U palati vetra

Uvek me pohodi sećanje na to sećanje- prozirno grožđe, leto koje je vrelinom zaustavilo vreme, sjaj sunčeve svetlosti u blistavom cvrkutu ogledala, oleandri zapenušani u cvasti, jutarnji talasi što drhte u nama, dok prašnjavim drumom ulazimo rano-rano u potpuno pust španski grad.

Trg, natopljen mladom mesečinom, još stresa sa sebe mutni sjaj, dok u dnu ulice jedan bledi dečak šeta leptira, privezanog na konac- sjajna krila lebde u vazduhu na vilinskom povocu.

Figeras,mesto gde je rođen Salvador Dali, majušni je grad u pazuhu mlečne magline cvetova, na sat je vožnje od Barselone i na dvadesetak kilometara od francuske granice.

Ovde je njegov memorijalni muzej, kabinet relikvijara, umetnosti i čudesa, najposećeniji muzej u Španiji posle Prada. Dalijevo zdanje nekada je bio teatar. Po hodnicima još uvek lutaju senke Ofelija i Dezdemona, Hamleta i Sirana, što na zidovima ostavljaju na trenutak zlatne mrlje svetlosti – sitne kao kapi ćilibarskog mastila koje obdanica topi. Dali je posebno voleo ovo mesto, 1912. tu je prvi put izlagao svoje radove.

Dalijev muzej je tvrđava što na jakom suncu sazreva u boju ostrige, sa kulom Tore Galatea i redom ogromnih, mlečnobelih jaja na vrhu. Jaja su simbol večnog u umetnosti- svako delo je potencijalno vaskrsenje. (No, Dalijeva majka preminula je od kancera materice kada je on imao svega šesnaest godina, postoje mišljenja da su ove skulpture posveta njenoj preranoj smrti.) Figure koje podsećaju na velike statue Oskara nižu se niz čitav objekat. Sve imaju podignute ruke. Da li slave Dalija čije telo sanja u kripti rotonde ili možda pozdravljaju posetioce?

Muzej ima i providnu kupolu, vodenoplavu. Prvobitno, kupola je trebalo da predstavlja oko muve. Sada deluje kao prozračni kristal. Na fasadi muzeja nalaze se vekne hleba. Hleb - simbol doma, dobrodošlice, života, baš kao i jaja, često se pojavljuju na Dalijevim slikama.

Na terasi iznad ulaznih vrata je Dalijevo ronilačko odelo u kome se pojavio na londonskoj izložbi 1936. godine.

U dvorištu zdanja koje ima 22 izložbene sobe, nalazi se kadilak, ispred njega je žena okovana lancima, a iza automobila je ogroman stub na kome je brod. Zašto baš kadilak? Dali je smatrao da je to automobil samo za odabrane i genijalne. U tom trenutku na svetu je bilo svega šest kadilaka. Vlasnik jednog od njih bio je Al Kapone. U automobilu se nalazi Dali na mestu vozača, dok su pozadi figure Gale i njenog ljubavnika. Kao u snu, voda kaplje sa krova automobila. Da bi čitava situacija bilo što provokativnija, sve tri figure su gole.

Ovde, u kući-muzeju Dali je odabrao da provede kraj života, kao i da mu ova građevina budu nekropola. Ipak, nije mogao pretpostaviti da će ovaj prostor, teatar, njegov dom, a zatim muzej, biti proglašen za najveći nadrealistički objekat na svetu.

U muzeju je izložena haljina slikareve muze, Gale, koju je kreirao Pjer Karden. Ova haljina, koja se presijava narcisoidno na suncu, sva od sjaktavih pravougaonika, pažljivo prišivanih, čuva u sebi zazidanu dramu jedne strasti i života uvek na ivici prekomernosti, ali i nosi u sebi koncentrisanu samoću.

To je mnogo više od odevnog predmeta, ovo je i oklop, štit one koja je istovremeno i sećanje i legenda, muza i izvor Dalijevog spokoja.

Posle njene smrti, slikar čije je "ludilo spaslo naš san", samo će čekati odlazak. Najviše ženskih portreta u ovom zdanju ima Galin lik.

Ona (rođena kao Elena Ivanovna Diakonova, ime Gala nadenuo joj je Dali) beše erotema, jedinica čulnog doživljaja čitavog Dalijevog života. Bila je spoj hladnoće i nepristojnosti, stalno spremna za prekid konvencije, ispad, skandal,baš kao i Dali.

Sobe na prvom spratu zovu se Palata vetra. Na drhtavoj tavanici velikog antrea, po uzoru na Siktinsku kapelu, naslikane su dve velike figure u skraćenju(one lebde iznad,uhvaćene u večitom ledu trenutka, izazivajući vrtoglavicu). Jedna od njih je sam Dali – lako ga prepoznajemo po tananim brkovima, za koje je verovao da su njegove antene za komuniciranje sa kosmosom. U prostoriji do antrea je Dalijeva spavaća soba, sa krevetom čije su noge fantastična, mitska morska stvorenja, imaju bisernosivu krljušt, kao zmajevi i umesto glave, cvetove-kamene anemone.

