostrvo. Bol beše okean.

Soba svitaca

Jedna od najuzbudljivijih soba je – soba svitaca, oni behu za Milevu nosioci vremena. Jedno od njenih najdubljih životnih zadovoljstava beše kada je bila zaronjena u noć, kao u crno mleko i posmatrala u Titelu ples svitaca. Kasnije, Mileva je dugo razmišljala o mogućnosti transformacije materije u energiju. Volela je da dugo gleda u koreografiju svitaca i na obali reke Tise.

Mileva je rođena u Titelu, 19. decembra 1875. Da li je već tada svetlost počela da posmatra i kao fizičar, ne samo kao visoko inteligentno devojče sa snažnim instiktom, a instinkt je pasivno znanje.

Ajnštajn će takođe biti obuzet fenomenom svetlosti. Sačuvano je njegovo pismo Milevi iz 1901. godine, gde joj piše: "Ja ću biti tako srećan i ponosan kada ćemo naš rad o relativnom kretanju dovesti pobedonosno do zaključka...".

Upoznali su se na Politehničkom institutu, ona beše prva žena student kojoj je odobreno da studira fiziku. Bila je tri godine starija od njega. Alberta je Milevina porodica prihvatila. Milevu Ajnštajnovi rođaci nisu voleli: nije bila Jevrejka, bila je starija tri godine od njega, smatrali su je hromom vešticom. Kada se venčaju, 1903, u Bernu, on za to ne mari.

Dobijaju sinove i jedna izložbena soba je posvećena njima. Mlađi dečak, Eduard, rođen kao pokušaj da se reši kriza u braku izazvana Ajnštajnovom avanturom sa rođakom kojom će se kasnije i oženiti, boluje od šizofrenije.

Ajnštajn kaže: "Stanje mog dečaka me duboko potresa. Nemoguće je da će postati potpuno razvijena osoba."

Jednu izložbenu sobu zauzima klavir, veliki, impozantni Bezendorfer, koncertni piano. Kad mu se približite, on svira sam, uvek istu melodiju...Nekada, u doba ljubavi, Albert i Mileva su svirali zajedno, on violinu, ona klavir. Sada, instrument je tužni svedok usamljenosti. I u kreativnom stvaralaštvu i u naučnom – Mileva i Albert su se razišli 1919, da ironije bude potpuna - na dan zaljubljenih.

Pre toga su jedno vreme živeli u Pragu, gde se Ajnštajn kretao u intelektualnim krugovima i susretao i Franca Kafku. Mileva je sve vreme bila boginja zaštitnica doma. Tako neophodna, tako potcenjena. Mileva primećuje da je stariji dečak veoma inteligentan i darovit za prirodne nauke, a da će mlađi zauvek biti tek tužni pupoljak. Zamenjuje ulogu naučnice ulogom majke.

Sve klaustrofobičnije sobe

Sobe kojima se sada na postavci krećete sve su klaustrofobičnije. Iza klavira je gomila slomljenog stakla. Na zidu su zapisane reči njihovog mlađeg sina, Eduarda: "Teško je imati toliko važnog oca jer se osećaš nevažnim i beznačajnim."

Mileva se hrabro borila sa odlaskom starijeg sina u Ameriku, duševnim oboljenjem mlađeg, koji je isprva pokazivao izuzetnu inteligenciju i želju da bude lekar, psihijatar, da bi tokom studija duševna bolest eskalirala. Mileva se borila sa narastajućim antisemitizmom, bedom, bolestima.

Njena sestra Zorka je u preminula ubrzo i posle majke, imala je niz nervnih slomova. Mileva odbija da klone duhom. Njen stari dogovor sa Ajnštajnom je da ukoliko bude Nobelove nagrade, a budu razvedeni, novac ide njoj, jer se stara o deci.

Ajnštajn joj taj novac i jeste prepustio, ali najveći deo otišao je na lečenje bolesnog Eduarda.

Iako je tokom većeg dela života Mileva bila mati, Bi-Bi-Sijev servis je uvrstio Milevu Marić u 100 žena u svetu koje su bile daleko zaslužnije nego što su im to pripisali očevi, muževi ili muški rođaci.

Nobelovu nagradu rezervisala za lečenje sina

Stariji sin, Hans Albert potpisao je da poseduje 23 rada za koje garantuje da su ih roditelji radili zajedno. Među njima je i članak za koji je Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu, o fotoelektričnom efektu.

Istoričarka Lavrol tvrdi da su na radovima pored Ajnštajnovog i potpis Mariti, što je mađarski izraz za Marić. Kada je Ajnštajn počeo da je zanemaruje, Mileva je u jednom pismu prijatelju napisala: "Šta da očekujemo od slave ? Jedni dobiju biser, ostali školjku…" Ova izložba i jeste prikaz unutrašnjosti školjke koju je Mileva Marić izabrala kao trajno boravište. Unutrašnjost školjke beše nepodnošljivo bolna.

Posle njene smrti, izazvane nervnim napadom mlađeg sina, njega više niko nije posećivao u sanatorijumu univerziteta u Cirihu. U trenucima lucidnosti, napisao je pesmu "Usamljeni svršetak", koja glasi:

"Naslutite kako usamljen mrem, bez glasa nestajem,

ni u jednu koru trag o sebi ne urezujem.

Što posejah, vetrovi oduvaše. Što sagradih, hitar potok odnese.

Naslutite kako usamljen mrem, i kako mi sram sav oslonac moj, sve moje oduze..."