U bečkom muzeju organizovana je izložba povodom pedeset godina Pikasove smrti. Pablo Pikaso preminuo je pre pola stoleća, 8. aprila 1973. godine, pisalo je tada da je nestao slikar veka. Albertina obeležava život i delo ovog silovitog, strastvenog, genijalnog španskog umetnika. Izloženo je više od sedamdeset umetničkih dela – od plavog perioda, punog melanholije a bez imalo patetike, sve do Pikasovog otkrića kubizma, kroz njegove interpretacije nadrealizma do fenomenalno ekspresivnih kasnijih dela 1960-ih. Slike, crteži, keramika i grafike biće izloženi do 18. juna.
Malo se zna o Pikasovoj smrti. Preminuo je od srčane i respiratorne insuficijencije u 92. godini u svojoj poslednjoj kući u Moginsu. Bio je umotan u crnu špansku odoru koju je njegova supruga Žaklin sašila nekoliko godina ranije u Madridu.
Dostava dragocenog odevnog komada, nalik putnom ogrtaču, nije poverena pošti, već ju je lično uručio trener Real Madrida, ponevši je sa sobom iz Madrida u Nicu gde je njegov tim igrao međunarodnu utakmicu. Pikasov frizer ga je pokupio odatle i odneo u Mogins: ogrtač je bio simbol Španije, koju Pikaso više nikada neće moći da vidi. Nije ostvario svoju najveću želju - da nadživi Franka. Žandarmerija je čuvala stražu ispred mrtvačnice. Osim Arijasa, Pikasovog berberina i frizera, niko nije smeo da vidi Pikasa bez dozvole.
Dva dana kasnije, tokom snažne snežne oluje – što je bila izuzetno retka pojava na Francuskoj rivijeri u to doba godine – Pikasovo telo preneto je iz Moginsa do poslednjeg počivališta u njegovom dvorcu u Vovenargu. Putevi su prethodno morali da se očiste lopatama da bi telo uopšte moglo da se prenese.
Žaklin i Pikasov sin iz njegovog prvog braka (sa Olgom Hohlovom), Paulo, odlučio je da ga sahrane na dnu kamenih stepenica koje vode do srednjovekovnog zamka, pri čemu je samo nekoliko ljudi imalo dozvolu da prisustvuje.
Pored Paula i Žaklin, bila je tu i njena sestra Ketrin, stari par prijatelja iz Barselone (Pikasovog omiljenog grada, koji je poslednji put posetio ranih 1930-ih), poslednja Pikasova sekretarica i njegov frizer Arijas.
Mari Terez Valter, Pikasova ljubavnica 1920-ih i 30-ih godina, bila je jednako nepoželjan gost kao i njegova deca Klod i Paloma iz veze s Fransoaz Žilo, Maja (iz veze s Mari Terez Valter) i njegovi unuci Marina i Pablito (iz Paulovog braka). I pošto više nije bio živ, i dalje je trajala međusobna netrpeljivost njegovih prijatelja, dece, ljubavnica, rođaka - nisu imali veću želju od te da budu u njegovoj blizini, a on, čije puno ime beše Pablo Dijego Hoze Francisko de Paula Huan Maria de los Remedios Cipriano de la Satistima Trinidad Martur Patricio Cito Ruiz Pikaso (uzeće majčino prezime Pikaso, neće nositi očevo Ruiz, svet će ga upamtiti kao Pabla Pikasa), više od svakog društva voleo je samoću.
"Nikad ništa nije nastalo izvan usamljenosti. Stvorio sam usamljenost koju niko ne može da vidi. Danas je teško biti sam sa sobom, jer postoje satovi. Da li ste ikada videli sveca sa ručnim satom? Nisam pronašao nijednog, čak ni među onima koji su zaštitnici sajdžija."
Prvi Pikasov uspeh je činjenica da je preživeo sopstveno rođenje, u Malagi, oktobra 1881. Njegovoj majci je babica šapnula: "Sin, mrtvorođenče." Mati zarida. Onda je njen brat, lekar, hitro dunuo u lice dečačiću koji se nije micao - duvanski dim. Ovo je novorođenče nekim čudom nateralo da diše. Začuo se detinji plač.
Otac mu bejaše učitelj crtanja. Pikaso je imao slikarske pretke i po očevoj i po majčinoj liniji. Njegovu poetičku memoriju zauvek će naseljavati Malaga, boje koje odjekuju kao krhotine harfi, balkoni u bugenvilijama, gde se po longitudama nebesa u leto izliva poezija svetlosti.
Već kao dete, Pikaso slika neverovatno darovito. Kasnije, njegovo delo "Akt, zeleno lišće i bista", urađeno 1932. prodato je 2010. godine na aukciji Kristija u Njujorku za 106,5 miliona dolara. Iako ludo samouveren, teško da je ikada mogao predvideti milionske svote koje danas dostižu njegova platna.
Pikaso se kao dečak silovito otisnuo u okean slikarstva. Njegovi rani radovi jesu slikani akademskim manirom, ali se već tada u njima naslućuje ona jedinstvena inteligencija koja će ga kasnije trajno izdvojiti kao vodećeg slikara sveta: na poseban, slikarski način posmatrao je svet, izdvajao je, kadrirao pojedine elemente realnosti da bi ih uklopio u sliku.