Dno postelje je u obliku školjke,u kojoj je Dali "prvi put ugledao svoju noć" posle Galine smrti. Ležao je u postelji –mekušac bez oklopa, skarabej bez svetlosti. Guste senke na zidovima koje plešu, odjek su dagerotipije njegovih snova ovde, bespomoćan, slušao je kako svet troši svoje boje, sanjao je kako crno procvetavaju stokrile ptice.

U muzeju je izložena slika nage Gale, leđima je okrenuta, nju okružuje snoliki kvadratni pejzaž. Ali, ako se bolje zagledamo u sliku, videćemo-portret Abrahama Linkolna. Zalud posetioci fotografišu ovo delo – ono je opsena stvorena samo za ples po svemiru rožnjače ljudskog oka. Fotoaparat nije u potpunosti sposoban da zabeleži ovu metamorfozu na slici, te se ovo delo mora videti uživo. Linkolnov portret jasno možemo sagledati samo sa 18 metara udaljenosti.

Iz blizine, slikom dominira Galino telo, sedefasto kao školjka. Posle njene smrti, Dali je ponavljao:"Želeo sam da svoj um dovedem u takvo stanje da mogu opet da razgovaram sa njom, da se naši mikrokosmosi opet negde sretnu. Kada nisam pio vodu, mogao sam da je vidim, stajala je ispred mene tako prkosno kao što je samo ona umela, košulja joj je bila razdrljena, a desna dojka mi se smejala gromoglasno".

Čuvena instalacija u ovom zdanju je lice američke glumice Me Vest, koje se nalazi u posebnoj prostoriji. Njene usne su karmincrvena sofa, voluminozna i baršunasta, oči su naslikane, a nozdrve pozlaćene. No,sve ovo možete videti kao celinu samo ako se popnete uz stepenice prostorije koja se nalazi preko puta i u instalaciju pogledate kroz posebno dizajniranu, veliku lupu, smeštenu – ispod kamile.

Dali je na ovom muzeju radio punih četrnaest godina i svaki kutak je oniričam, snolik i pažljivo osmišljen. Oko posetioca bombardovano je snovima. Ovde je slika "Iskušenje Svetog Antonija", tu su slonovi sa dugim, tananim nogama poput flaminga, časovnici koji teku, vreme koje kaplje kao bela, izdajnička krv, vreme koje je odbrojavanje. Ili večnost. Jer se u Muzeju skriva i balzamovano Dalijevo telo izloženo kao artefakt. Dali je balzamovan poput egipatskog kralja.

U posebnom, dodatom delu muzeja,snuju originali skupocenog nakita koje je Dali izrađivao za naručioce širom sveta. (Breton je Dalija nazvao -Avida Dollars i izbacio ga iz društva nadrealista. Dali je nastavio da se igra. I zlatom i draguljima.)

Ovde je nakit koji se ne može videti ni na jednom mestu na svetu. Juvelirnica čuda. Oko se odmah zaljubljuje u izloženo srce od čistog zlata, ukrašeno sa 46 rubina, 42 dijamanta i dva smaragda. Ono u sebi ima mehanizam časovnika, pa se zaista grči i opušta(estetski i teatarski realizovana scena kao pri operaciji na otvorenom srcu obavljenoj u draguljarnici.) Opčinjava i minuciozno konstruisan broš, sačinjen od zlata i rubina u obliku usana, u središtu kojih su biseri- zubi.

Dali beše homo ludens, pa je izložen i larpurlartistički nakit, predimenzioniran, koji se ne može nositi, već razgledati. Ali zar i dodir okom nije vrsta milovanja...Nema kraćeg puta od oka do srca. U ovoj riznici za dušu (jer duše vole svetlost, senke ,vodu, školjke, dragulje), Dali dokazuje da je uprkos svim provokacijama i protivrečnostima bio, pre svega, dete, koje nikada nije prestajalo da pleše, da šokira, da se igra.

Naravno da ples njegove igre nije mogao biti podjednako dopadljiv svima-jer dete smatra da su mu dozvoljena sva prekoračenja, pa je i Dali katkad prelazio najrazličitije granice. Ipak, toliko često,njegova su prekoračenja bila iz uobičajenog, svakodnevnog, u nadrealnu genijalnost. Šta tom prekoračenju zameriti?
Snovi teku ovim sobama.Vreme je odavno prestalo da postoji. Zaustavljeni su svi časovnici, pa i peščani.

Napolju je oslabilo sunce, sada sija meko, mesečarski. Ali se lutanje ovim prostorima nastavlja. U prizemlju, posle velikog ekrana gde se neprekidno emituje neobičan crtani film (saradnja Dalija i Diznija), počinje niz izloženih figurica od čistog zlata, meko sijaju, podsećajući me na egipatske simbole smrti. Na kraju niza izloženih figurina, nalazi se somotasta zavesa, nalik na hamletovski plašt. Rukom pomeram zavesu- i tada vidim. Iza zavese je sanduk na kome piše: Salvador Dali (1897-1989.) Unutra snove o Španiji, ljubavi, ponutrici hleba i smeđim nanosima bagremovog cveta koje razduvava vetar sa Galinog nagog tela, sanja njegovo balzamovano telo.

Posle beše mlada noć i pili smo vino u trpezariji hacijende. Pamtim zatim kišu, letnju, laku, metri i metri modre svile lili su iz bezdana. Onda se sve umirilo. Španija još uvek ima tu bolno prodornu moć da "progori rupu u našem srcu".