"Potpuno obuzet slikarstvom, on sažvakava, proždire svet, koji se u njegovom pogledu grabljivice, razlaže na vizuelni plen i ulov: drobi ga, žvaće i vari", pišu u rodnoj Španiji o njemu. Ostaje činjenica: planeta ovoliku strastvenu, sirovu, čistu snagu nije pre Pikasa videla u slikarstvu. Ovo je genije čije oko kao da jeste zamenjivalo mozak, često dušu, a najčešće srce. Biti kraj njega, značilo je boraviti kraj demijurga. U Barseloni i Madridu imao je prve izložbe i u Madridu učio na Kraljevskoj akademiji "San Fernando".
Pikaso oseća poziv jednog drugog mesta, gde je "erotika kraljevski put duha Božijeg." U Pariz odlazi sa prijateljom Kazagemasom. Kazagemas neće izdržati tu količinu ubistvene lepote boemskih zora, melanholiju Sene, opore poljupce bludnih žena. Izvršiće samoubistvo. (Sada se u Pikasovom muzeju u Barseloni nalazi Kazagemasov portret koji je uradio student Pikaso, a sa prozora muzeja pored koga je izložen Pikasov crtež Kolumbovog spomenika, vidi se – Kolumbov spomenik.) Kazagemasov portret je strahotan. Pikaso slikar, vidi unapred ono što Pikaso prijatelj odbija da ugleda - njegov prijatelj neće ostariti.
Pikaso je bio niskog rasta, plećat, zdepast, ali nabijen energijom. Njegove ogromne, upadljive, tamne noči behu čist žar. Beše to paklena lomača za sve oko njega. Ali kao da je na toj lomači gorela i ljubav. Andrić je tvrdio da umetnost često prati "sjaj ljudske krvi".
Pikasova udovica Žaklin, ljubavnica Mari-Terez i unuk Pablito izvršili su samoubistvo. Marina Pikaso, kćer njegovog sina Paula, tvrdila je da je "Pikasov briljantan opus tražio ljudske žrtve. Svakoga ko bi mu se približio, on bi oterao u očaj i progutao".
No, nisu svi bili opsednuti Pikasom. Na početku razvoja kubizma, on je s Apolinerom otišao do Rodena da mu pokaže jedno platno. "Mladiću", rekao mu je Roden, "potpišite ovo platno, tako će galeristi makar znati kako da ga okače." Čuvena slika "Gospođice iz Avinjona"(što je, zapravo, naziv jednog bordela u Barseloni), dvoumlje je između figuracije i kubizma, gde Pikaso mrvi formu, slaveći neeukliodovsku geometriju. Dali je tvrdio da je Pikaso divljak, konkistador, koji voli samo put do čuda. Ali prepuna Albertina pokazuje da Pikaso ni pedeset godina od smrti ne prestaje da opčarava.
Jednom smo celu noć vozili kroz Španiju, do Madrida, da bismo videli "Gerniku". U muzeju sam naletela na ošamućenu bubašvabu, beše leto. Skrenuh u sporednu prostoriju i ne sluteći da ova slika baskijskog sela koju su spalili Geringovi avioni zauzima čitav prostor i da ovako snažno deluje. Stajah ne pred slikom, već pred eksplozivnom, bleštavom snagom Pikasovog stila. Tamo gde bi Goja naslikao prizor stradanja, Pikaso je odlučio da oživi strahotnu eksploziju i proživi njene užasne posledice.
Gernika, sedište provincije Bizkalas, beše Geringov poklon fireru za rođendan, nije bila zahvaćena građanskim ratom i nije imala spremnu odbranu. Pored poklona fireru, ovo bombardovanje bilo je i eksperiment - da li Luftvafe može da uništi čitav jedan grad i slomi moral stanovištva. Posle kratkog uvodnog bombardovanja, stanovništvo je izašlo iz skloništa da zbrine ranjenike. Tada je počeo glavni talas bombardovanja. Poginulo je više od 1.500 civila.
Dve godine kasnije, isto je urađeno u Varšavi i time je počeo Drugi svetski rat. Poznata je priča o tome kako je, videvši u njegovom pariskom stanu fotografiju "Gernike", nemački oficir upitao Pikasa: "Vi ste ovo uradili?" Pikaso je mirno odgovorio: "Koliko znam, vi ste."
Ova slika, monohromna freska patnje, sa iščašenim, raščerenim formama i likovima koji urlaju u očajanju, slika je svih bombardovanja, od Gernike do Hirošime. Pred slikom vreme nije postojalo. Osetih da ne mogu da zaustavim suze.
U punoj Albertini, gde su posetioci strpljivo leteli tom vrteškom koja se kretala oko apokaliptične lepote, mišljah da ta pomamna strast, snaga, svirepost, ali i saosećanje, "od Tereze Avrilske do Servantesa, od Goje do Lorke, ta žestina, veličanstveni heroizam" upravo je to ono što nam je u svom pozlaćenom izgnanstvu darovao i Pikaso - vrlinu, nasilje, snagu, bes, ali i čistu žudnju Španije.